Na­ro­du me­tak u po­ti­ljak

HR­VAT­SKI bo­jov­ni­ci, u li­kvi­da­ci­ji Sr­ba, pri­me­nji­va­li su is­pro­ba­ne me­to­de li­kvi­da­ci­je - kla­li su, spa­lji­va­li, ubi­ja­li met­kom u po­ti­ljak, ba­ca­li u ja­me. U "Olu­ji" ko­ja je bri­sa­la sve srp­sko, žr­tve su ka­žnja­va­ne i "no­vim me­to­da­ma" -za­mr­za­va­li su ih i spa­lji­va­li he­mi­ka­li­ja­ma. Ob­duk­ci­ja ko­ju su oba­vi­li naj­po­zna­ti­ji struč­nja­ci sa VMA po­ka­za­la je svu mon­stru­o­znost zlo­či­nač­kog kr­va­vog pi­ra.
I kad je pre­stao sva­ki ot­por SVK, agre­sor je ubi­jao lju­de u iz­be­glič­kim ko­lo­na­ma, i do Une i pre­ko Une, du­bo­ko na te­ri­to­ri­ji Re­pu­bli­ke Srp­ske. Na pu­te­vi­ma ko­ji­ma su se kre­ta­le kra­ji­ške iz­be­glič­ke ko­lo­ne, osta­ja­li su le­še­vi. Na de­cu, že­ne i sta­re, uda­ra­le su ar­ti­lje­rij­ske gra­na­te, avi­on­ske bom­be, po­ga­đa­li su ih snaj­per­ski hi­ci...
Do­ku­men­ta­ci­o­no-in­for­ma­tiv­ni cen­tar "Ve­ri­tas" de­set go­di­na sla­že po­tre­snu pri­ču o - ubi­ja­nju na­ro­da. U bol­noj evi­den­ci­ji, kao usud ali i opo­me­na, sto­je ime­na 1.934 po­gi­nu­lih i ne­sta­lih Sr­ba, od če­ga 1.196 ci­vi­la. Po­lo­vi­na sta­ri­ja od 60 go­di­na. Od ukup­nog bro­ja žr­ta­va, sa­mo u av­gu­stu te bol­ne 1995, ubi­je­no je 1.883 lju­di. Ili, sta­ti­stič­ki pre­ci­zno, po 68 dnev­no!
Sa­vo Štr­bac, ru­ko­vo­di­lac "Ve­ri­ta­sa" u Be­o­gra­du, no­vi­na­ru "No­vo­sti" Ra­de­tu Ma­ti­ja­šu re­kao je da su Hr­va­ti po­ku­pi­li i po­ko­pa­li 911 srp­skih le­še­va, naj­vi­še pod ozna­kom "ne­po­znat", od ko­jih je ne­što vi­še od po­lo­vi­ne eks­hu­mi­ra­no. Sa­mo tre­ći­na je iden­ti­fi­ko­va­na dok se, po nje­go­vim re­či­ma, bez­raz­lo­žno od­la­že eks­hu­ma­ci­ja osta­lih re­gi­stro­va­nih grob­ni­ca. Za ve­ći­nu sa spi­ska ne­sta­lih još ni le­še­vi ni­su pro­na­đe­ni.
- Oko 1.500 pri­pad­ni­ka Srp­ske voj­ske Kra­ji­ne pre­ži­ve­lo je hr­vat­ski za­tvor ali sa tra­u­ma­ma za ceo ži­vot - ka­že Štr­bac. - Još 15 voj­ni­ka osu­đe­nih za rat­ni zlo­čin iz­dr­ža­va ka­znu u ne­kom hr­vat­skom ka­za­ma­tu. Oko 3.200 sta­rih i ne­moć­nih, ko­ji ni­su hte­li, ili ni­su mo­gli, da na­pu­ste og­nji­šta, na si­lu je de­por­to­va­no u lo­go­re za ci­vi­le. Kra­ji­na je opu­sto­še­na, opljač­ka­na i za­pa­lje­na. Ni­su šte­de­li ni cr­kve, kul­tur­ne, isto­rij­ske spo­me­ni­ke, ni­šta srp­sko. Sa­vet bez­bed­no­sti, osim "sna­žne osu­de hr­vat­ske voj­ne ofan­zi­ve ve­li­kih raz­me­ra" (R 1009/95), ni­je ka­znio agre­so­ra.
Naj­ve­ći pa­ra­doks "Olu­je", kao i onog što joj je pret­ho­di­lo - "Mi­lje­vač­ki pla­to", "Ma­sle­ni­ca", "Me­dač­ki džep" i "Blje­sak", pre­ma re­či­ma Štrp­ca, je u či­nje­ni­ci da je agre­sor bi­la čla­ni­ca UN, a Kra­ji­na zo­na pod za­šti­tom iste or­ga­ni­za­ci­je.
A gde su kra­ji­ški Sr­bi, de­set go­di­na po­sle iz­go­na?
- I da­lje smo, uglav­nom, prog­na­ni­ci, bes­kuć­ni­ci, apa­tri­di i ise­lje­ni­ci. Oni ko­ji su nas bru­tal­no ote­ra­li iz na­ših do­mo­va zo­vu nas zlo­čin­ci­ma. I da­lje po­sta­vlja­mo ista pi­ta­nja: ka­ko mo­že­mo bi­ti agre­so­ri u dr­ža­vi u ko­joj smo bi­li kon­sti­tu­ti­van na­rod, ka­ko mo­že­mo bi­ti zlo­čin­ci kad su oni nas ubi­ja­li, dve tre­ći­ne nas prog­na­li, uni­šti­li nam svu pri­vat­nu imo­vi­nu i sve isto­rij­ske, kul­tur­ne i du­hov­ne spo­me­ni­ke.
A mi, kra­ji­ški Sr­bi, sa­mo že­li­mo da se vra­ti­mo u svoj za­vi­čaj, na svo­ja ima­nja, u svo­je sta­no­ve. Ho­će­mo da sa­ku­pi­mo ko­sti po­bi­je­nih ro­đa­ka i sa­hra­ni­mo ih po na­šim pra­vo­slav­nim obi­ča­ji­ma. Naš po­vra­tak, ako ga ika­da bu­de, že­li­mo da bu­de do­sto­jan čo­ve­ka. U to, da bu­dem iskren, sum­njam.
Sve­sni smo da Hr­vat­ska one­mo­gu­ća­va ili ote­ža­va naš po­vra­tak slu­že­ći se dis­kri­mi­ni­šu­ćim za­ko­ni­ma, na osno­vu ko­jih su nam od­u­ze­ta mno­ga eko­nom­ska, gra­đan­ska i po­li­tič­ka pra­va. Po­sle du­go pla­ni­ra­nog et­nič­kog či­šće­nja, u ko­ji je ulo­ži­la mno­go po­ten­ci­ja­la, Hr­vat­ska se do­br­o­volj­no ne­će od­re­ći svo­je "de­mo­graf­ske rav­no­te­že".
Za­to je u de­se­toj go­di­ni iz­gnan­stva, li­ce­me­ran pri­zvuk ko­jim čel­ni­ci hr­vat­ske dr­ža­ve jav­no go­vo­re o po­vrat­ku Sr­ba, kao pri­o­ri­tet­nom dr­žav­nom i na­ci­o­nal­nom pi­ta­nju. A, za­pra­vo, ni­šta se ni­je pro­me­ni­lo na bo­lje. Na­pr­o­tiv, dr­žav­ni me­di­ji, vo­ka­bu­la­rom iz ra­nih de­ve­de­se­tih, pr­o­pa­gi­ra­ju mr­žnju pre­ma sve­mu što je srp­sko; po­vrat­ni­ci se hap­se i mal­tre­ti­ra­ju, uklju­ču­ju­ći i ri­tu­al­na ubi­stva; po­no­vo od­je­ku­ju bom­be i ru­ši se srp­ska imo­vi­na; na­pa­da­ju se pra­vo­slav­ne sve­ti­nje, zna­me­nja i sve­šten­stvo, po­no­vo se is­pi­su­ju gra­fi­ti "Sr­be na vr­be".
I sve ovo, de­ša­va se u go­di­ni u ko­joj je Tu­ži­la­štvo Ha­škog tri­bu­na­la iz­me­ni­lo i do­pu­ni­lo pr­vo­bit­nu op­tu­žni­cu pro­tiv hr­vat­skih ge­ne­ra­la Iva­na Čer­ma­ka i Mla­de­na Mar­ka­ča. Za­jed­no sa ge­ne­ra­lom An­tom Go­to­vi­nom oni se te­re­te da su to­kom i na­kon ope­ra­ci­je "Olu­ja", "su­de­lo­va­li u udru­že­nom zlo­či­nač­kom po­du­hva­tu či­ji je za­jed­nič­ki cilj bio pri­sil­no i traj­no ukla­nja­nje Sr­ba sa pod­ruč­ja Kra­ji­ne". Na op­tu­žni­ci je i ce­lo­kup­ni hr­vat­ski voj­ni i po­li­tič­ki vrh iz rat­nog pe­ri­o­da, na če­lu sa po­koj­nim Fra­njom Tuđ­ma­nom. Za zlo­čin se te­re­te i mno­gi ne­i­me­no­va­ni čla­no­vi iz voj­nih, po­li­cij­skih, po­li­tič­kih i stra­nač­kih struk­tu­ra.

KA­KO RA­NE ZA­LE­ČI­TI
NI de­set go­di­na po­sle eg­zo­du­sa Sr­ba, Hr­vat­ska ne uspe­va, i ne že­li, da re­ši srp­sko pi­ta­nje po evrop­skim stan­dar­di­ma - ka­že Štr­bac. - Prog­na­ni Sr­bi re­še­nje sta­tu­sa u Hr­vat­skoj vi­de u pri­me­ni pla­na Z-4 s po­čet­ka 1995, ko­jim im je me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca (UN, EU, SAD i Ru­si­ja) ga­ran­to­va­la "dr­ža­vu u dr­ža­vi". Na­da­mo se da auto­ri ovaj plan ni­su pra­vi­li za "jed­no­krat­nu upo­tre­bu" ili za ta­da­šnje čel­ni­ke Hr­vat­ske, RSK ili SRJ. Oče­ku­je­mo re­ak­ci­ju me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce, po­seb­no na im­ple­men­ta­ci­ji Pla­na Z-4, jer bi se do­ne­kle is­pra­vi­la ve­li­ka isto­rij­ska i ljud­ska ne­prav­da, ko­joj je i sa­ma uve­li­ko ku­mo­va­la, pre­ma Sr­bi­ma iz Hr­vat­ske.
U no­vom do­mu Vo­ji­no­vi­ća tu­ga za og­nji­štem

PU­STI, SI­NE, DA PLA­ČEM
DRA­GI­CU Vo­ji­no­vić (47) sa­mo­hra­nu maj­ku Du­ša­na (27) i Du­šan­ke (25), naj­go­ra ne­po­go­da za­de­si­la u se­lu Ka­ti­no­vac, Vr­gin most. Mu­ža Mi­le­ta do­pre­mi­li go­di­nu ra­ni­je sa VMA iz Be­o­gra­da, i čim je le­gao u kre­vet rod­ne ku­će, umro je.
Vo­ji­no­vi­će je naš re­por­ter V. Po­po­vić po­se­tio u no­voj ku­ći, u no­vom za­vi­ča­ju - Ra­či Kra­gu­je­vač­koj.
Maj­ka Dra­gi­ca Vo­ji­no­vić:
- Ima­li smo ta­ko le­pu ku­ću. Ma­li Du­šan seo za vo­lan trak­to­ra, pu­na pri­ko­li­ca raz­ne, tu­đe če­lja­di. Ku­da? U Gli­nu, pre­ma To­pu­skom?
Sin Du­šan Vo­ji­no­vić:
- Imao sam 17 go­di­na, ni­sam bio ma­li. Vi­deo sam ten­ko­ve ka­ko pro­bi­ja­ju ku­će, šta­le, ga­ze auta, sto­ku, mr­tve lju­de... Maj­ka ku­ka što ni do­ku­men­ta ne­ma­mo.
Maj­ka Dra­gi­ca:
- Po­be­gli smo u šu­mu, kod Ru­jev­ca. Tri da­na i tri no­ći u šu­mi. Lu­ta­li smo, mi­sli­li da ho­da­mo pre­ma Dvo­ru. De­ca pot­pu­no iz­ne­mo­gla od gla­di. Tra­žim vo­du, na­đem ne­ku ba­ru, u jed­noj ba­šti ovo­li­ko ma­le pa­pri­ke. Gle­da­mo kroz gra­nje i žbu­nje kr­va­vi pir usta­ša.
Sin Du­šan:
- Pri­me­ti­li smo džip Un­pro­fo­ra, ali ni­smo sme­li da se ja­vi­mo.
Maj­ka Dra­gi­ca:
- Mi­sli­la sam, ne mo­gu da iz­dr­žim, de­ca umi­ru, gu­be mi se, ja­vi­ću se, pa ne­ka nas po­bi­ju. Un­pr­o­for nas od­veo do ne­kog ka­mi­o­na, da­li de­ci da ne­što je­du. De­ca sve is­po­vra­ća­la, sto­mak ni­je pri­mao hra­nu. On­da, ka­mi­on sa iz­be­gli­ca­ma pre­ma Si­sku. Za­u­sta­vlja­ju nas usta­še. Je­dan mi je sta­vio cev pu­ške u usta i pi­tao gde mi je muž. Umro je - re­kla sam. Vo­di­li su nas pu­te­vi­ma gde ni­je bi­lo to­li­ko le­še­va, ali sam vi­de­la do­volj­no.
Sin Du­šan:
- Iz­ne­na­da je stao naš ka­mi­on. Do­šle usta­še. Ne­ma za­šti­te. Što ste sta­li? - sme­jao se je­dan. Šo­fer vam po­bje­gao? Vo­zač je bio mr­tav, le­žao na vo­la­nu, mo­zak mu bio raz­net. Po­be­gli smo pre­ma ne­kom gro­blju, a oni su pu­ca­li uvis. Uhva­tio sam de­voj­či­cu od tri go­di­ne i tr­čao, ose­ćao sam njen dah.
Maj­ka Dra­gi­ca:
- Eto Un­pro­fo­ra, str­pa­ju nas u dru­gi ka­mi­on, a mi smo ce­le pret­hod­ne no­ći bi­li na gro­blju, gle­da­li kr­sto­ve i kr­sti­li se, ne­ko de­te je pla­ka­lo, ču­la sam da su mu i maj­ku i oca ubi­li...
Sin Du­šan:
- Ne­moj, maj­ko, opet.
Maj­ka Dra­gi­ca:
- Ho­ću. Nas su od Si­ska iz­me­tom ga­đa­li, ka­me­no­va­li nas, ba­ca­ju nam ko­ske u pri­ko­li­cu ka­mi­o­na...
Sin Du­šan:
- Ože­nio sam se maj­ko, unu­ka če­kaš. Tvo­ja ćer­ka, mo­ja se­stra, Du­šan­ka se uda­la u ov­da­šnjem se­lu Mi­ra­šev­cu, dve ćer­ki­ce, tvo­je unu­ke ima. Do­bar čo­vek, Mi­lo­je Ži­va­no­vić nam dao plac, ku­ću smo iz­gra­di­li... Eto, pe­nje se pa­sulj uz prit­ku, ima­mo krom­pir, na­ći ću i ja po­sao, za­vr­šio sam Ma­šin­sku ško­lu ov­de u Ra­či... Mo­žda će unu­ci opet u Kra­ji­nu.
Maj­ka Dra­gi­ca:
Pu­sti, si­ne, da pla­čem.