Naslednik - tri dana!

Piše: Ivan Ivanji
PRE tog našeg putovanja Dolanc mi je dao rukopis svog govora sa molbom da ga ne samo prevedem, nego da stavim primedbe ukoliko mi se nešto ne sviđa. Rekao sam mu da isuviše hvali uspehe naše privrede. Naši domaćini će znati da njegovi podaci nisu tačni i mogu da postave neprijatna pitanja ili čak da mu odgovore. Po mom mišljenju bolje bi bilo, jednostavno, preskočiti temu koja nam je trenutno najmanje zgodna. Odgovorio je da je o tome zauzet stav u rukovodstvu, da je posebno insistirao Krajger i da ne može ništa da promeni. U rukopisu je sve ostlao kao što je izvorno napisano, ali lukavi Dolanc te delove prosto nije pročitao i, kao što je uobičajeno, unapred je utvrđeno da "važi izgovorena reč".

Na kraju putovanja Dolanc je u Bonu rekao Vajglu i meni, kao i pratiocima: "Svaki od vas može da prokrijumčari po jedan veći predmet, ne više!" Naravno da jugoslvoenska carina nije ušla u naš vagon. Ja, inače, verovatno ništa ne bih ni kupio, ovako sam odlučio da iskoristim priliku i kćerki kupio televizor u boji.

Na službenim putovanjima sa ličnostima najvišeg ranga uvek se nešto nosilo kući, što se ne bi prijavljivalo carini. Prevodilac bi najčešće neprekidno bio angažovan ili bar pripravan da se smesta uključi u posao, pa ne bi stizao da se bavi "poslovima", ali predstavnika bezbednosti redovno bi bilo toliko, da su na smenu mogli da kupuju svašta ne samo za sebe, nego i za kolege kod kuće. Kad bi Tito nekuda leteo, redovno su polazila dva aviona. U "jedinici" bio bi on sa zvaničnom delegacijom i najužom pratnjom, u "dvojci" mi ostali. Dvojka bi na putu kući uvek bila prepuna razne robe.

JEDNOM prilikom sam u svojstvu prevodioca bio u Zapadnoj Nemačkoj sa Veselinom Đuranovićem. Natrag u domovinu polazili smo sa aerodroma u Štutgartu. Koristili smo avion tipa "falkon", koji ima relativno malo odeljenje za prtljag. Svi smo već seli u letilicu, domaćini su bili spremni da poslednji put mahnu, kad su neki ljudi za nama počeli da utovaruju kofere i sanduke. Domaćini su začuđeno posmatrali. Đuranović se naljutio i izjavio:

- Ja nosim ovu torbu, a dole u odeljenju za prtljag imam jedan kofer. Hteo bih tačno da mi se kaže šta ko nosi!

Počeli smo da prijavljujemo svoj skromni prtljag, ali za sve novo, što se unosilo, nikako da se nađe vlasnik. Meni je to bilo smešno, pa sam se obratio šefu obezbeđenja:

- Ako ni ti ne znaš šta se nalazi u ovim paketima i koferima, bolje da ih izbacimo pre nego što poletimo!

Zbunjeno je priznao da "zaslužnim drugovima" u zemlji nose "nekoliko televizora i tako ponešto..." Đukanović se neraspoloženo složio da na tome ostane, jer bi istovar bio još upadljiviji i neprijatniji.

Drugu vrstu sujete nego kod Dolanca primetio sam kod Vladimira Bakarića. Smatrao sam da je cinik i cenio ga baš zbog toga. Za razliku od njega, Edvard Kardelj je, po mom mišljenju, bio pravi vernik iskreno ubeđen u spasonosnu snagu marksizma-lenjinizma.

Na kraju njihovih karijera Bakarić je imao jedan od najvećih uticaja, posle Kardeljeve smrti možda i najveći, na Tita. Uprkos ili baš zbog toga što je svemu voleo da se naruga, ali i zato što je po prirodi bio isuviše učtiv, ne mogu da zamislim da bi se na nekog tako obrecnuo. Što se tiče onog jezika kojim sam se ja bavio, važno je znati da je Bakarić još od detinjstva perfektno govorio nemački. Nadam se da me je zbog toga prihvatao i cenio.

U VREME dok sam bio savetnik ambasade u Bonu Bakarić je došao da bi u tamošoj fondaciji "Friedrih Ebert" održao predavanje. Zamolio me da mu prevedem tekst koji je doneo, ali nameravao je da ga sam pročita. On je, međutim, zbog neke bolesti grla govorio dosta teško. Zbog toga sam mu predložio da pročita samo prvih nekoliko rečenica i da prepusti meni da pročtiam ostatak.

- Zašto?

- Da bi sve išlo brže, ali i da biste sebe štedeli. Posle, u toku diskusije možete direktno da se mešate i da odgovarate na nemačkom, ako budete hteli...

- Vi mislite da više nisam sposoban da pročitam svoje sopstveno predavanje?
- Naravno da ste sposobni, ali...
- Nema tu nikakvo "ali", sad ću ja vama da pročitam celo predavanje, vi merite vreme i posle me upozorite na eventualne greške...

Nisam uspeo da ga sprečim, ceo sat mi je čitao, a iste večeri još jednom publici. Umesto da mu štedim snage, nehotice sma ga naveo da se dvostruko napregne, samo da publika ne bi primetila da više nije zdrav.

Sa funkcionerima koji nisu znali jezike, pa su se bez rezerve poveravali mom prevođenju, bilo je svakako lakše. Jedan od njih bio je Lazar Koliševski. On je tri dana bio neposredni Titov naslednik, jer se našao u ulozi potpredsednika Predsedništva.

Naveo bih samo jedan doživljaj sa Koliševskim. Bio je predsednik Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije, u tom svojstvu je na čelu delegacije krenuo u posetu Nemačkoj Demokratskoj Republici. Taj SSRNJ bio je neka vrsta "Narodnog fronta", Tito ga je preuzeo iz oblika društva, kakvo je izgrađivano u istočnoevropskim zemljama. Posle nije više znao šta će sa Socijalističkom savezom. Uprkos teoriji da bi to trebalo da postane nekakva "šira" organizacija od Saveza komunsita, kod nas se uglavnom jednostavno nije znalo šta je njegova uloga, nisam znao ni ja, iako sam neko vreme bio čak član njegovog najvišeg organa Savezne konferencije.

Član naše delegacije bio je i Branko Drašković, direktor novinskog koncerna "Politika". Ja sam ga zapamtio kao drugog čoveka u Beogradu koji je vozio kola marke "jaguar". Početkom pedesetih godina vrhunski političari pokušavali su da se istaknu i na taj način, što će voziti kola koja niko drugi nema. "Mercedesi" još nisu bili "u modi". Članovi CK uglavnom su dobijali "ševrolete". Sećam se, na primer, Đilas je pre svog pada vozio tamnozeleni "nash", to je američka marka koja je odavno nestala. Ranković je odabrao tamnoplavi "jaguar". Zbog toga se dugo niko drugi nije usuđivao da nabavi automobil te marke, a Branko Drašković jeste, doduše, nešto jevtniji model od vozila šefa policije.

KADROVSKI KLjUČ
NE smatram da je važno šta ja mislim o Ustavu iz 1974. godine, šta je u njemu valjalo, a šta nije, šta je stvarno razorilo Jugoslaviju, u kojoj sam voleo da živim, čiji sam ponosni građanin bio, šta je uzrok tragedije na našim prostorima. Hteo bih samo da iznesem svoj utisak da je tome doprinelo i to što je državno predsedništvo bilo sastavljeno prilično neujednačeno na osnovu preteranog insistiranja na nacionaloj proporciji i nekakvoj prevaziđenoj unutarpartijskoj selekciji. Lazar Koliševski je u njemu bio predstavnik Makedonije, po svom socijalnom poreklu radnik fabrike oružja u Kragujevcu, svakako čovek koji je zasluživao da ga smatramo "poštenjačinom", ali sigurno ne i najmudriji Makedonac koji je dolazio u obzir. Zašto to odmah nisu postali Lazar Mojsov ili Kiro Gligorov?
(NASTAVLjA SE)