Iz krize u srce

Piše: Dušan Vesić
POVRATKOM Ipeta Ivandića i Zorana Redžića iz JNA, "Bijelo dugme" se, praktično, vratilo u staru postavu - Laza Ristovski se takođe računa kao stari jer je Bregović u načelu prihvatio Ipetov predlog da novom klavijaturisti prizna status stalnog člana. Ali, stvari se nikako nisu kretale nabolje: organizacija je i dalje bila traljava, a problemi sa razglasom nisu prestajali. Posle jednog Bebekovog nasrtaja na seksualnu disciplinu u Šibeniku, Bregović je odlučio da otkaže koncert u Splitu i prekine turneju.
- Činjenica je da sam ja tada najobjektivnije mogao da procenim stanje u grupi zato što sam došao iz druge sredine, iz vojske, i video da tu mnogo stvari ne funkcioniše - pričao je Ipe. - Goran i Željko su toliko bili u poslu da nisu imali vremena da sagledaju šta se oko njih događa. Ja sam predlagao da se promiene menadžer, sistem poslovanja i još mnogo štošta. Oni su me saslušali, ali ništa bitno nisu promenili. Zbog takvih stvari dogodilo se da smo turneju po jadranskoj obali, koja je planirana na četrdeset, prekinuli posle dvadeset dana. A prekinuli smo je u jednoj upravo košmarnoj situaciji, kada su ljudi, koji su pune četiri godine bili u paklenom poslu, došli u taj stadijum da više ne mogu da gledaju jedan drugoga.
Bila je to, zapravo, najveća kriza u istoriji "Bijelog dugmeta". Prvog avgusta, u jednoj od tajnih odaja Doma mladih u Sarajevu, održan je sastanak grupe na kojem je odlučeno da se ispune ugovorne obaveze, ali je dalja sudbina zajedničkog rada ostala u domenima različitih pretpostavki.
Bregović je panično tražio rešenje. Činilo se da bi koncert kod Hajdučke česme, 28. avgusta 1977. godine, mogao da ispravi neke stvari i vrati ih na svoje mesto. Valjalo je makar pokušati. "Bijelo dugme" više nije imalo šta da izgubi.
"Ovaj koncert je prilično ispraznio budžet `Bijelog dugmeta`, ali mu je napunio srce“, napisao je Duško Pavlović u knjizi „Bijelo dugme“. To je, u stvari, i najobjektivniji prikaz tadašnjeg stanja grupe: pošto se u srcu "Bijelog dugmeta" ponovo našlo mesta za "Bijelo dugme", sličice iz albuma sledećih šezdesetak dana njegove koncertne aktivnosti obojene su žarom, profesionalnošću i međusobnim razumevanjem. Novinski izveštaji sa Hajdučke česme izazivali su kod publike u drugim gradovima želju da se oseti makar delić atmosfere najznačajnijeg pooda za okupljanje u istoriji muzike bivše Jugoslavije i publika se vratila "Bijelom dugmetu" da ga isprati na put u do viđenja. Još nekoliko dana ranije izgledalo je da će to biti put u zbogom.
ONDA je "Ekspres politika“, 27. septembra, objavila vest o hapšenju Ipeta Ivandića, Ranka Bobana i Gorana Kovačevića i time prekinula sve dileme oko sudbine ove pretencizone aktivnosti pobegulja iz "Bijelog dugmeta".
- Tog dana (bio je 10. septembar) spremao sam se da krenem u Beograd gde me je čekao Laza Ristovski - pričao je Ipe četiri godine kasnije u intervjuu „Reporteru“. - Trebalo je da završimo neke ugovore koji su se ticali filma. Međutim, Laza je uzalud čekao da se pojavim na dogovorenom sastanku. Vraćao sam se sa devojkom iz šetnje kada mi je na ulazu u zgradu prišao čovek iz SUP-a. Imao je da me pita "neke stvari"...
U „interesu istrage“ te stvari su skrivane od javnosti dovoljno dugo da čaršijom počnu da kolaju neverovatne priče, a novinari željni senzacija zauzmu „odgovarajući stav“. Tako je Dušan Savković u „Dugi“ od 14. oktobra pod naslovom „Panika u (sarajevskom) parku droga“ pisao: „Ta muzika dovodi iole labilnije slušaoce u stanje u kojem se emocije uvećavaju kao pod džinovskom lupom, do neslućenih razmera, a nelagodnost, uznemirenost, neka toplina puna jeze, letargija, ali i nasilništvo, pronalze svoja mesta pod kožom. Seks, droga i muzika. Trio mortales.“ „Nekom koleriku dovoljno je pokazati prst da pobesni, a neke budale spremne su da na temelju rezultata iskonstruišu tok čitave utakmice - odgovorili su mu novinari `Džuboksa` i tom prilikom preneli najsvežiji Bregovićev komentar:
- Ja sam znao da bilo šta loše da napravimo... evo, to se i pokazalo tačnim. Neće doći na naslovnu stranu neko ko je rasturio i dvadeset kilograma hašiša. Jedan Ipe Ivandić hoće.

OPTUŽNICA
IPE je priznao da je za tri miliona starih dinara kupio hašiš od pomorca Vese Adamovića i sakrio ga u garaži svog stana u Nedžarićima. Dodao je da je veliki deo robe mirisao na buđ i bio praktično neupotrebljiv. Tri ploče hašiša preneo je u stan svojih roditelja, a ostatak je ostavio u bubnjevima.
- Nisam imao nameru da nabavljeni hašiš prodajem - izjavio je na sudu. - Čak i kad sam vidio da mi je Veso dao mnogo više nego što sam očekivao, pozvao sam ga i rekao mu da uzme višak ili ću ga baciti, na šta mi je on napomenuo da je to njegov poklon meni. Izvesnu, malu količinu dao sam prijateljima bez namere da mi oni na bilo koji način uzvrate nekom uslugom. Dao sam im, a nisam, u stvari, znao zašto. Goran Kovačević je tražio da mu dam. Da sam htio da prodajem, mogao sam to da učinim samo za 24 sata. Ja to nisam učinio, jer sam nabavio drogu za vlastito uživanje.
(NASTAVLjA SE)