Poraz u snu

Piše: prof. dr Miladin STEVANOVIĆ
BILO je predviđeno da jedan deo vojske udari preko planine Onogošt, a drugi duž obale.

S kraljem Vukašinom bio je i njegov sin, mladi kralj Marko.

Po svim izgledima, ovo je bilo bez ikakvih većih priprema i dogovora i da je Uglješa pozvao brata u pomoć da izenade Turke i napadnu ih u samoj njihovoj prestonici Jedrenima, u odsustvu sultana Murata, koji je tih dana s delom vojske otišao na ratni pohod u Malu Aziju.

Dobivši bratovljev poziv, Vukašin je odustao od planirane akcije na Nikolu Altomanovića, koji je ovim spasen od sigurnog poraza, i sa svom prikupljenom vojskom krenuo prema Seru, ostavljajući sina Marka da u njegovom odsustvu upravlja državom.

Vukašin i Uglješa su s vojskom iz Vukašinove i Uglješine oblasti (po nekim izvorima od oko 50.000) i mnogobrojnom komorom uspeli da duboko prodru na tursku teritoriju i približe se njihovoj prestonici Jedrenima, gde su na reci Marici, u šumovitom kraju Črnomena (sada Čimerna), zanoćili nedovoljno obezbeđeni za te prilike.

Turci, koji su pratili njihovo kretanje, pod plaštom ponude pregovora o miru, osmotrili su njihov smeštaj i videvši njihov nemar, odlučili su da njihovoj vojsci u mrkloj noći i na nepoznatom terenu pripreme iznenađenje i napadnu ih sa svih strana.

NEMA istorijskih podataka koliko je trajala ova kobna bitka. Prema narodnom predanju, umorna vojska braće Mrnjavčević je noću 26. septembra 1371. godine čvrsto spavala. Turci su ih u toku noći iznenada opkolili, vešto poklali njihove stražare, odrešili njihove konje i naterali ih u bekstvo, a vojsku u olujnoj noći zbunili žestokim napadima i ratnim poklicima. Izbezumljena vojska je padala pod turskim sabljama i jataganima, a mnogi su se podavili u reci Marici.

Ovde su Vukašin i Uglješa poginuli, a njihova vojska uništena. Nema istorijskih podataka sa koliko su snaga Turci napali Srbe. Neki turski pisci, da bi što više omalovažili Srbe, navode da je Turaka bilo samo 8.000, neki čak i manje.

Međutim, izvesno je da je tursku vojsku u ovom broju predvodio njihov iskusni vojskovođa Evrenos-beg.

Srpska pogibina na Marici bila je zaista strahovita, najbezglavnija u celoj našoj istoriji, a mesto pogibije srpske vojske i danas se zove Srb-sindigi, tj. Srpska pogibija.

Bitka na Marici je jedan od najsudbonosnijih događaja ne samo u istoriji srpskog naroda, nego i celog Balkana. Po nekim istoričarima, čak, sudbonosnija nego Kosovska bitka.

U ovom boju je izginuo cvet vojski dve najveće i najjače oblasti u tzv. grčkim zemljama.

Turcima na putu preko Trakije i Makedonije, ka srcu Balkana, sada nije bilo nikoga ko bi mogao da zadrži njihov nalet.

To što Turci nisu odmah iskoristili ovu pobedu za dalji prodor na Balkan je, svakako, što se dobar deo njihove vojske sa Muratom nalazio van Evorpe, a možda ni sami nisu bili svesni kolikog je obima bila njihova pobeda.

U Maričkoj bici Turci su na veoma lak način slomili vojnički najopasnijeg protivnika na Balkanu (i sam se Uglješa dosta dobro nosio sa njihovom vojskom). Put za njihova dalja osvajanja bio je otoren sve do Morave i Neretve. Srbija se ovim udarcem odjednom survala u red država nižeg reda. Njene pokrajine, nekada moćne carevine, sada su morale da traže pomoć drugih država za svoj opstanak ili, pak, da prime tursko vazalstvo, što je u prvo vreme bio slučaj sa pokrajinama u Makedoniji (Dejanovići, Mrnjavčevići), koje su prve bile izložene turskim udarima.

ISKORIŠĆEN PORAZ
BRZO razvijena Dušanova država, brzo je i propala. Razbijena u nekoliko manjih oblasti, Srbija se održala sa teškim naporima još jedno stoleće, a neke njene zemlje još i manje.

Srpski poraz na Marici prvi su iskoristili Vizantinci, čija je vojska još u novembru te godine predvođena despotom Manojlom Paleologom, solunskim namesnikom i kasnije vizantijskim carem, ušla u Sersku oblast i priključila je Vizantiji.
(Nastavlja se)