Prva dijamantska ploča

JANUAR 1976. godine protekao je u pripremama za Zoranov odlazak u JNA i veliku jugoslovensku turneju. Pošto sa Kurtalićem nije pronađen zajednički jezik, neko se setio Ljubiše Racića, gitariste sarajevske grupe "Formula 4".
- Zoka me je pozvao jednog dana i rekao da ima problema s prstom i da, osim toga, uskoro odlazi na odsluženje vojnog roka, pa mu je potreban čovek koji će ga zameniti - seća se Ljubiša. - Ja ga nisam dobro razumeo, mislio sam da želi da mu pomognem da nađe basistu i bio sam nemalo iznenađen kad sam shvatio da on misli upravo na mene. Ja nisam bio poznat kao čovek koji prelazi iz grupe u grupu i prilično me je začudio njegov poziv, naročito zato što sam ja gitarista, ali mislim da je u celoj stvari bio najbitniji moj izgled. Dogovorili smo se za cenu (100.000 po nastupu i 25.000 na ime dnevnice) i da ja kod kuće skinem stvari s ploča. Onda, krenem sa njima na turneju, i u prvo vreme samo posmatram, a potom se, kad Zoka ode, aktivno uključim u posao. Prvi put sam sa "Bijelim dugmetom" nastupio na trećem beogradskom koncertu 11. februara.
Turneja je počela 7. februara trijumfalnim koncertom pred 15.000 Sarajlija i nastavljena trodnevnom okupacijom hale "Pionir": 9, 10. i 11. febrauara "Bijelo dugme" je sviralo pred 18.000 Beograđana. Na koncertu u Zagrebu, 22. marta, predstavnik "Jugotona" Veljko Despot uručio im je dijamantsku ploču za prodatih 100.000 albuma „Šta bi dao da si na mom mjestu“. Do kraja marta, kada je okončan prvi deo turneje, grupu će pratiti histerija do tad nezabeleženog intenziteta. U štampi se pojavio novi termin - dugmemanija.
Razume se da je takav razvoj događaja zasmetao raznim moćnim ljudima tadašnje Jugoslavije. Tekstom Sergija Lukača u „Ninu“, 28. marta, započela je serija napada na "Bijelo dugme".
- Tada smo bili trn u oku i mnogo većim moćnicima od ovih koji osećaju potrebu da nekog pljunu samo zato što o nečemu moraju da pričaju za ručkom - komentarisao je Vlado Pravdić.
- Ja sam mogao da polemišem sa tim nesrećnim Lukačem preko stranica tog istog "Nina" - rekao je kasnije Bregović - ali ne znam kuda bi to odvelo. Ja sam sve što sam imao da kažem poručivao preko pesama.
POSLE štampe, proradila je čaršija. U to vreme (još tada!) Ipetu je navodno „pronađena droga na tavanu“, „Željko i Vlada su poginuli u saobraćajnim nesrećama“, „Goran je u besnoj vožnji pregazio čoveka“... Priče su išle ispred njih i sačekivale ih u gradovima kroz koje su prolazili.
- Često su nas zgranuto pitali zar smo živi, zar nismo u zatvoru - seća se Pravdić. - Doduše, Željko je 8. aprila imao saobraćajnu nesreću iz koje je samo srećom izašao živ, ali je pri tom poginuo njegov brat od tetke. Goran se našao u kolima pod koja je pao neki nesrećni starac; dokazano je, međutim, da ga je izdalo srce i da je već bio mrtav kad je pao sa bicikla pod automobil. Tada smo, zapravo, shvatili kako funkcioniše čaršija. Prvo smo se nervirali, a onda smo počeli da rezonujemo na jedini ispravan način: neka se priča, pa makar i loše. Doduše, bolje je bilo da se priča, pa makar i dobro.
Goran, Vlado i Ipe otputovali su u Njujork, 10. aprila, Željko im se pridružio nekoliko dana kasnije. Trebalo je da sviraju jugoslovenskim iseljenicima u Njujorku, Detroitu, Čikagu, Torontu, Montrealu i Vankuveru, ali im je, po Pravdićevim rečima, „nešto zasmrdelo na ustaške organizacije“, pa su odlučili da otkažu. Međutim, javnost je već bila nakljukana informacijama o "Dugmetovom" odlasku „preko bare“, pa je sklopljen dogovor sa "Jugotonom" da finansira polovinu troškova snimanja dva singla. Ipetov singl „Džambo“/“Vatra“ i Bebekov singl „Milovan“/“Goodbye Amerika“ izašli su 21. juna, odnosno 8. jula, i otkrili da je "Dugme", za to kratko vreme koliko je boravilo u SAD, već uspostavilo odgovarajuću vezu sa fankom, koji je tada ulazio u modu.





RADNA AKCIJA
U JUNU grupa je iznenadila javnost odlaskom na radnu akciju "Kozara ’76." Dosta se govorilo o pravim motivima koji su rukovodili ovim neobičnim potezom.
- Otišli smo da bismo svim zainteresovanim faktorima ovog društva pokazali da smo mi u stvari sasvim obični mladi ljudi i da nije potrebno plašiti nas se - kaže Pravdić. - Ljudi su mislili da je to samo reklamni štos i da tamo ništa nećemo raditi - seća se Racić koji je nevoljno zamenjivao Redžića i tom prilikom. - Međutim, Goran, Željko i ja smo čak dobili udarničke značke. Vlado je malo nežniji, a Ipe ležerniji, pa su ih nagrade mimoišle, ali i oni su se trudili da budu što bolji.
- U stvari, rekli su nam da bi bilo dobro da odemo na tu radnu akciju, da se sklonimo malo sa naslovnih strana - priznao je mnogo godina kasnije Željko Bebek.
(NASTAVLjA SE)