Uni­šti­ti sve srp­sko

Pri­pre­ma Vi­o­le­ta TA­LO­VIĆ
GU­BI­TAK za­vi­ča­ja go­to­vo je mer­ljiv sa smr­ću dra­gog bi­ća. Kao u sno­vi­ma, prog­na­ni ose­ća­ju stra­ho­vi­to ži­ve sli­ke, mi­ri­se i zvu­ko­ve iz­gu­blje­nog kra­ja. Ta po­čet­na no­stal­gi­ja go­to­vo je ra­za­ra­ju­ća.
Dr San­da Ra­ško­vić Ivić, ne­u­rop­si­hi­ja­tar, biv­ši ko­me­sar za iz­be­gli­ce i sa­ma je, zbog ra­ta u Hr­vat­skoj, mo­ra­la da na­pu­sti dom. Sud­bi­nu prog­na­ni­ka raz­u­me. Dra­ma­ti­čan iz­gon srp­skog ži­vlja iz Kra­ji­ne, u lju­di­ma je stva­rao vi­še­stru­ki bol. Ra­ne na­pa­će­nog na­ro­da vi­da­la je i kao le­kar, i kao čo­vek ko­ji je do­ži­veo slič­nu sud­bi­nu. Mno­go pu­ta za­bo­le­la je tu­đa mu­ka, ali jed­nu ne za­bo­ra­vlja:
- De­žu­ra­la sam ka­da su mi do­ve­li že­nu ko­ja je u iz­be­glič­koj ko­lo­ni iz­gu­bi­la de­voj­či­cu. Svo­je mr­tvo de­te de­te no­si­la je na ru­ka­ma osam­de­set ki­lo­me­ta­ra. De­te je umr­lo od de­hi­dra­ci­je. Maj­ka ni­je ima­la gu­tljaj vo­de da je na­po­ji.
Be­že­ći od oruž­ja i smr­ti lju­di su osta­vlja­li sve za so­bom i kre­ta­li na put ne­iz­ve­sno­sti. Mno­gi ni­su us­pe­li da do­đu do Sr­bi­je i slo­bo­de. Umr­li su u ko­lo­ni. Bli­žnji, ako ih je bi­lo, sa­hra­nji­va­li su ih kraj pu­ta. Lič­ne dra­me pre­ta­pa­le su se u ko­lek­tiv­nu, ra­za­ra­ju­ću. I kad se "ne­gde" sti­glo, mu­ci ni­je bi­lo kraj. Tek ta­da, sa op­stan­kom i ži­vo­tom se tre­ba­lo su­o­či­ti. Na­šem no­vi­na­ru Du­ši­ci Ra­de­ki, dr San­da Ra­ško­vić Ivić ot­kri­la je psi­ho­lo­ški pro­fil iz­be­gli­ce. Nje­ga je "cr­ta­la" ne­po­zna­ta sre­di­na, no­vi lju­di. Bez igde iče­ga, mo­ra­lo se is­po­čet­ka. Ali, ka­ko?
- Lek je su­o­či­ti se sa tu­gom i iz ra­na stvo­ri­ti nov ži­vot. Ali, to je te­žak pro­ces. Na sre­ću, ve­ći­na iz­be­gli­ca je to us­pe­la - ka­že dr Ra­ško­vić Ivić.
Sva­ki prog­na­nik, po nje­nim re­či­ma, pro­šao je kroz tri fa­ze. Op­ti­mi­zam, kao pr­va, ja­vlja se ne­po­sred­no po­sle bek­stva, kad je čo­vek sre­ćan što je spa­sao gla­vu i što mu je po­ro­di­ca na bro­ju. Tra­je od ne­ko­li­ko da­na do ne­ko­li­ko ne­de­lja. Sle­di re­al­ni pe­si­mi­zam, kad na­vi­ru pi­ta­nja: šta me če­ka, ka­ko da se pre­hra­nim, gde ću da ži­vim? U ovoj fa­zi, ko­ja tra­je od šest me­se­ci do go­di­nu, čo­vek se su­o­ča­va sa onim što je iz­gu­bio. Tre­ća - de­pre­siv­ni pe­si­mi­zam, mo­že da se ras­teg­ne i na tri go­di­ne.
- To je mu­čan pe­ri­od, kad se svet či­ni uža­snim. Sti­že no­stal­gi­ja. Ja­vlja se apa­ti­ja, kad se bu­duć­nost ne na­zi­re. Apa­ti­ja mo­že da uslo­vi i de­pre­si­ju, kod la­bil­ni­jih i pa­ra­no­ju. Ona je uzroč­nik i broj­nih psi­ho­so­mat­skih bo­le­sti - ka­že dr Ra­ško­vić Ivić.
U ko­lo­na­ma če­me­ra, na trak­to­ri­ma, u pri­ko­li­ca­ma, ka­mi­o­ni­ma bez ci­ra­de, bi­lo je i mno­go be­ba, de­ce, sta­ra­ca. Pu­to­va­nje ko­jem su pre­ti­li smrt, žeđ, glad, me­ci, gra­na­ti­ra­nja, traj­no je ure­za­no u se­ća­nje. Ono se ne za­bo­ra­vlja. Po do­la­sku na od­red­ni­cu, sle­di­lo je su­o­ča­va­nje sa no­vom sre­di­nom. Mla­đi, ko­ji ni­su ima­li svest o pri­pad­no­sti, br­že su se adap­ti­ra­li. Te­že je išlo kod de­ce u pu­ber­te­tu. Ta­ko mla­di, dok se tek "uko­re­nju­ju", su­o­ča­va­li su se sa pro­ble­mom op­stan­ka. Sta­ri­ji od 60 go­di­na ni­su bi­li sprem­ni za pro­me­ne. Nji­ho­ve su ra­ne naj­du­blje. Oni su se ti­ho, go­to­vo ne­čuj­no, pre­pu­šta­li sud­bi­ni kao usu­du. Za sve - i za po­vra­tak, i za no­vi po­če­tak, tre­ba­lo je hra­bro­sti.
No­vo okru­že­nje, ma ka­ko bla­go­na­klo­no, ni­je svi­ma pru­ža­lo po­dr­šku. Pro­blem, mo­žda naj­du­blji, bi­lo je raz­o­ča­ra­nje u ma­ti­cu, od ko­je se oče­ki­va­la za­šti­ta. Za­te­kli su ih, ta­ko­đe, iz­nu­re­ni lju­di, iz­mo­re­ni ne­ma­šti­nom, hi­pe­rin­fla­ci­ja, ze­mlja u izo­la­ci­ji... Na­rod u Sr­bi­ji naj­bo­lje je pri­mio pr­ve ko­lo­ne iz­be­gli­ca, a ka­ko su pro­la­zi­le go­di­ne so­li­dar­nost se ta­nji­la.
De­set go­di­na po­sle po­gr­o­ma, u ko­lek­tiv­nim cen­tri­ma osta­li su sta­ri i bo­le­sni, udo­vi­ce sa de­com, po­ro­di­ce in­va­li­da. Oni i da­lje ži­ve te­ško, u skrom­nim, če­sto ne­do­sto­jan­stve­nim uslo­vi­ma. Nji­hov dan je stra­šno dug i oni ni­šta ne oče­ku­ju. Tek po­ne­kad, na vr­hun­cu te sla­be na­de, ka­žu: "Re­ši­će se ne­što", a ni sa­mi ne zna­ju šta je, za­pra­vo, to.
Že­lja da se, ma­kar na tren, do­đe na svo­je, vi­di svo­ja ku­ća, nji­va, po­lja­na, po re­či­ma dr Ra­ško­vić Ivić je nor­mal­no ose­ća­nje čo­ve­ka sa du­šom. Od ra­zor­ne no­stal­gi­je raz­dva­ja ga sa­mo­svest da je sti­ca­jem ži­vot­nih okol­no­sti oda­brao dru­gi put, a da mu je no­vi grad u ko­jem je - no­vi za­vi­čaj. Ako ode, is­pla­če se, do­ži­vi ka­tar­zu i, po pra­vi­lu, za­do­vo­ljan se vra­ti svo­joj ku­ći - ov­de.
I dr San­da Ra­ško­vić Ivić vo­le­la bi da ode u rod­ni kraj, ali ka­že da ne­ma sna­ge da vi­di sru­še­nu ku­ću.
- Od­la­zi­la su mo­ja de­ca, a ja sam ih mo­li­la da mi sli­ka­ju pre­de­le, za­la­zak sun­ca, br­da... Po­sle, dok su mi po­ka­zi­va­li fo­to­gra­fi­je, pla­ka­la sam, pla­ka­la je i mo­ja ćer­ka.