Britanci kao taktička varka

Piše:Dušan MIHAJLOVIĆ
SLOBODAN Milošević, glavni uzročnik propadanja Srbije u poslednjih 15 godina, bio je "patriotama" vrlo često alibi za njihova nedela, a posle "voždovog" hapšenja i izručenja Tribunalu u Hagu, postao je i opravdanje za političko rušenje nove vlasti. To, i otkrivanje masovnih grobnica, učinilo me je glavnom političkom metom "patriota".

Kad je reč o izručenju Miloševića oni zaboravljaju da je policija samo sprovela odluku republičke vlade i nalog pravosudnih organa i organizovala Miloševićev let do Haga. Istina, u pravu su kada je reč o mojoj ulozi kao člana vlade i političara.

Bio sam za ispunjavanje međunarodnih obaveza i nisam hteo da zbog Miloševića zemlja izgubi teško stečeni kredibilitet i propadne donatorska konferencija zakazana za 29. jun. Plan za suđenje u Beogradu bio je već mrtav pošto su relevantni međunarodni faktori podržali zahtev Karle del Ponte da se Milošević odmah isporuči Hagu. Tako nisam imao dilema oko toga šta treba činiti i ne prihvatam osporavanja ove akcije od starne tadašnje opozicije i "legalističke" struje u DOS.

PRITISAK AMERIKE

DRAMATIČNOST ove akcije vidi se i po tome kako su je doživeli i neki od njenih glavnih aktera. Jedan od njih, tadašnji zamenik načelnika RDB, Zoran Mijatović, u svojoj knjizi "Opelo za državnu tajnu", daje tačne informacije o događanjima, ali nudi potpuno netačan utisak o organizatorima cele te akcije.

On tvrdi da su tu operaciju organizovali Amerikanci i Britanci, a da je MUP Srbije bio samo izvršilac nekog naloga koji je, eto, došao iz Vašingtona, ili Londona. Ne sporim činjenicu da Zoran Mijatović ima visoko mišljenje o sebi i da je imao veoma važnu ulogu u događajima oko hapšenja i isporučivanja Slobodana Miloševića. Očito je, da ovakav zaključak posledica činjenice da sticajem okolnosti Mijatović nije bio uključen u planiranje akcije, već ju je samo realizovao. Zato je istina potpuno drugačija i ona je vrlo jednostavna.

Operacija izručenja Slobodana Miloševića Tribunalu u Hagu planirana je u MUP Srbije i naše ministarstvo je i vodilo čitavu akciju. Trebalo je rešiti dva problema, sa kojima smo mogli da se suočimo. Jedan problem je bio kako izvesti Miloševića iz CZ, jer je Okružni zatvor u Beogradu bio okružen Miloševićevim pristalicama, koje su danonoćno dežurali i javno pretili da neće nikome dozvoliti da Slobodana nekuda odvedu. I drugi problem je bio kako Slobodana Miloševića iz Beograda bezbedno prebaciti u Hag, a da to neko ne spreči.

U leto 2001. MUP Srbije nije imao nikakvu saradnju sa vojnom tajnom službom. Trudili smo se da protivnici isporuke ne saznaju šta se dešava sa Slobodanom Miloševićem. Celu ovu operaciju organizovao sam sa svojim saradnicima na brzinu, jer sam kasno dobio takav zadatak od premijera Đinđića. Služba državne bezbednosti Srbije dobila je prvi zadatak, da bez sukoba sa građanima, izvede Miloševića, a britanska tajna služba služila nam je samo kao taktička varka za prevazilaženje drugog problema.

Kada je bilo jasno da od suđenja u zemlji nema ništa, stav Vlade Srbije bio je da Slobodana Miloševića treba izručiti Tribunalu. Tad se pojavio novi problem sa Vojislavom Koštunicom, odnosno sa Demokratskom strankom Srbije, koja je smatrala da prvo mora da se donese Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom. I da potom, na bazi tog zakona, treba isporučiti Slobodana Miloševića. To ne bi bilo toliko sporno da nije bilo organizovane opstrukcije donošenja akta u neophodnom roku, koji je bio određen zahtevima međunarodne zajednice. Naime, američki Kongres je 1. aprila, donoseći odluku o pomoći, uslovio otpis dugova i održavanje donatorske konferencije zakazane za 29. jun "potpunom saradnjom sa Haškim tribunalom". Tako su svima rokovi za donošenje zakona i isporuku bili poznati...

MILOŠEVIĆ U "MARICI"

ZORAN Đinđić je imao jasan stav da teško stečeni kredibilitet mora da se očuva, tačnije da se ne sme dogoditi da zbog Miloševića i nesaradnje sa Hagom opet dođemo pod udar međunarodne zajednice ili u poziciju nove izolacije. A ne bi bilo ni stranih investicija, ni finansijske konsolidacije privrede Srbije, ničega za šta se zalagala Vlada...

Premijer Zoran Đinđić preuzeo je istorijsku odgovornost za odluku da se Milošević isporuči Hagu. Vlada Srbije je tu odluku donela jednoglasno. Moj zadatak kao ministra unutrašnjih poslova je bio da organizujem da se ta odluka Vlade Srbije sprovede. Čitava operacija se odvijala u velikoj tajnosti. Odmah sam pozvao zamenika načelnika RDB Zorana Mijatovića da krenemo u operaciju, jer je načelnik Goran Petrović bio negde u Crnoj Gori na odmoru. Mijatovićev posao je bio da izvede Slobodana Miloševića iz CZ. I on je to izvanredno obavio koristeći lukavstvo sa običnom plavom "maricom", koja nije izazivala sumnju pristalica Slobodana Miloševića i izveštača, koji su pratili zbivanja oko Okružnog zatvora u Beogradu. Nezavisno od Mijatovića, ja sam preko svojih saradnika od Amerikanaca tražio da pošalju avion na Surčin koji bi Miloševića prevezao u Hag.

To sam namerno uradio, da bi svi oni koji bi poželeli da intervenišu i spreče ovu operaciju shvatili da bi time izazvali incident međunarodnih razmera. Uz to, bilo je isuviše rizično da se Slobodan Milošević prebaci u Amsterdam redovnim letom JAT. Hteo sam da izbegnem mogućnost da se policajci sukobe sa pristalicama Miloševića. Moglo se, naime, dogoditi da se na aerodromu Surčin pojavi kritična grupa ljudi, pristalica Slobodana Miloševića koja bi ometala poletanje aviona, pa bi MUP bio prinuđen da primeni silu, što bi celom događaju dalo neželjeni tok i publicitet.

Amerikanci su nas uputili na Britance, jer su oni u mogućnosti da tako brzo odgovore na naš zahtev. Zadatak da o tome brine poverio sam svom šefu kabineta Ivanu Đorđeviću. Kako se ispostavilo da i taj avion kasni, Đorđević je telefonirao, intervenisao i raspitivao se oko dolaska aviona. Gubili smo vreme, a time se povećavao rizik da čitava operacija bude obnarodovana. Zato je procenjeno da je najmanje rizično da se Slobodan Milošević direktno sa platoa Instituta bezbednosti na Banjici prebaci helikopterom u Tuzlu. A potom da se iz Tuzle preveze u Hag. S tim da se Milošević u Beogradu, pre ulaska u helikopter, preda predstavnicima Tribunala u Hagu, tako da od tog trenutka više ne bude u nadležnosti i u odgovornosti Vlade Srbije, već Međunarodnog suda za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije i Ujedinjenih nacija, koje su ga osnovale.

Činjenice da se sve to dešava na Vidovdan postao sam svestan tek kad je Milošević stigao na Banjicu. Nisam gledao u kalendar, već sam čekao da Vlada donese odluku i izda zadatak. Čista je slučajnost što je Slobodan Milošević isporučen Hagu na taj sveti dan.

NE GRIZE ME SAVEST
DRUGA primedba, koja mi se u vezi operacije izručenja Slobodana Miloševića stavljala na teret, odnosila se na prisustvo i navodnu ulogu Čedomira Jovanovića u ovoj akciji. Priznajem da je Čeda igrao veliku ulogu prilikom hapšenja Slobodana Miloševića u vili "Mir" na Topčideru. Da nije bilo njega, možda bi se ta operacija završila u krvi.

Nije mi jasno zašto je Čedomir Jovanović i u ovoj operaciji nekome sporan, kada je on u to vreme bio šef poslaničke grupe vladajuće koalicije DOS u parlamentu. Čeda je bio u toku svega što radi Vlada Srbije, jer je, pored parlamentarne funkcije, bio najbliži premijerov saradnik. Od Đinđića je čuo šta se planira sa Miloševićem i bio je u Vladi Srbije kada je doneta odluka o njegovom izručenju. Čeda Jovanović je posle toga došao u Institut bezbednosti da vidi kako će se i drugi deo Vladinog plana realizovati. Meni njegovo prisustvo u ovoj operaciji nije smetalo, jer Čeda tom prilikom na Banjici nije uradio ništa što bi prevazilazilo njegovu ulogu bliskog saradnika premijera srpske vlade i šefa poslaničke grupe DOS u srpskom parlamentu.

Ne bi mi smetalo da je na Banjici u Institutu bezbednosti na Vidovdan 2001. godine bio ceo Odbor za bezbednost Narodne skupštine Srbije da posmatra operaciju. Ništa nije bilo sakriveno od članova Vlade Srbije, ni od članova parlamenta, plan operacije smo krili samo od onih za koje smo sumnjali da će pokušati da spreče akciju izručenja Slobodana Miloševića.

Druga je stvar što su neki članovi Vlade i parlamenta bili neobavešetni. To ide na njihovu dušu. Inače, svi naknadni tračevi o pozdravljanju sa Miloševićem i o nervozi ljudi iz Tribunala zbog procedure, su neistiniti. Predaja Slobodana Miloševića predstavnicima Međunarodnog suda u Hagu je bila složena procedura, koja je obuhvatala identifikaciju ličnosti i pregled pravnih akata, tako da je proces trajao skoro čitav sat. Uz to, bilo je potrebno da se proces ubrza, kako bi naš policijski helikopter sa Miloševićem po danu mogao da ode do Tuzle i da se vrati po vremenu koje mu omogućava siguran let.

Čitavu operaciju posmataro sam iz kancelarije načelnika RDB na Banjici u kojoj sam ostao sve dok iz Tuzle nije stigla potvrda da je helikopter sa Miloševićem sleteo. Miloševićev let je uspešno završen.

Policijska operacija je uspešno izvedena, ali je isporučivanje imalo niz političkih i drugih implikacija. Dežurne "patriote" i "legalisti" prikazuju ovu odluku Vlade kao "izdaju", a policijsku operaciju kao "kidnapovanje", pokušavajući da nametnu osećaj krivice svim akterima ove odluke i operacije. U mom slučaju, to nije ništa novo. Svesno sam učestvovao u svemu i ne grize me savest što smo Slobodana Miloševića izručili Tribunalu u Hagu.

(NASTAVLjA SE)