Nožem na Zorana Đinđića

Piše: Dušan MIHAJLOVIĆ
TE noći (5. oktobra 2000), po pozivu Pavkovića, ja i Legija bili smo u CŠ VJ i, u dosta konfuznoj situaciji i napetoj atmosferi, uz prisustvo većeg broja članova CŠ VJ i pripadnika mog i Legijinog obezbeđenja, postigli svojevrstan dogovor da bi prihvatanje takvih naloga moglo dodatno da oteža situaciju i šire ugrozi bezbednost civila i države u celini. Pored pomenutog naloga za hapšenje Zorana Đinđića, RDB je, primenom mera i radnji, došao do podataka o pripremi ubistva Zorana Đinđića, upotrebom noža, od strane NN lica iz njegovog ličnog obezbeđenja. U ovom trenutku ne mogu tačno da se setim detalja o ovome, ali sigurno znam da sam zadužio Legiju da, preko pripadnika obezbeđenja Zorana Đinđića, poruči planerima ove akcije da se nalaze pod kontrolom Službe, te da takvo delo neće biti dozvoljeno niti moguće, što je Legija i učinio - piše Rade Marković u izjavi koju je dobrovoljno dao 17. maja 2001.

Takođe, indikativno je bilo i ponašanje Borislava Mikelića, koji je, preko svojih kanala, omogućio obezbeđivanje oružja delu DOS-a, preko lica iz kriminogene strukture, pri čemu je, istovremeno, o istom informisao i obavestio i državni vrh. Iako je RDB znao tačnu lokaciju gde se oružje nalazilo, odbio sam naglo Slobodana Miloševića i Vlajka Stojiljkovića da izvršim pretres FMP-a, što je, nakon toga, uradio RJB. Ja, pri tom, nisam hteo da otkrijem pravu lokaciju na kojoj je oružje bilo sakriveno, premda sam o tome imao podatke.

LjUDSKI GEST

PORED toga, nakon 5. oktobra 2000. godine, na poziv i molbu Miloševića, omogućio sam, redovnim i legalnim putem, bezbedan izlazak iz zemlje Marka Miloševića, njegove supruge i deteta. Nisam, iako sam bio u situaciji, omogućio da se, uz pomoć PDB-a, iz zemlje iznese novac za Moskvu, nekoliko dana posle toga, a poznato mi je da je to za Miloševića uradio Dragan Karić, koji je lično odneo novac u Moskvu, redovnim letom kompanije "Aeroflot" iz Beograda. Po mom mišljenju, a o čemu me je upoznao i Mihalj Kertes, reč je o iznosu od 2 miliona DEM, koji je Kertes, kao direktor SUC-a, dao Urošu Šuvakoviću, a što Šuvaković nije priznao u istražnom postupku koji se vodi protiv njega. Naime, za razliku od pomoći oko izlaska iz zemlje Marka Miloševića, koju sam smatrao ljudskim gestom, ja nisam hteo da učestvujem u nelegalnom iznošenju novca, te sam takav nalog odbio.

Na kraju želim da naglasim da ja nisam bio najbliži i najpoverljiviji Miloševićev saradnik, te da ne isključujem mogućnost da su neki nalazi upućeni RDB-u dolazili od Miloševića i drugim kanalima, odnosno mimo mene. Što se tiče učešća Službe u pojedinim krivičnim delima, po mom mišljenju, moguće je da je došlo do njene ozbiljne instrumentalizacije od pojedinih struktura iz državnog i političkog vrha, odnosno iz kriminogenih struktura, kao i do njene upotrebe za logističku podršku i prikrivanje krivičnih dela, ili je pak reč samo o nesretnom spletu okolnosti(...).

Inače, što se tiče situacije na KiM, pod dolasku na mesto načelnika RDB, ustanovio sam da na KiM postoji izvestan štab, odnosno komanda kojom neposredno rukovodi političko telo, na čijem se čelu nalazio Nikola Šainović. Šainović je bio kreator i ključna ličnost u planiranju i izvođenju svih političkih, propagandnih, bezbednosnih i vojnih aktivnosti na tom području. On je direktno primao naređenja od Slobodana Miloševića, a uz pomoć lokalnih političara i neograničenu podršku Nebojše Pavkovića, bio je najviši autoritet za ovu problematiku. Ilustracije radi, jednom prilikom, po mom postavljenju, otišao sam na KiM i bio na sastanku štaba, na kojem je Šainović izlagao svoje viđenje situacije i planove za neposredan naredni period. Kako sam se uključio u raspravu, uz ocene da njihovi predlozi nisu adekvatni onome što mi treba da uradimo na KiM, Šainović mi je doslovce rekao da su oni tu već mesec i po dana, a da sam ja tek stigao i da neke stvari ne razumem.

Postojale su znatne razlike u oceni događaja i namera albanskih ekstremista između RDB-a i političkog tela na čelu sa Šainovićem, kojem su se priklonili Vlastimir Đorđević i Nebojša Pavković. Oni su procene RDB-a da se radi o pripremama za oružanu pobunu i propustljivosti granice za ulazak terorista i naoružanja smatrali netačnim, iznoseći pri tom stavove koji su bili skoro u potpunoj suprotnosti sa viđenjem RDB-a. Nakon mog referisanja Slobodanu Miloševiću, po povratku u Beograd, dalju komunikaciju i direktnije kontakte sa političkim telom i Šainovićem, kao i sa pripadnicima VJ, preuzeo je Vlastimir Đorđević, pri čemu su se on i Obrad Stevanović smenjivali u toj ulozi.

NATO AGRESIJA

ILUSTRACIJE radi, kada je postavljeno pitanje agresije NATO-a na našu zemlju, Slobodan Milošević je tražio mišljenje RDB-a o tome. Naš stav je bio da će do bombardovanja doći, nakon čega je on izneo da to nije veliki problem, da će trajati tri dana i da mu je Pavković rekao da će za tri dana on rešiti problem Albanaca na KiM. Pošto je on decidirano stajao iza procene Pavkovića, lično sam otišao kod Pakovića i pitao ga za tu strategiju. On mi je rekao da mu neće trebati ni tri dana, već da će za 24 časa rešiti taj problem. Kada sam saznao za kolone albanskih izbeglica koje su se kretale ka Albaniji i Makedoniji, sa početkom NATO agresije, u direktnom telefonskom kontaktu sa koordinatorom RDB za KiM Milosavom Vilotićem zatražio sam bliža obaveštenja o stanju na KiM i pomenutoj pojavi. (...)

Sadržinu ove Izjave po ZKP-u pročitao sam u potpunosti, prihvatam je kao svoju, pa je, shodno tome, pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću, i svojeručno potpisujem.

Značaj ovih informacija ne treba komentarisati. A onda mi Petrović i Mijatović stavljaju do znanja da Rade Marković poručuje kako ima neka saznanja o onome što policiju interesuje "mnogo vrednija nego sve to što vi znate". Rade Marković je tražio da njegov dogovor sa Resorom državne bezbednosti, garantuje neko iz vrha nove DOS-ove vlasti, jer mu nije bilo dovoljna Petrovićeva i Mijatovićeva reč. Kad su mu rekli da u to ne uvlači Koštunicu i Đinđića, on je izjavio: - Tražim da mi takav dogovor garnatuje ministar policije lično.

Iskreno, bežao sam od takve vrste obaveze, jer nisam želeo da se petljam u istražne poslove i da kao ministar dajem garancije, odnosno štitim nekoga ko je optužen za teška krivična dela. Ali već sam ranije rekao saradnicima da će Ministarstvo i vlada, svakome ko pomogne u rasvetljavanju nerešenih zločina, dati moguće olakšice i potrebnu zaštitu. A Marković je već dao bitne informacije i kopkalo me je šta to ima toliko "senzacionalno" da mi saopšti, što bi "rešilo sve naše probleme". On je uporno insistirao da se nas dvojica vidimo. - Želim nešto jako poverljivo da kažem samo ministru policije - poručio je.

Složio sam se da se vidimo, ali da prvo napiše o čemu se zapravo radi. Nisam želeo da me "navuče" na neku banalnost, pa da dođem u nezgodnu situaciju da mu se opravdavam što o tome ne možemo da razgovaramo. Zato sam želeo da imam pisani dokument o kakvim "najvećim državnim tajnama Slobodana Miloševića" želi da priča. Rade Marković to nije prihavtio, a i dalje je insistirao da sve usmeno kaže ministru Mihajloviću. Rekao sam Mijatoviću: - Dobro, hajde organizujte to.

SUSRET NA BANjICI

NAŠ susret je organizovan u nekoj zgradi u Institutu bezbednosti na Banjici. U kancelariji smo bili Rade Marković, ja, Goran Petrović i Zoran Mijatović. Taj susret za mene je bio veliko razočaranje. Bivši šef Resora državne bezbednosti Srbije je umesto "kapitalnih tajni" počeo priču o Ibarskoj magistrali. Marković se, zapravo, pravdao kako nije odgovoran za pokušaj atentata na lidera SPO-a i ubistvo njegovih pratilaca na Ibarskoj magistrali, u jesen 1999. godine.

- Ja sam profesionalac i nisam tako glup, da to uradim kamionom sa peskom. To ne liči na mene - rekao mi je Rade Marković.

Tvrdio je da za Službu Drašković nije bio problem i da su ga mogli zaustaviti i na drugi način, imajući u vidu saznanja kojima su raspolagali.

- Gospodine Markoviću, nisam ja vaš istražni sudija, niti vas ja sumnjičim, niti vam ja presuđujem. Niti je Ibarska magistrala tema našeg susreta. Rečeno mi je da vi imate nešto novo i spektakularno da mi saopštite. Ako imate takve informacije, recite, a ja vam poručujem da ćete imati podršku države, koju ona može da vam pruži u okviru zakonskih uslova.

Kako Rade Marković nije tada rekao ništa novo, ništa spektakularno, mi smo se jednostavno pozdravili i razišli. Priča oko ekskluzivnog priznanja Radeta Markovića završila se bez epiloga.

Interesantno je da su svi ljudi iz Službe, kao i drugi osumnjičeni, bili u samom početku 2001. godine veoma spremni da govore i sarađuju sa policijom i istražnim organima. Bila je to posledica njihovog saznanja da je, eto, došla nova vlast, koja je čvrsta jer je izabrana voljom građana, koja ima dvotrećinsku većinu u parlamentu i podršku sa zapada. Zato je većina njih procenila da je bolje da sarađuju sa novom vlašću, nego da čame u zatvoru i da, ako policija sakupi dovoljno dokaza, sutra dobiju najteže kazne za ono što su radili. Takva atmosfera i raspoloženje među prozvanima i osumnjičenim pripadnicima MUP-a Srbije, RDB, pa i članovima bivše vlasti trajala je do Vidovdana. Do trenutka isporuke Slobodana Miloševića Tribunalu u Hagu. Tačnije, do trenutka otvorenog sukoba i razlaza Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića, koji je za posledicu imao jasne podele u DOS-u.

(NASTAVLjA SE)