Evropski optimizam

Piše: Branko Kostić

BEOGRADSKI sporazum o preuređenju odnosa između Srbije i Crne Gore izazvao je brojna reagovanja u javnosti obe republike. Po jednima, umesto konstituisanja dve samostalne države, tim Sporazumom stvoren je hibrid države koja neće moći da opstane. Po drugima, stvoren je okvir za jednu funkcionalnu federaciju u budućnosti, sa ograničenim brojem funkcija na nivou savezne države i visokim stepenom autonomnosti država članica. Nesporno je da je najveći doprinos iznalaženju kompromisnog rešenja dala Evropska unija, preko svog predstavnika gospodina Havijera Solane. Sudbina postignutog Sporazuma zavisiće u velikoj meri od ponašanja najuticajnijih zemalja u narednom periodu, pre svega, SAD i Evropske unije.

Ako bi sudili na osnovu iskustva iz početka devedesetih godina, kada je razbijena SFRJ, zagovornici očuvanja zajedničke države ne bi imali razloga za preterani optimizam. Naime, i tada, kada se nismo mogli sami da dogovorimo, Evropska unija nam je ponudila dobre usluge. Istina, okolnosti su danas drugačije. Verovatno je Evropa uvidela da bez stabilnog i integrisanog Balkana nema brze integracije ostalog prostora Evrope. Sad je ostavljen rok od tri godine, a ne od tri meseca, kao 1991. godine! A možda je to i prilika da sama Evropa ispravi ponešto od svojih grehova iz nedavne prošlosti. Zato, lično, sa više optimizma gledam na ovaj pokušaj Evrope da nam pomogne. Uostalom, treba verovati da je ovakav napor Evrope usledio kao rezultat uverenja da bi svako dalje parcelisanje ovog prostora vodilo daljoj destabilizaciji čitavog regiona.

LIČNO verujem da bi i za slučaj da je referendum organizovan 2002. godine, opcija zajedničke države pobedila na referendumu. Ali, ni u tom slučaju ne gajim iluziju da bi nakon referenduma bio sačuvan građanski mir u Crnoj Gori i da ne bi bilo podizanja političke temperature do besmisla.

U periodu koji je pred nama, uz već obavljeni popis stanovništva i sređene biračke spiskove, moramo sami da se dogovorimo o demokratskim uslovima za izjašnjavanje građana putem referenduma. Verujem da bi omogućavanje svim državljanima Crne Gore da se izjasne o sudbini svoje države razrešilo na duži period pitanje državno-pravnog statusa Crne Gore.

Do sada je razmenjeno mnogo argumenata koji idu u prilog očuvanju zajedničke države, kao i onih koji opravdavaju konstituisanje samostalne i suverene Crne Gore. Problem je samo u tome što niko od zagovornika jedne ili druge opcije ne može pouzdano da tvrdi da je njihova opcija bolja za budućnost Crne Gore. To samo buduće vreme može da potvrdi ili da ospori. Ali posledice bilo kojeg rešenja, dobrog ili lošeg, snosićemo svi zajedno. I to ne samo mi, nego i generacije koje tek dolaze. To je razlog više da se spuste podignute političke tenzije oko ovog pitanja. Tu je velika odgovornost, ne samo svih političkih partija, nego i svih pojedinaca koji deluju na javnoj sceni Crne Gore.

FUNKCIONERI nekih parlamentarnih stranaka u Crnoj Gori, posebno Liberalnog saveza i Socijaldemokratske partije, teško su optužili predsednika Republike i predsednika Vlade što su se usudili da potpišu Beogradski sporazum o preuređenju odnosa između Srbije i Crne Gore. Kvalifikovali su taj njihov čin kao akt nacionalne izdaje i prevaru biračkog tela tzv. suverenističkog bloka. Zanemarili su, pri tom, veoma snažnu želju najvažnijih faktora iz međunarodne zajednice da se u ovakvim političkim prilikama i stanju podeljenosti u Crnoj Gori ne organizuje referendum, jer bi to moglo dovesti do destabilizacije ovog prostora i regiona u celini. Štaviše, žestoko su se okomili i na međunarodne faktore, posebno na Evropsku uniju, koja je najneposrednije bila uključena, preko svojih predstavnika, u iznalaženju kompromisnog rešenja. Čak su se javno pitali kako uopšte neko spolja može da se upliće u naše odnose i da građanima Crne Gore uskraćuje njihovo suvereno pravo da sami odlučuju o svojoj sudbini itd.

Ovakvo reagovanje odgovornih predstavnika pomenutih političkih partija podsetilo me je na njihovo reagovanje 1991. godine, kada je faktički započelo razbijanje SFRJ, a reč je o istim funkcionerima i onda i danas.

Dakle, oni isti koji danas kritikuju Evropsku uniju zbog toga što im je osporila ili odložila realizaciju njihovog projekta, 1991, kada je razbijana SFRJ, zdušno su podržavali tu Evropsku zajednicu i žestoko kritikovali najodgovornije iz rukovodstava Crne Gore i Srbije koji su imali rezerve prema njenom posredovanju.


VELIKI DUŽNICI
LIČNO verujem da je Evropska unija veliki dužnik prema svim građanima sa prostora prethodne SFRJ. Njen angažman u postizanju Beogradskog sporazuma vidim kao pozitivan korak da se ispravi makar nešto od onoga što je propustila da uradi 1991. godine.
Ostavimo vremenu da oceni, ukoliko to nije i do sada, osnovanost ovih sumnji iz 1991. i opravdanost kritika koje neki danas upućuju Evropskoj uniji. Ali, politika dvostrukih aršina, nadam se, sve će teže prolaziti kod naših građana.
(KRAJ)