Odbrana svoje vere

Piše: dr Branko Kostić
U LETO 2001. godine ja sam već bio javno saopštio svoja gledanja na Haški tribunal. Pored opširnog intervjua televiziji "Elmag", dao sam i intervju u dnevnom listu "Glas Crnogorca", u kojem sam obznanio da sam spreman da se odazovem eventualnom pozivu Miloševićeve odbrane pred Haškim tribunalom. Istina, izjavio sam da ne bih odbio ni poziv tužiioca Haškog tribunala, ali bi Tužilaštvo, očigledno, malo koristi imalo od mog svedočenja. Nešto kasnije, u izjavama za Radio "Slobodna Evropa", RTS Beograd i BK televiziju, izneo sam mišljenje da je optužnica gospođe Karle del Ponte, koja tereti Slobodana Miloševića, na klimavim nogama. Naime, kroz čitavu optužnicu, kao crvena nit provlači se navodna Miloševićeva ideja "velike Srbije".

Tada sam ocenio da glavni tužilac Tribunala neće moći da dokaže ovu svoju tvrdnju, čak i pod pretpostavkom da nađe lažne svedoke, jer je ideja "velike Srbije" kao vodilja Miloševićevog političkog delovanja, koliko je meni poznato, potpuno izmišljena. Takvu ocenu ponovio sam i kasnije u više navrata kroz svoja istupanja na radiju, televiziji i u štampanim medijima. Iz svih mojih istupanja, koja su se odnosila na zbivanja od polovine 1991. do polovine 1992. godine, može da se izvuče rezime koji bi mogao da predstavlja koncept za moje svedočenje o događajima iz tog perioda. Evo tog rezimea:

U toku čitavog svog školovanja vaspitavan sam na ideji Jugoslavije, antifašizma i humanih odnosa među ljudima i narodima. Uvek sam bio u mešovitim sastavima sa stanovišta nacionalne pripadnosti i veroispovesti. U dečjim domovima nismo znali za podele po nacionalnoj ili verskoj osnovi. U Savez komunista Jugoslavije primljen sam dok sam bio učenik gimnazije u Titogradu, kada mi je bilo sedamnaest i po godina, i ostao sam u toj partiji sve do njenog konačnog raspada.

ZBOG navedenih razloga slobodan sam i sa više prava mogu da kritički govorim o radu partije kojoj sam pripadao.

Uz mnogo humanih poruka i pozitivnih rezultata koje je ta partija ostvarila u razvoju FNRJ, kasnije SFRJ, u periodu posle završetka Drugog svetskog rata, ipak, ona nosi najveću krivicu za razbijanje države koje je usledilo devedesetih godina. Umesto da se partija u koncipiranju države poslužila pozitivnim iskustvom kakvo su već imale mnoge zemlje u Evropi (Austrija, Švajcarska, Belgija) i, posebno, Sjedinjene Američke Države, koje su konstituisale države građana, a ne države pripadnika nacije, Komunistička partija Jugoslavije, odnosno Savez komunista Jugoslavije, više je od četiri decenije unutar SFR Jugoslavije kao jedinstvene države, kako je vreme odmicalo, sve više sledio politiku konstituisanja nacionalnih zajednica unutar SFR Jugoslavije, po etničkom ili verskom principu.

To je pogodovalo podsticanju nacionalističkih snaga koje su, ili po etničkom ili po verskom osnovu, postajale ne samo sve ekstremnije nego još i za Titovog života pokazivale separatističke težnje. Najizrazitiji primeri tih pojava su pojava separatističkog pokreta na Kosmetu, pa čak i pobune etničkih Albanaca na tom prostoru, i pojava Maspoka u Hrvatskoj, još za Titova života.

SAMO zahvaljujući Titovoj harizmi i autoritetu, ove snage su u svakom takvom pokušaju suzbijane. S obzirom na to da je komunistička partija, odnosno Savez komunista, preko četiri decenije imala monopol (postojao je jednopartijski sistem), za sve to vreme sve veću prohodnost u politici Partije imali su kadrovi kojima je interes "svoga" naroda ili republike, odnosno pokrajine, ili "svoje" vere preči od interesa zajednice i zajedničke države. Prema tome, nije slučajno da su se posle Titove smrti u svim partijskim i državnim strukturama, na svim nivoima, od opštine, pokrajine, republike, do federacije, našli kadrovi koji su bili više spremni da zastupaju interese svoje republike ili pokrajine nego da se bore za očuvanje zajedničke države.

Bez poznavanja ove geneze, manje upućeni teško mogu da razumeju šta se to sve desilo sa prethodnom Jugoslavijom posle Titove smrti i posebno od devedesetih godina naovamo. Separatističke težnje posebno su izražavala rukovodstva (državna i partijska) Slovenije i Hrvatske, objašnjavajući to ekonomskim razlozima da premnogo izdvajaju za brži razvoj privredno nedovoljno razvijenih republika: Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju i Crnu Goru i Pokrajinu Kosovo, u okviru SFRJ, i uz uverenje da bi se samostalno brže razvijali. Po nivou ekonomskog razvoja u prethodnoj SFRJ, ove dve republike, a posebno Slovenija, značajno su se približile nivou razvijenih zemalja Evrope, zahvaljujući tome što su koristile jeftine sirovine, energiju i hranu koju su obezbeđivali drugi delovi SFRJ i imale zaštićeno veliko tržište (od blizu 24 miliona stanovnika) za svoje industrijske proizvode.

U IZDANjU IP "Vaša knjiga" iz Beograda, pojaviće se ovih dana, pod naslovom "Zapisi", knjiga dr Branka Kostića, profesora Univerziteta u Podgorici, svojevremeno člana i predsednika Predsedništva SFRJ. U ovom obimnom izdanju Kostić svedoči o dramatičnim zbivanjima u zemlji koja vode njenom krvavom raspadu.

U feljtonu koji započinjemo danas, "Novosti" će objaviti najinteresantnije delove iz pomenute knjige.
(NASTAVLjA SE)