Legija kao Šekspirov junak

Piše:Dušan MIHAJLOVIĆ
SLUŽBA prati sve komunikacije između Legije, Čumeta, Gumara, Šiptara i ostalih članova ekipe. Vidimo ko i kako obezbeđuje medijsku podršku i organizuje posete novinara Centru JSO "Štolc" u Kuli. Specijalci im otvaraju i čuvenu "Svečanu salu" sa "ratnim" putem Jedinice, koji pokazuje kontinuitet "od Knina do Kosova". Pratimo stalni pritisak na komandanta Dušana Maričića Gumara da radikalizuje situaciju. Traži se da izdrže, da ne smeju da popuste, da moraju da budu uporni u zahtevima koje su formulisali - smena načelnika i zamenika načelnika RDB i ministra policije.

Postepeno izranja pravi razlog pobune - osveta za hapšenje Dušana Spasojevića i Milorada Ulemeka. Premijer još nije meta, ali ni faktor kojeg se plaše i poštuju ga. Iz razgovora koje vode među sobom vidimo da se pozivaju samo na "onoga preko reke" - predsednika SRJ Koštunicu. To za mene nije bio nikakav dokaz da je Vojislav Koštunica ili neko od njegovih saradnika učestvovao u organizaciji pobune. Ali, glavni inicijatori i organizatori pobune JSO su se na njega pozivali. Svesno su stvarali utisak kod komandanta i Komande JSO, da oni to rade u ime predsednika Jugoslavije. I da imaju podršku Vojske SRJ, jer ona "neće da se meša".

Situacija u bazi JSO u Kuli nije bila stabilna, niti su specijalci bili tako složni, kako je nekome spolja izgledalo. Unutra se sve ljuljalo od nezadovoljstva i međusobnih trvenja. Otkriva se da, sem članova komande JSO i "pajtaša" bivšeg i sadašnjeg komandanta, ostali specijalci nisu imali nikakve posebne uslove, niti su uživali u privilegijama prvih. Tačnije, većina specijalaca ove jedinice bila je u pravom ropskom odnosu. Nisu se pitali ni za šta. Od njih se očekivalo da budu glave bez jezika, apsolutno pokorne komandi.

Obuka je bila pravi legionarski dril i nije bilo vremena za razmišljanje. Za vreme pobune, kod mene su dolazili neki nezadovoljni specijalci iz Kule, Vojvođani, da mi kažu, otvoreno i hrabro: - Ne slažemo se sa pobunom, nije to naš posao, ali ne smemo javno da negodujemo. Mi bismo zbog toga bili likvidirani.

Priče o lošem statusu Jedinice bile su obične fraze, jer je JSO tada bila najpovlašćenija formacija u Srbiji. Od samog nastanka ova jedinica nije bila uklopljena u redovni sistem i pravila službe Ministarstva i Službe državne bezbednosti čiji je deo formalno bila. Ona je praktično bila "država u državi", jer je imala sve svoje, nezavisno od Službe i Ministarstva. To se odnosilo i na pravila obuke i službe u jedinici, činove, oznake i uniforme, snabdevanje, vezu, zdravstveno obezbeđenje i drugu logistiku.

Jedinica je imala i svoj poseban dan i slavu, kao i finansijere i sponzore mimo Zakona o budžetu i finansijskom planu Službe i Ministarstva. Da ne govorim o tome da su bili opremljeniji od bilo koje druge policijske i vojne jedinice u zemlji, i da su, npr. imali i dva borbena helikoptera MI-24, kakve nije imala ni Vojska Jugoslavije.

Demonstracija sile i moći Jedinice za specijalne namene urušila je sve pozitivne efekte DOS-ove vladavine. Nema komunizma, Milošević nije više tu, Srbija se vraća sebi i u društvo evropskih naroda, a onda - slika koja obilazi svet i ponovo stavlja znak pitanja na Srbiju. Na međunarodnom putu, koji povezuje evropski sever i jug, oklopna vozila i specijalci nasred druma. I nema nikog u vlasti ko će da izađe i da ih skloni.

U takvoj "pat" situaciji obaveštava me prijatelj i saradnik Čedomir Jovanović da JSO hoće dogovor. Garantovali su to. Pokušavam da mlađanog junošu ubedim da to nije moguće i da ga vuku za nos. Ubeđujem ga da dogovor nije moguć sa njim i ministrom, i da oni, koji su odbili premijera, hoće samo da ponize i svog ministra koji im je glavna meta.

- Mogu ostavku da dam i ovde, ne moramo da idemo - govorio sam mu. Čeda je bio energično protiv moje ostavke i davao mi je punu podršku. Hteo je najbolje i verovao je u mogućnost dogovora sa vođama pobunjenika. Ostao je uporan, proverava ponovo garancije i sve je sigurniji u uspeh. Kako nisam hteo da se moje odbijanje poziva da odem u Kulu okvalifikuje kao strah za život ili fotelju, rekao sam mu:

- Neka ti bude, idemo, pa šta Bog da. Ali, znaj da dogovora nema i ne može biti.

Tako sam se u utorak, 13. novembra, našao u Kuli. Dočekali su me sa svim počastima. Čedi su odmah saopštili da je "privatno" lice i da ne može da prisustvuje ministrovim razgovorima sa komandom Jedinice. Na Čedino zaprepašćenje strpali su ga u neki sobičak i postavili stražu ispred. To su učinili i sa mojim šefom kabineta Ivanom Đorđevićem. Seli smo u oficirski klub i počeli razgovor. Kada je komandant počeo da izlaže razloge pobune, malo sam ga slušao i onda prekinuo:

- Došao sam na vaš poziv. Nije potrebno meni da objašnjavate šta ste uradili. Imaćete to kome da objašnjavate, sada, kada ste kamerama svetskih medija otvorili "Ratnu sobu". Da sam hteo da vas hapsim i isporučujem Hagu, ne bih vas primio u stlani radni odnos. Naprotiv, hteo sam da od vas napravim profesionalce kojima bi se svi ponosili. Propuste oko hapšenja i odnosa prema Jedinici neka utvrdi nezavisna državna komisija.

Setio sam se priče sa štrajkačima "Krušika" na valjevskom trgu i nastavio:

- Nisam ja problem, već vi. Ja sam pravnik, imam svoje zanimanje i egzistenciju, danas jesam ministar, sutra nisam. Ako je moja ostavka problem - imate je. Zbog moje fotelje ne sme pasti ni kap bilo čije krvi. Ali, ona ne rešava vaše probleme koje ste pokrenuli ovom pobunom protiv prve demokratske vlasti. To što tražite je neprihvatljivo.

Na kraju sam rekao da nemamo više šta da razgovaramo već da oni sami treba da odluče šta hoće. Predložio sam im da se povuku i da mi saopšte svoju odluku. Posle nekog vremena seli smo ponovo i komandant je skrušenog izraza lica saopštio:

- Žao nam je ministre, pripadnici Jedinice su toliko pogođeni da ne mogu da odustanu od zahteva za vašom smenom.

Očekujući to, kratko sam uzvratio:

- Dajte mi papir!

Uzeo sam papir i napisao neopozivu ostavku na dužnost ministra. Krećemo da to saopštimo okupljenim novinarima, koji su dugo čekali u "Svečanoj sobi". Izašli smo u hodnik i nalećemo na oslobođenog Čedu i Legiju.

- Šta je bilo? - pita zabrinuti Jovanović.

- Rešili smo problem. Dao sam neopozivu ostavku i hajdemo da to saopštimo novinarima - odgovaram.

- Daj da vidim - reče i istrže mi papir iz ruku. Čim ga pročita, pocepa ga i poče da viče na Legiju.

Nasta zabuna. Ko zna šta bi sve bilo da nas Maričić ne odvede u kancelariju komandanta, zajedno sa Legijom. Onda nas napusti. Nastade dramatični dijalog između Čede i Legije. Čeda shvata da je nasamaren i da su ga izdali oni kojima je verovao. U vazduhu osećam bes i mržnju koja se rađa u hrabrom i beskompromisnom mladom čoveku. Prisustvujem "antičkoj" drami. Legija pokušava da objasni kako sa tim nema veze i kako je i on nasamaren. Predstava i gluma dostojana prvaka Šekspirovog pozorišta. Shvatam da je Legija fantastičan glumac.

- Kako da ti dokažem? - pita Čedu, koji ga više ne sluša, već se poziva na dogovor. Legija vadi nož i pita ga:


- Hoćeš da odsečem prst?

Zatim stavlja pištolj u usta i vapi:

- Treba li da se ubijem da bih dokazao da te ne lažem?
Čeda je neumoljiv. Nema ostavke. Preti. Na kraju drame - dogovor.

Umesto neopozive ostavke - staviću Vladi na raspolaganje svoju funkciju. Odlazimo u prepunu sobu i obraćamo se novinarima:

Dame i
gospodo, dobar dan,

Došao sam ovde dobre volje i čista srca da bih sa Komandom Jedinice za specijalne operacije sagledao nastali problem koji je zapretio da dovede u pitanje sve napore demokratske i reformske vlade čiji sam član, kao potpredsednik i ministar unutrašnjih poslova. U razgovoru koji smo imali, uverio sam se da je uzrok protesta Jedinice jedan broj nesporazuma i profesionalnih propusta koji su učinjeni, posebno oko slučaja braće Banović. I ako nisam lično odgovoran za te propuste, nije bilo spremnosti da se prihvati moj predlog da se oni i odgovornost svih, utvrdi jednom nezavisnom istragom koju bismo zajednički sproveli.

Kao odgovoran čovek, u želji da se okonča ova oružana pobuna koja nas sve uznemirava i da se građanima Srbije vrati toliko potreban mir i neophodna bezbednost za koju su se borili, uz javno dato obećanje Komande Jedinice da je ovo miran protest u kojem se neće upotrebljavati sila, odlučio sam, da imajući u vidu da je Komanda Jedinice ostala pri svojim zahtevima, o ovom razgovoru obavestim premijera i da mu stavim na raspolaganje funkciju ministra unutrašnjih poslova, pošto mi je on nju i dao. To ću uraditi odmah po povratku u Beograd.

Na kraju, sada, želim da kažem samo dve stvari.

Neka Bog čuva ove momke i želim im sve najbolje, a svoju ličnu borbu za ideale i vrednosti u koje verujem, za svoj san o Srbiji na zapadu, nastaviću svom verom, nadom i ljubavlju koju imam u sebi, i kao član Vlade, i kao predsednik Nove demokratije.

Živeli i hvala vam.

Rekao sam to je sam znao da nisu oni krivi. Upotrebljeni su za nečasni prvi pokušaj državnog udara na vladu Zorana Đinđića.

(NASTAVLjA SE)