Mučki na - vojsku!

Piše: Branko Kostić
KAO potpredsednik Predsedništva SFRJ, bio sam u prilici da se do juna 1992. godine još dva puta sretnem sa rukovodstvom Republike Srpske. Iz tih razloga poneo sam utisak da se radi o timu pametnih i odgovornih ljudi koji su izražavali naglašeni strah za sudbinu srpskog naroda u BiH i, moram reći, izvanredno dobro predviđali akcije koje će preduzeti rukovodstva muslimanskog i hrvatskog naroda u BiH.
Ne samo Ustav SFRJ, nego i Ustav BiH je izričito predviđao da od tri konstitutivna naroda koji su činili Bosnu i Hercegovinu - muslimani, Srbi i Hrvati, nijedan narod ne može na štetu druga dva naroda, niti dva konstitutivna naroda na štetu trećeg, donositi bilo koju odluku. Nesporna je činjenica da su predstavnici muslimanskog i hrvatskog naroda u Bosni i Hercegovini u parlamentu BiH, bez saglasnosti predstavnika srpskog naroda BiH, doneli odluke o raspisivanju referenduma, o zahtevu za međunarodno priznanje BiH kao samostalne i suverene države, itd. To su istorijska fakta i na svaki takav jednostrani potez muslimanskog i hrvatskog rukovodstva u BiH sledili su kontrapotezi rukovodstva srpskog naroda BiH (plebiscit sproveden u srpskom narodu u BiH o ostanku u Jugoslaviji, proglašenje Republike Srpske, itd.).
IZ svih susreta koje sam imao i razgovora koje sam vodio sa predstavnicima srpskog naroda Bosne i Hercegovine, u naznačenom periodu, osnovni zaključak i utisak koji sam stekao tada bio je strah tih ljudi za sudbinu srpskog naroda u BiH, strah od majorizacije muslimansko-hrvatske koalicije u BiH. Nisam mogao da osetim kod njih elemente mržnje na nacionalnoj ili verskoj osnovi, a činili su sve da se kriza u BiH reši na miran način i da ne dođe do građanskog rata. Njihovom zalaganju za prihvatanje Vensovog plana kao mirnog rešenja za Republiku Srpsku Krajinu i njihovom aktivnom učešću u Konvenciji o Jugoslaviji dodajem i Kutiljerov plan iz Lisabona, koji su kao mirnu opciju prihvatili ne samo oni, već i najodgovornije rukovodstvo muslimanskog i hrvatskog naroda u BiH. Javnosti je poznato da je gospodin Alija Izetbegović kasnije povukao saglasnost na taj plan.
Za razliku od Kira Gligorova, predsednika Makedonije, sa kojim sam kao potpredsednik Predsedništva SFRJ imao veoma uspešnu komunikaciju, sa Alijom Izetbegovićem nisam mogao, i pored više pokušaja, ostvariti sličnu komunikaciju. Konačno smo se sreli u Skoplju krajem aprila 1992. godine, gde nam je domaćin bio Kiro Gligorov. Pored mene, u tim razgovorima je učestvovao i general Blagoje Adžić, koji je tada bio načelnik Generalštaba JNA.
Osnovni cilj toga razgovora bio je da sa Izetbegovićem razgovaramo o položaju JNA u BiH i da, poučeni iskustvom iz Slovenije i Hrvatske, postignemo sa njim saglasnost da njegove paravojne formacije ne blokiraju kasarne JNA u BiH. Pretpostavljam da stenogram sa ovih razgovora postoji ili u kabinetu Gligorova ili u Generalštabu JNA, sada Vojske Jugoslavije. U tom razgovoru, Alija Izetbegović nam je rekao da JNA može ostati u Bosni i Hercegovini ako treba i pet godina i da tamo gde su prisutne jedinice JNA nema građanskih sukoba na nacionalnoj i verskoj osnovi. Odmah nakon ovih razgovora, Alija Izetbegović je održao vanrednu sednicu Predsedništva ViH i zatražio hitno povlačenje svih jedinica JNA sa područja Bosne i Hercegovine i svojim paravojnim formacijama naredio opštu blokadu kasarni JNA u BiH.
I PORED ovako iznenadnog obrta u stavovima gospodina Alije Izetbegovića, SFR Jugoslavija je izvršila jednostrano nametnutu obavezu i u roku od 15 dana sa teritorije Bosne i Hercegovine povukla sve jedinice Jugoslovenske narodne armije. Istina, u tim jedinicama JNA bio je veliki broj pripadnika srpskog naroda sa teritorije Bosne i Hercegovine koji se nisu imali gde povlačiti. Oni su ostali u Bosni i Hercegovini, tamo gde su rođeni i gde su živeli. Razlika je samo u tome što je rukovodstvo muslimanskog naroda u Bosni i Hercegovini mnogo ranije prestalo da upućuje regrute iz svog naroda u jedinice JNA, i umesto toga, od tog sastava ljudstva formirali su svoje paravojne formacije. Na isti način postupilo je i rukovodstvo hrvatskog naroda u BiH.
Dana 27. aprila 1992. godine konstituisana je Savezna Republika Jugoslavija, u čiji sastav su ušle Republika Crna Gora i Republika Srbija, i usvojen je novi Ustav. U maju 1992. godine izabran je prvi Predsednik SRJ Dobrica Ćosić. Tim činom, Predsedništvu SFRJ, po Ustavu, je prestao mandat. Ja sam se vratio u Crnu Goru i nastavio da radim kao profesor Univerzita, povlačeći se iz političkog života.

SUDBINA ZEMLjE
ZABRINUT za sudbinu Jugoslavije i za moguću tragediju koja je već zadesila mnoge njene narode, pomno sam pratio zbivanja u zemlji i okruženju. Informisao sam se o tim zbivanjima, kao i svaki drugi građanin, putem štampe i elektronskih medija, jer nakon povlačenja iz političkog života nisam imao komunikaciju ni sa kim iz političkog i državnog vrha Republike Crne Gore, Republike Srbije i SR Jugoslavije, pa ni sa rukovodstvom Republike Srpske. Mnogo toga što sam kasnije čuo o zbivanjima u bivšoj Bosni i Hercegovini, pa i o ponašanju pojedinica iz rukovodstva Republike Srpske, i danas ne mogu da prihvatim kao verodostojno i tačno, pre svega zbog utiska koji sam formirao o tim ljudima u toku godine dana moga rada u Predsedništvu SFRJ.

(NASTAVLjA SE)