U logor zbog imena

PIŠE: Dušan STOJAKOVIĆ
PRIPADNICI Desete brdske su tokom prve dve godine rata u BiH skupljali Srbe na ulicama Sarajeva i protiv njihove volje odvodili na kopanje rovova. Posle obavljenih poslova, umesto da budu pušteni kućama nesrećni zarobljenci su mučeni, neki od njih i zaklani, i bacani u jamu u "Kazanima". Još se prepričavaju svedočenja da je upisnica u ovu "elitnu jedinicu" bila da se bar jednom Srbinu odseče glava i baci u "Kazane".
Srbe, koji su završili u "Kazanima", Cacini vojnici su prethodno usmrtili tako što su ih vezali za dva kamiona, koja bi krenula u suprotnim pravcima, i na taj način ih raščerečili. O raskomadanim telima svedoči i pokušaj nove posleratne ekshumacije koji je obavila Komisija za traženje nestalih Republike Srpske, kada su pronađeni delovi kostiju.
Iako je federalna strana tvrdila da je pronašla 29 tela, utvrđena su imena samo 15 žrtava. Na spisku, koji je sačinjen na osnovu izjava svedoka na suđenju počiniocima, koji su za neke i opisali način pogubljenja su Sanja Vuk koja je imala samo 16 godina kada joj je oduzet život, Zoran Vučurović, Milena Drašković, koju su zaklali Samir Seferović i Suad Osmanović. Dušan Jovanović je izmasakriran, dok je Radoslava Komljenca zaklao Mevludin Selak. Radoslavovu suprugu Marinu Komljenac zaklao je Refik Čolak. Vasila Lavriana zaklao je Zijo Kubat, a njegova supruga Ana, pre nego što ju je odsecanjem glave usmrtio Esad Tucaković, prošla je užasnu torturu.
Ani Lavrian je Suad Osmanović naredio da legne i raširi noge, a zatim joj gurnao komad drveta u polni organ. Istovremeno Esad Tucaković joj je upaljačem palio stidne dlake, da bi je na kraju pogubio i bacio u jamu na "Kazanima". Ubijen je i Zoran Muminagić, koji je imao samo 17 godina, kao i Ergin Nikolić, kojem je Samir Bejtić zabio sablju kroz vrat, a istovremeno su ga drugi pripadnici Desete brdske brigade udarali noževima, dok ga nisu izmasakrirali. Bejtić mu je odvojio glavu od tela i bacio u "Kazane".
MUŠAN Topalović Caco odsekao je glavu Branislavu Radosavljeviću. Likvidiran je i bračni par Šalipur Katarina i Predrag. Prema dostupnim saznanjima Predraga je zaklao Nihad Hodžić, a glavu od tela je odvojio Husein Hodžić. Na spisku su još Božidar Šljivić i Olga Šćiban.
Uvreda za porodice žrtava je to što su samo godinu dana posle suđenja, 1994. godine, svi počinioci pušteni na slobodu. Prethodno na po šest godina bili su osuđeni Zijo Kubat, Refik Čolak, Esad Tucaković, Mevludin Selak. Ono što je bacilo senku na suđenje je da su svi oni osuđeni zbog krivičnog dela ubistva, a ne ratnog zločina. Zajedno sa njima po četiri godine zatvora dobili su Omer Tendžo, Sead Kadić i Akid Alibašić. Deset meseci zatvora su dobili Senad Hasić, Samir Seferović, Sabahudin Žiga, Samir Ljubović, Esaf Raonić i Senad Haračić. Sa osam meseci kažnjen je Armin Hodžić.
Iz izjava počinilaca na sudu izdvojili smo nekoliko svedočenja. Esad Tucaković je rekao da je po Cacinom naređenju zajedno sa još četvoricom kolega u štab Desete brdske brigade doveo bračni par Anu i Vasila Lavriana.
- Zijo Kubat je pištoljem udario Vasila u predelu glave dok su ga ispitivali i potekla mu je krv. Zijo Kubat i ja dobili smo naređenje da isečemo te dve osobe. Odveli smo ih na "Kazane", a dovedena je još jedna žena. Uzeo sam Anu, pošto je nisam mogao zaklati, prvo sam je onesvestio, pa nožem dužine 40 centimetara udario u predelu vrata i odvojio joj glavu od tela. U jamu smo ubacili telo, a glava je ostala na licu mesta - priznao je Esad Tucaković.
Njegov saborac Samir Seferović na suđenju je opisao kako su ubijena dvojica Srba iz njihove jedinice Ergin Nikolić i Dušan Jovanović:
- Bejtić Samir je uveo Nikolića i Jovanovića u zemunicu kod "Kazana", a okolo u polukrug smo stajali Samir Ljubović, Sead Kadić, Esaf Raonić, Armin Hodžić, Sabahudin Žiga, Osman Gezo, Mevludin Selak i ja. Caco ih je ispitivao, a onda udario Jovanovića, nakon čega smo ih svi krenuli tući. Caco je uzeo bajonet od Armina Hodžića i udario ga šest-sedam puta u predelu vrata. Potom je dao nož Arminu Hodžiću i rekao: "Bodi smrada". Hodžić ga je ubo dva puta. Onda je Caco uzeo bajonet i dao ga Sabahudinu Žigi koji ga je ubo još jednom. Caco je naredio i meni da ubodem, što sam učinio nekoliko puta u predelu slabina, ali je on već bio mrtav. Ergin Nikolić se nalazio na podu, a oko njega su bili Samir Bejtić, Sead Kadić, Samir Ljubović, Esafž Raonić. Bejtić je uzeo sablju i udario Nikolića u vrat, zatim je Raonić udario Nikolića jednom i izašao iz zemunice, potom su isto uradili Sead Kadić i Samir Ljubović.
- Duška Jovanovića iz zemunice je izvukao Caco. Kada su obojica izvučena, oba tela su dovučena do "Kazana". Video sam da je Bejtić odvojio glavu od Jovanovićevog tela, koje je potom bačeno u jamu, a Caco je šutnuo glavu. Potom je ubačeno Nikolićevo telo - rekao je na suđenju Samir Seferović.
OSIM priče o likvidacijama zanimljivo je da je Caco terorisao i Srbe koji su bili i na visokim državnim funkcijama. O tome svedoči i slučaj zarobljavanja i četvorodnevnog prebijanja Ljubomira Lukića, zamenika vojnog tužioca u Sarajevu, u julu 1993. godine. Cacini vojnici uhapsili su ga na Baščaršiji i odveli u neku prostoriju gde je bio veliki broj zarobljenih Srba. Tu ga je Caco levom rukom (desna mu je bila ranjena) udario šamar i naredio da ga vode kod hodže. Potom je odveden u blizinu škole na Bistriku gde je brutalno pretučen.
Lukić je posle četvorodnevnog zatočeništva pušten na slobodu, na urgenciju tužioca Mustafe Bisića. Ovaj čovek je kao tužilac učestvovao i u preinačavanju tužbe za zločine na "Kazanima", u kojoj su počinioci optuženi za ubistvo, a ne za ratni zločin. Ljubomir Lukić nije mogao da izdrži u Sarajevu, pa je 1994. godine izbegao u Francusku i danas živi u Parizu.
Trenutno se u Sarajevu vodi novi postupak, protiv Samira Bejtića. Mušan Topalović Caco je ubijen u leto 1993. godine. Kada je Armija BiH pokušala da ga smeni, on je to odbijo, pa su poslata devetorica specijalaca da ga uhapse. To je bila greška, jer su njegovi vojnici masakrirali pomenutu devetoricu. U drugoj akciji Caco je ubijen. Tvrdi se da ga je lično likidirao Avdo Hebib, visoki policijski funkcioner, jer mu je Caco ubio sina u prethodnoj akciji.

NEKADAŠNjA kasarna bivše JNA "Viktor Bubanj" u Sarajevu mesto je gde je počinjeno na desetine teških ratnih zločina nad srpskim civilima. Ovaj vojni objekat, koji je za vreme rata preimenovan u kasarnu "Ramiz Salčin", a pre dve godine promenio namenu i postao Državni sud Bosne i Hercegovine služio je za pritvaranje i zlostavljanje čak četiri i po hiljade ljudi, od kojih je 37 ubijeno, a tela ni do danas nisu pronađena.
U koncentracionom loguru "Viktor Bubanj", prema svedočenju ljudi koji su prošli kroz njegove kazamate, ubijeni su: Nedeljko Odžaković, Ognjen Čajević, Radoje Marinković, Trivo Guslov, Mato Ćeranić, Jovo Ninković, Božidar Rajevac, Dragan Gligorević, Petar Bracanović, Milan Nišić, Savo Dragojević, Rodoljub Vranješević, Manojle Radojčić, Milomir Todorović, Ostoja Šoja, Novislav Šipovac, Uroš Rakanović, Zoran Odžaković, Petar Kuzmanović, Slobodan Matić, Nedeljko Živković, Stevo Drakulić, Pero Pikulić, Vojko Radović, Vojin Vukadin, Stanko Turanjanin, Novica Nikčević, Aleksandar Martić, Stevan Mišević, Savka Damjanović, Živojin Nikolić, Jovo Savić, kao i četvorica nepotpuno identifikovanih ljudi: izvesni Šibalija koji je stanovao u Ulici Adema Buće, NN lice iz ćelije četiri, penzinisani major JNA i izvesni Šiljegović.
Pomenuti ljudi su samo zbog svog hrišćanskog imena i prezimena, brutalno zlostavljani, prebijani i mučeni i na kraju su podlegli torturi osoba koje i dan-danas slobodno hodaju Sarajevom, ali i zapadnom Evropom. U "Viktoru Bubnju" su zatvarane i mučene žene, deca i starci.
U ovo mučilište dovođeni su srpski civili neselektivno, a privodili su ih pripadnici teritorijalne odbrane BiH, specijalnih jedinica Armije BiH, pripadnici "Zelenih bereti", "Patriotske lige"... Ljudi su zatvarani u samice veličine 1,60 sa četiri metra, bez prava na održavanje lične higijena, a u ovim prostorijama je skoro uvek bilo više od deset osoba. Tačan broj zatvorenika je teško utvrditi, ali se pouzdano zna da su zatvorenici dobijali evidencione brojeve 4.517 i 4.518 u septembru 1992. godine.
Prilikom privođenja u vojni zatvor "Biktor Bubanj" zatvorenicima nije saopštavan razlog zašto su zatvoreni, niti im je bilo uručeno rešenje o pritvoru u kojem bi bio naveden razlog za lišavanje slobode. To jasno svedoči da je logor služio za protivpravno zatvaranje osoba, koje su kasnije, ukoliko prežive, bile namenjene za razmenu. Kao dokaz da u ovom zatvoru nije bilo jedinstvenog protokola svedoči i podatak da su presude koje su imale zaglavlje Ministarstva obrane i štaba TO BiH imale nelogične brojeve protokola.

PALIKUĆE
DVOJICA svedoka dali su pismene izjave da je, posle naređenja Kerima Lunčarevića da se zapale srpske kuće 16. maja 1992. godine, viđen Abid Kapo kako sa kantom benzina ide od kuće do kuće i podmeće požare.

BROJEVI ZA VARANjE
U POTVRDI Milke Lonco piše broj: 363/92 od 23. jula 1992. godine, dok potvrda izdata Čedomiru Čvori 6. avgusta 1992. godine nosila je broj: 329/92. Dakle, Čvorin slučaj je zabeležen u protokol sa nižim rednim brojem od Milke Lonco, iako je "obrađen" petnaestak dana kasnije. Slično je i sa presudom Veljku Tomoviću, koja je zavedena pod brojem 600/92 od 28. avgusta 1992. godine, dok je slučaj Slobodana Surle zaveden kao: 515/92 iako nosi datum 3. septebar 1992. godine.