Kum preko - kuma

Piše:Dušan MIHAJLOVIĆ
PRED vama vapim za donošenjem antimafijaškog zakona u Saveznoj skupštini. Zapitajmo se zašto živimo u zemlji koja jedina u Evropi nema takav zakon koji je Italija donela još sedamdesetih godina prošlog veka. Bez toga, nema mogućnosti da policija zaštiti građane i državne institucije od raketnih bacača tipa "zolja" koji su pronađeni kod Dragana Ilića, uz četiri trenutne tromblonske mine, jedan puškomitraljez, više pušaka i pištolja i ogromnu količinu razne municije, uključujući i pancirnu, kao i 159.800 evra i 68.500 dolara. Ovo, pogotovo, kada je skoro redovna praksa da za takve slučajeve istražne sudije ne određuju pritvor, već ih posle njihovog priznavanja puštaju na slobodu, jer po njihovoj slobodnoj proceni ne postoji opasnost od bega i ometanja istrage.

Treće, ponoviću tvrdnju da je policija Srbije spremna i sposobna da reši sve zločine, uključujući i one sa političkom i terorističkom pozadinom. Kada ćemo koji zločin moći da dokažemo i da ga pretvorimo u krivičnu prijavu, zavisi od mnogo faktora, a i ova akcija, koja je zbog moje nespretne izjave nazvana "prevrtanje neba i zemlje", pokazala je svu složenost takvih istraga...

Nadam se da će i ovaj slučaj upozoriti naivne pojedince u politici i vlasti da ni na koji način ne šuruju sa podzemljem ma koliko se njihove donacije i prilozi činili čisti i primamljivi. Prilika je da i sve one koji su još na raznim platnim spiskovima kvazibiznismena upozorim da se opredele od koje će plate da žive - jer u suprotnom neće više uživati i policijske, činovničke, ili neke druge plate, ma koliko male izgledale.

Ali, avaj, zakon je još bio daleko, iako je policija bila na pragu da dobije "krunskog" svedoka, bivšeg mafijaša. Ne bilo kog, već glavnog, onog koji sve zna i može da dokaže. I tužiocu, i na sudu. Naravno, reč je o Ljubiši Buhi, zvanom Čume, po "Beloj knjizi" nekadašnjem vođi sada već bivšeg "surčinskog klana".

OVAJ rođeni Surčinac javnosti je bio poznat više kao biznismen nego kao delinkvent. Čume je još početkom 1992. godine osnovao firmu "Lou kik" koja je sa još nekoliko surčinskih privatnih preduzeća otkupila kompletnu godišnju proizvodnju BIP piva. Sledeće godine je Buha sa drugarima otvorio menjačnicu i štedionicu "Lovna", i to na dva mesta - u centru Surčina i u Tržnom centru "Kotobanja". To je poslovni centar u Surčinu čiji se deo vodi na Ljiljanu Buhu, suprugu Buhe Čumeta, a čiji su vlasnici bili i drugi Sručinci. Ti se ljudi većinom nisu smatrali za deo "surčinskog klana".

Čumetova najpoznatija firma "Difens" registrovana je krajem 2000. u Beogradu, na ime njegove supruge Ljiljane, a dve godine kasnije Ljubiša u Vranju osniva "Difens roud". Preduzeće "Difens roud", vlasništvo Ljubiše Buhe, registrovano je 27. septembra 2002. u Trgovačkom sudu u Leskovcu. U to vreme Buha je bio vlasnik preduzeća "Komgrap Dinara", na Vojnom putu u Zemunu, i vlasnik kafića "Koliba" u Surčinu.

Vojislav Šešelj, čiji su radikali držali vlast u Zemunu i Surčinu do 5. oktrobra, javno je tvrdio da su sve Buhine firme služile kao maska za kriminalne poslove. Šešelj je na ovaj način gađao Zorana Đinđića, jer je hteo da uspostavi kontinuitet nove demokratske vlasti sa srpskim podzemljem, koje je stvorila bivša vlast u vreme embarga. Sada je za to trebalo okriviti druge, tj. DOS i Demokratsku stranu, posebno.

Kritičari Ljubiše Buhe i Zorana Đinđića govorili su da je Čume prvu vezu sa budućim premijerom Srbije uspostavio preko kuma Dragoljuba Markovića, vlasnika uspešne firme "Krmivo produkt" iz Surčina. Druga veza, koja je pravljena u javnosti između premijera Đinđića i srpskog podzemlja, plela se oko imena Ljubiše Buhe iz Surčina i ostalih ljudi iz ovog prigradskog naselja, koje je trebalo tokom 2002. da postane 15. beogradska opština. Pričalo se da je navodno Ljubiša Buha spasao Đinđiću život 1999. godine, tako što ga je Milorad Ulemek Legija, kao komandant JSO poslao lideru DS da ga obavesti da Slobodan Milošević namerava da ga ukloni. Posle tog upozorenja Đinđić se sklonio u Crnu Goru i ostao dužnik Ljubiši Buhi.

POPULARNI Surčinac, vlasnik kafića "Koliba", dovođen je i tokom 2002. u više navrata u vezu sa srpskim premijerom Zoranom Đinđićem. Na tome se i zasnivala kampanja DSS protiv Đinđića i njegovih demokrata. Ljiljana Buha, supruga Ljubiše Buhe, u beogradskoj štampi je tokom septembra 2002. godine objavila pismo u kojem je navela: "Dragoljub Marković, naš kum, i premijer Zoran Đinđić česti posetioci naše kuće, zajedno sa Goranom Vesićem, Vladimirom - Bebom Popovićem i našim najnovijim prijateljem generalom Pavkovićem, stavili se na stranu mog supruga u našem porodičnom životu".

Te 2002. godine, posle pokušaja atentata članova "zemunskog klana" i samog Legije na Ljubišu Buhu, Čume je nestao iz Srbije. On beži nekom svojom tajanstvenom trasom i skriva se po svetu. Pričalo se da je otišao na Kosovo, u Hrvatsku, pa negde u Nemačku. Policija traga za njim, ali i "zemunski klan", koji za informacije o Buhinom odredištu nudi nagradu od milion evra. Posle epiode čuvenog Čumeta u UBPOK prostorijama u Makišu, ponovo je nastala pat pozicija između policije i mafije. Dokumentacija policije je bogatija za opširnu službenu informaciju, Ljubiša Buha je potvrdio sve ono što je UBPOK na neki način već naslućivao ili znao, ali zbog nedostatka zakonske forme, MUP Srbije nije u stanju da se obračuna sa "zemunskim klanom".

Poučeni čestim primerima "policija hapsi - drugi puštaju", nismo smeli da se igramo sa sve jačim "Zemuncima", koji su imali moćne medijske i političke "advokate" i Ljubiša Buha odlazi iz UBPOK i gubi mu se svaki trag. Nagađalo se i pričalo da se skriva u Turskoj, gde su ga "zemunci" pronašli, i opet, pokušali da ubiju. U međuvremenu, mnogo puta sam pročitao službenu belešku o razgovoru sa Ljubišom Buhom Čumetom, prvim "mafijašem pokajnikom", koji nije mogao da dobije taj status jer nije bilo toliko očekivanih zakona.

BUHINE izjave za mene nisu bile iznenađenje, jer su se uklapale u sliku koju sam već imao o srpskoj mafiji. Problem je bio kako ponovo doći do njega i kada će se steći uslovi da se njegova saznanja predaju pravdi. I onda, početkom 2003. godine, negde usred noći, budi me Goran Petrović, tada šef diplomatske obaveštajne službe, i obaveštava me da je Ljubiša Čume, glavom i bradom, banuo u zgradu ambasade SRJ u Ankari i zatražio fizičku zaštitu. Objasnio je zabezeknutom ambasadoru da su ga unajmljeni zemunski atentatori pronašli u hotelskoj sobi, iz koje je nekako pobegao. Koliko je bio uplašen govori i podatak da Buha uopšte nije ni pomišljao da izađe iz naše ambasade u Ankari. Ambasadoru je rekao da zove Beograd i da javi da je spreman da se ponovo stavi pod zaštitu srpske policije.

Mi smo, međutim, imali problem. Ako su zemunske ubice pronašle Buhu u Ankari, sigurno će ga pronaći i u Beogradu i likvidirati. Zato smo se dogovorili da za Ljubišu Buhu tražimo zaštitu u nekoj od ozbiljnijih država. Britanci su mi potvrdili ono što su mi ranije rekli da imaju problem sa svojim propisima, pa nisu u stanju da mu daju utočište, ali su nam pomogli da skrovište nađemo kod kolega u Slovačkoj, koji su odmah prihvaitli ulogu "jataka" za našeg prvog zaštićenog sveodka Ljubišu Buhu.

Drugi problem je bio kako Čumeta prebaciti iz Ankare u Evropu. Taj zadatak je obavio pukovnik Mile Novaković koji je Čumeta prebacio u Bratislavu. Slovci su Buhu smestili u neki svoj tajni objekat. Čume je bio živ i bezbedan, ali smo mi kod kuće bili nedovoljno spremni. Još nismo imali specijalnog tužioca za organizovani kriminal i faktički nismo imali pravog sagovornika za Ljubišu Buhu. Čume je dokon provodio dane. Zbog toga je postao jako nervozan i počeo je da pravi probleme Slovacima. Tražio je da ga puste. Morali smo da sprečimo Buhu da nam opet utekne. Na vrlo kulturan način smo mu objasnili da više nema gde da ide jer će biti uhapšen.

U Beogradu je najzad izabran specijalni tužilac. Međutim, posle dan-dva odustaje. Traži se novi kandidat koji se ne plaši za svoj život i život članova svoje porodice. Na kraju, nepoznati Jovan Prijić, tužilac iz Zrenjanina, prihvata da bude prvi srpski specijalni tužilac za mafiju. Izgubili smo nekoliko dana proveravajući otpužbe da je politički "nepodoban", jer je navodno bio član JUL. Na stranu činjenica da je i tu bilo mnogo časnih i poštenih ljudi. Koliko se sećam, čim je imenovan, Prijić je već sutradan otišao za Bratislavu da uzme službenu izjavu od Ljubihe Buhe. Prilažem taj iskaz koji je doneo Prijić.

"Buha Ljubiša
od oca Boška i majke Slavojke Skoko

Na lični zahtev, iz ličnih interesa, pored ostalog i razlozima određene vrste pokajanja, specijalnom javnom tužiocu, dana 08. 03. 2003. godine, dajem, prethodno upozoren na posledice lažnog prijavljivanja kao krivičnog dela, sledeći iskaz:"

(NASTAVLjA SE)