Ustaše - stalna pretnja

Piše: Ivan IVANjI
USTAŠE, ili, kako ih je valjalo zvanično nazivati, "neprijateljska emigracija", bili su nam neprekidna pretnja. Tek sam stigao u Nemačku, a u Frankfurtu su ubili mog starog poznanika, konzula Edu Zdovca. Ranije je Zdovc visokim gostima sa nemačkog jezičkog područja prevodio na slovenački. To je značilo, kad bi stigli do Ljubljane, ja sam mogao da se odmaram, a on je preuzimao posao. Govorio sam mu da ga zbog toga volim. Na službu u Nemačku stigao je pre mene, stalno smo se pripremali da se sretnemo u Frankfurtu ili Bonu da bismo se izrazgovarali o svemu i svačemu, a nikad nismo stigli.

Zdovc je bio veoma uredan, poslovični Slovenac. Svakog jutra bi uz doručak u sedam ujutro slušao vesti, u sedam i pet isključio radio, izašao na stražnja vrata kuće, u kojoj je stanovao, i prišao svojim kolima na parkingu. Tako i odsudnog dana, jedne subote. Još je bio mrak. Ubica ga je sačekao iza zida i ubio prvim metkom. Koristio je prigušivač. Zdovčeva žena u kući nije čula prasak. Edu su našli mrtvog tek kad se razdanilo. Ubica je imao vremena da nestane i nikad mu nisu ušli u trag. Posle nas je nemačka policija ljubazno upozorila da ne budemo "isuviše uredni", da se ne držimo svakog dana istog rituala da tako ne bismo olakšali posao potencijalnim ubicama. Otuda sam našu pudlu Teu u jutarnju šetnju uvek izvodio u drugi čas i u drugome pravcu.

Veče pre svoje smrti Zdovc je proveo sa slovenačkim pesnikom Lojzetom Krakarom, koji je radio kao lektor na Univerzitetu u Frankfurtu. Policija je saslušala Karakara. To je bilo logično, bio je jedan od poslednjih, ako ne baš i poslednji čovek koji je sa ubijenim konzulom razgovarao. Ali, nemački nedeljnik "Špigl", doneo je tekst o atentatu i Krakaru sa patetičnim pitanjem - Ko je osim Krakara mogao da zna da će Zdovc sutradan ujutro ići u konzulat, iako je subota? To je bila totalna besmislica, jer su svi naši konzulati uvek radili subotom i to je znao svako, ko bi imao posla sa njima. Krakar je deo rata proveo kao zatvorenik u nemačkim koncentracionim logorima. Sad mu je bilo dosta Nemaca, spakovao se i otputovao kući. Time je za neke krugove u Nemačkoj postoa "još sumnjiviji". Posle toga sam se osećao prilično neugodno.

NEMAČKA policija pitala je sve nas u ambasadi da li se osećamo dovoljno bezbednim, šta da učine, sumnjamo li u koga? Rečeno im je da je bezbednost diplomata, kao i svih ostalih građana, njihova dužnost. S vremena na vreme parkirali bi policijska okolina kola pred ambasadom i rezidencijom ambasadora. Ni to nije bilo prijatan prizor. Upozorili su nas da obratimo pažnju na sve što je sumnjivo, da pre nego što sednemo u svoje automobile proverimo ima li nečeg neobičnog na donjem trapu, da motor palimo sa otvorenim vratima i prozorima. Nisam hteo da to kažem svojoj porodici, kao bajagi sam nestrpljivo uvek kretao prvi i čekao u vozilu, koje bih, koliko sam umeo, pre toga pregledao.

Jednog dana, kad sam došao na ručak, naišao sam, pred našom kućom, na kombi sa nemačkom registracijom. Šofer je dremao, žena pored njega se šminkala. Kad sam izašao posle ručka, ista slika: šefer još uvek drema, žena se još uvek šminka. Vratio sam se u kuću i razmišljao da li da pozovem policiju? uplašio sam se da ne preteram, pa sam samo uzeo fotografski aparat, izašao i slikao vozilo. Žena je munula vozača, on se trgao i smesta su krenuli. Posle se ispostavilo da je bilo pametno što nisam uzbunio nemačke čuvare reda, jer bih se propisno obrukao. Kroz nekoliko dana smo taj kombi sreli na obližnjoj pijaci. Radilo se o seljacima koji su prodavali krompir i povrće, a pošto je pred našom kućom bio zgodan prostor sa prijatnom hladovinom tu su dolazili da se odmaraju.

Samo što nije baš sve bilo tako nevino. Nemačka policija dosta dugo je atentate na naše službene predstavnike shvatala kao "međusobne obračune Jugoslovena". To se nije promenilo ni kad su ustaše u Norveškoj bukvalno zaklale našeg ambasadora Rolovića. Smatrali su da naša tajna policija ubija neistomišljenike Titovog režima, pa se oni svete. Nije moje da pričam da li je stvarno bilo likvidacija izvršenih od naših tajnih službi na nemačkom tlu i ko je bio angažovan za takve poslove, o tome ne znam dovoljno. Potrajalo je dok su Nemci shvatili da postoji razlika između "političkog razmimoilaženja u mišljenju" i političkih ubistava. Promenili su shvatanje tek kada je nazovilevičarska organizacija RAF nazvana i "Grupa Bader-Majnhof" po svojim vođama, počela da ubija "predstavnike nemačkog kapitalizma", tako i predsednika njihovog Saveza poslodavaca Šlajera.

BIO sam pozvan da u jednom manjem gradu severno od Kelna održim predavanje o Titu i jugoslovenskoj politici nesvrstanosti. Mi smo se u ambasadi dogovorili da na takve skupove niko od nas ne odlazi sam, ali nije nas bilo dovoljno, niti je imao ko da pođe sa mnom, niti mi je bilo stalo do toga. Ambasada je imala samo dvoje kola sa šoferima, nije dolazilo u obzir da dobijem službeni auto. Krenuo sam relativno kasno iz Bona, promašio da na pravom mestu siđem sa autoputa, samo što nisam zakasnio, zbog toga sam bio nervozan, stigavši najzad na mesto određenja video sam neopisivu masu ljudi, ali mahnuo mi je policajac, pitao jesam li ja baš ja, pa se ponudio da policijskim vozilom i sirenom krene ispred mene i prokrči mi put. Stigosmo negde. Neko pritrča:

- Neki vaši hrvatski zemljaci protestuju protiv vašeg predavanja, ali ništa ne brinite, sve je pod kontrolom!

Policajac, koji je vozio ispred mene:

- Dozvolite da se mi pobrinemo za vaš auto!

NERVOZNI

ODRŽAO sam predavanje. Kad smo završili i izašli pred zgradu sa zahvalnošću sam odbio poziv na večeru, jer je već bilo kasno i pitao gde mi je auto? Rekoše da je u policijskoj garaži. Policajac me odvezao do te garaže i pitao da li sme da me isprati iz grada?

- Ja sam stvarno zalutao dok sam vas našao, ako možete da vozite ispred mene do autoputa biću vam zahvalan...

- Ne, ja bih vas ispratio do vaše kuće u Bonu i to u vašim kolima!

- A kako ćete se vratiti?

- Naše policijsko vozilo će svakako poći sa vama, za to ne moramo da vas pitamo. Radi se o vašoj bezbednosti!

On je seo pored mene, a bez nove molbe za dozvolu drugi policajac sa mašinkom na stražnje sedište. Njihova kola sa rotacionim svetlom stalo su bila ispred nas. Dao sam znak farovima da krećemo i pitao svog pratioca:

- Da niste malo preterali?

- Možda - uzdahnuo je on. - Znate, posle ubistva gospodina Šlajera svi smo postali nervozni...

(NASTAVLjA SE)