Izneverena očekivanja

Piše: Branko Kostić
U VREME oktobarsko-januarskih događaja 1888-1989. bio sam potpredsednik u Vladi SR Crne Gore, zadužen za oblast razvoja. Tada su počele korenite promene ekonomskog, pravnog i političkog sistema u bivšim socijalističkim zemljama. Reč je o tranzicijskom procesu koji je zahvatio zemlje centralne i istočne Evrope. Taj proces nije zaobišao ni našu zemlju. Počelo se slobodnije razmišljati o prelasku na tržišnu privredu, transformaciju vlasničke strukture, o uvođenju višestranačkog političkog sistema i parlamentarne demokratije.

Ta oktobarsko-januarska zbivanja doživo sam kao šansu za novi demokratski iskorak u politici tada vladajućeg Saveza komunista Jugoslavije, koji je bio zapao u ćorsokak i nije pokazivao spremnost da se prilagođava novim uslovima u društvu i u našem okruženju. Očekivao sam da će novo mlado rukovodstvo, čiji pojedinci su (gotovo bez izuzetka i u vladajućoj i u opozicionim partijama) iznikli iz redova Saveza komunista Jugoslavije, unieti nove, sveže vetrove, podstaći dalji razvoj demokratije i ubrzati proces društvenih promena. Nažalost, moja očekivanja su brzo izneverena.

Danas, 15 godina posle tih događaja, od demokratije smo dalje nego što smo bili tada. Naročito kad se radi o pravima i slobodama građana. Grubo su, i ponekad do besmisla narušene neke osnovne moralne norme, koje su, takoreći, do juče predstavljale važan sastavni element tradicije ovog naroda. U ranijem, jednopartijskom sistemu, radnik i građanin je imao gotovo neograničenu sigurnost radnog mesta i veće pravo na sopstveno mišljenje, makar se ono i ne slagalo sa stavovima vladajuće partije. Danas, pripadnost vladajućoj partiji ili obećanje da će joj na izborima dati glas, predstvlja, maltene, prvi uslov za očuvanje radnog mesta, prijem na posao, stipendiju ili kredit, asfaltiranje puta, dodelu kredita za poljoprivrednike i sl. U početku, takve pojave su nailazile na oštra reagovanja i protivljenje građana. Danas, takvo ponašanje je postalo deo naše svakodnevice, kao da je to sasvim normalno.

OVO ne znači da žalim za ranijim jednopartijskim sistemom. Konkurencija je u politici jednako potrebna kao i u ekonomiji. Ona je uslov napretka. Ovo treba shvatiti kao upozorenje. Raniji sistem se nije održao, pored drugih razloga, i zbog toga što radnicima i građanima uz obezbeđivanje velike sigurnosit i prava, nije uspeo da nametne i obaveze koje iz toga proističu. Oslanjao se na poslušne, a ne na pametne i sposobne. I ova vlast, bez obzira na to koja stranka ili koalicija je čini, nema perspektivu ako se bude oslanjala na poslušne, umesto na sposobne ili ako pojam sloboda i prava bude merila dvostrukim aršinima, u zavisnosti od stranačke pripadnosti ili političkog mišljenja.

Najodgovorniji akteri sadašnje vlasti u Crnoj Gori nalazili su se 27. aprila 1992. godine u velikoj sali Savezne skupštine u Beogradu, kada je konstituisana SR Jugoslavija. Toga dana u Saveznu skupštinu nije došao niko od ambasadora zemalja Evropske unije, niti ambasador SAD. Danas, najistaknutiji lideri tih zemalja čine sve da te iste aktere ubede da tu zajedničku državu treba očuvati. Pre 12-13 godina, najodgovorniji pojedinci aktuelne crnogorske vlasti trpeli su kritike od dela domaće opozicije da guraju Jugoslaviju u samoizolaciju, a danas, zajedno s tim kritičarima, čine sve da samoizoluju Crnu Goru. Uporno ponavljaju da se bore za "uspravnu Crnu Goru", a Crna Gora i njeni građani nikada u svojoj istoriji nisu bili sagnutiji nego što su danas. Oni su ostali uspravni, ali samo u tvrdoglavom nastojanju da provedu svoju opciju, zarad ličnih, a ne narodnih interesa, bezobzirno prkoseći i svojim građanima i međunarodnoj zajednici.

U mom zavičaju i danas se prepričava jedna istinita zgoda iz ranijih vremena. Meštani jednog sela, okupili su se da zajedno idu na sahranu u susedno selo. Običaj je bio da ispred kuće pokojnika neko iz grupe ko je najvičniji tome, zaleleče i kroz to istakne vrline preminulog. Kada su se primakli kući žalosti, niko nije bio spreman da se prihvati te uloge, jer se o pokojniku nije imalo šta reći. Pregoneći se tako, već su došli ispred same kuće i nekolicina iz grupe, dogovorno, izguraju jednog od svojih na čelo kolone. Ovaj, videći da nema kud nazad, stane, razmisli, podboči ruke i zaleleče: "Lele mene, Vukašine, a što za života ne razmišlja da će doći i ovaj dan."

PRAVDA SILE
AUTORU ovih redova je 2001. godine stavljeno do znanja da mu "Hag ne gine" ukoliko ne priđe suverenističkom bloku, a 2002. godine, pred aprilske izbore, državni mediji su me proglasili za nestalu osobu, koja se krije u Beogradu. (Baš su mi izabrali sigurno sklonište.)

Tom prilikom reagovao sam i javno saopštio svoje mišljenje o Haškom tribunalu. Ocene koje sam tada dao, na osnovu mišljenja mnogobrojnih uglednih domaćih i međunarodnih pravnih stručnjaka, danas mogu da ponovim sa još više ubeđenosti u njihovu ispravnost. Kazao sam da je to politički sud i da su njegovim načinom formiranja pogažene osnovne norme međunarodnog prava. Ali sam isto tako rekao da je taj sud realnost, da je na sceni pravda sile, a ne sila pravde i da sila boga ne moli.

Zakon o saradnji sa Tribunalom je protivustavan. Da je kod vlasti u Crnoj Gori i posebno u Srbiji bilo manje osvetničkog ponašanja, a više brige za interese naroda i države, saradnja sa Hagom se mogla i bolje i uspešnije regulisati. A nije.
(NASTAVLjA SE)