Mučna turneja

Piše: Dušan VESIĆ

OTIŠAO je Vlado Pravdić. Tiho, bez velikih reči. Njegovo objašnjenje je bilo lakonsko - zauzet je. Na pitanje da li je Pravdić otišao, Bregović je neodređeno odgovarao: - Ne znam, otkud znam. Na pitanje da li je otišao, Pravdić je desetak dana odgovarao: - Ne znam, moram da razmislim. U stvari, hteo je da se još jednom sretne sa Bregovićem.
Susret se odigrao u Sarajevu, krajem novembra. Pravdić je, posle, ispričao da je, formalno, ostao član "Bijelog dugmeta", ali je insistirao na formulaciji "ne član benda, nego član institucije". Rekao je da je zadržao pravo da se pojavi sa bendom na koncertima u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu. Međutim, nije se pojavio.
Promocionalna turneja albuma "Ćiribiribela" počela je 25. januara 1989. godine. Uz Gorana, Ipeta, Lazu, Zorana i Alena, putovao je hor, orkestar Feata Sejdića, operska pevačica Dubravka Zubović, Amila, Zu i Lidija kao prateći vokali. Mada je bila standardno spektakularno zamišljena, svi članovi "Bijelog dugmeta" slažu se da je to bila najmučnija turneja koju pamte.
- Prvi put se vidio nacionalizam, ja ga nikada ranije nisam vidio na koncertima rokenrola - seća se Bregović. - Čovek se teško snalazi u takvoj atmosferi. Kasnije će se, u toku rata, ljudi uvežbati, ali tada još niko nije bio spreman na to. Znaš, upaljena svetla, a po dubini srpske zastave, hrvatske zastave... i, čuje se: "Srbija, Srbija!", `Hrvatska, Hrvatska!"... Niko nije bio spreman na to. Tako da sam ja jedva čekao da se završi ta turneja. Nije mi više prijalo. Ne zato što ja imam nešto protiv Srba ili Hrvata - jednostavno, nije mi prijalo to. Bio sam star, verovatno, ali nisam voleo da imam takvu salu. Nisam nikad zamišljao "Bijelo dugme" u takvoj sali. Onda... Sve je postalo agresivnije, znaš. I ljudi su nas voleli agresivnije. Nekako je bilo sve već u vazduhu.“
- U Zagebu su predlagali da ne sviramo "Đurđevdan" i "Lijepu našu", ali, Goran nije hteo da ih skine s repertoara - seća se Alen. - Onda su nas gađali petodinarkama, koje su mogle raseći lice. Ja sam govorio sebi: Alene, šetaj se ivicom bine, to je najsigurniji način da ta ne pogode. U Splitu je pored mene uleteo sifon, pao je Ipetu u doboš, rasturio bubnjeve, Ipe je ostao da svira samo na činelama. Pratilo nas je sto pedeset policajaca do kombija, a i kombi su gađali kamenicama. U Dubrovniku se sve ponovilo, izgleda da su ljudi našli načina kako da oteraju "Dugme" iz grada. Onda smo rešili da prekinemo turneju po Hrvatskoj i pređemo u Bosnu. Tamo nije bilo kao u Hrvatskoj, pa nam je to dalo slabašnu nadu, ali, svi smo i dalje bili nervozni, osećalo se šta će biti.
POSLEDNjI koncert "Bijelo dugme" je održalo u Derventi 15. marta 1989. godine. Iznenada, "Tanjug" je 17. marta objavio saopštenje Republičke poslovnice kulturno-umetničke priredbe u Sarajevu da je dvomesečna turneja "Bijelog dugmeta" prekinuta "zbog iznenadne bolesti soliste Alena Islamovića (jaki bubrežni napadi)". O tome su obavešteni i svi gradovi u kojima su najavljeni koncerti "Bijelog dugmeta". Republička poslovnica, preko koje je "Bijelo dugme" organizovalo bosansku turneju, izdala je ovo saopštenje "da se ne bi pojavila proizvoljna mišljenja i zaključci" o razlozima prekida turneje.
Nekoliko dana kasnije, Bregović je izjavio da su Raka i on više puta zvali Alena telefonom, ali da su uvek dobijali odgovor da je bolestan i da se nalazi u bolnici, na pregledima. - Istina, i mi smo u početku sumnjali - dodao je Bregović. - Jer, Alen je bio zdrav kao dren i uvek se ponašao pristojno. Da li je on i dalje član "Bijelog dugmeta", to ni sam još ne znam.
- Ja sam počeo da dobijam bolove u srednjem pojasu stomaka - priča Alen. - Jednog dana, baš u Sarajevu, išao je sa mnom u Hitnu pomoć, dobio sam lekove i savet da mirujem. Rekao sam Raki da ćemo, izgleda, morati da pauziramo. On je rekao da ne možemo... Nakon jednog koncerta, pojavila mi se sluz u mokraći, i ja sam rekao Raki: Ja moram kod lekara, na detaljne preglede. On je rekao: "Dobro, ja ću reći Goranu šta si odlučio". Mene su u Bihaću odmah primili u bolnicu, i, tako se završilo, a onda su novine uradile svoje. A u tom momentu, čini mi se, "Dugme" više nije imalo ni kome da svira.



NACIONALNI NABOJI
- KAD je Goran spajao hrvatsku himnu sa starom srpskom pesmom, nikom od nas se to nije dopadalo - priča Alen o pesmi "Lijepa naša". - Da se mogu složiti a-mol i a-dur, i Mocart bi to radio. Mi smo smatrali da "Dugmetu" to nije neophodno. Goran se pravdao time da će to biti divna ljubavna pesma. Kasnije se u izvođenju ispostavilo da ta divna ljubavna pesma nije našla mesta u nekim republikama. Došao je period nacionalnog naboja, odjednom su na svirkama počele da se pojavljuju zastave.

(KRAJ)