Slave svoj zločin

Priredila Violeta TALOVIĆ
VEĆINSKA hrvatska politička i naučna javnost "Oluju" smatra akcijom hrvatske vojske u domovinskom ratu protiv pobunjenih Srba, "velebnom akcijom i najsjanijom deonicom domovinskog rata". To je, po njima, legitimna, pravedna, odbrambena i oslobodilačka akcija u cilju odbrane od velikosrpske agresije, gde nema zločina i etničkog čišćenja, jer su navodno Srbi sami otišli, upravo onako kako su Srbi napustili Sarajevo i okolinu posle Dejtona. Kako Srba nije bilo na prostoru Krajine kada je ušla hrvatska vojska to nije ni mogla počiniti zločine ni etničko čišćenje. Dakle, radi se o "samoizgonu". Službena Hrvatska je, prema izjavama, i dalje ponosna na svoju "Oluju", a zločine i etničko čišćenje naziva ekcesima.
Dr Momčilo Pavlović, istoričar, u razgovoru sa našim novinarom Zoranom Nikolićem objasnio je uzroke i posledice velikog srpskog egzodusa iz Krajine. Pavlović smatra da se stradanje civila i dalje gleda kroz prizmu nacionalističkih osećanja i potežu argumenti koji su zemlju uveli u krvavo kolo. Naspram hrvatskom licemerju, prema njegovim rečima, stoji dominantno mišljenje među Srbima da se radi o smišljenom i dugo pripremanom planu, uz pomoć SAD, da se ne samo zauzme Knin nego i da se protera celokupno srpsko stanovništvo ("potrebno je da nanesemo takve udarce da Srbi praktično nestanu", kako je govorio Tuđman). U prilog se navode dokumenta i razgovori Tuđmana i hrvatskih generala na Brionima, optužnica Haškog tribunala, i konačno kvalifikacija akcije kao etnocid, genocid i etničko čišćenje.
- U trijumfalističkom nastupu hrvatske vojske počinjeni su brojni zločini nad civilnim stanovništvom, stvorena je klima nesigurnosti, straha i progona, kao rezultat propagande i govora mržnje, ali i pojedinačnih zločina nad Srbima nekoliko godina pre "Oluje" (zločin na Koranskom mostu, Gospiću, Sisku, Zadru, stradanje na stotine civila u operaciji "Bljesak") - kaže Pavlović. - Opšta klima nesigurnosti za Srbe, tragična sećanja na Drugi svetski rat, iskazivanje radikalnog hrvatskog nacionalizma, ustaška ikonografija i vokabular s jedne, i politička težnja Srba da se stvori sopstvena država i uverenje da se sa Hrvatima ne može živeti, dovela je do tragedije naroda Krajine.

ČISTO OD SRBA
HRVATSKA vojska sistematski je uništavala sela i srpsku baštinu, crkve, spomenike, groblja. U Hrvatskoj je 1991, živelo oko 6o.ooo Srba a danas ih je manje od 20.000. Deset godina kasnije, čitav prostor nekadašnje Republike Srpske Krajine i dalje je manje-više očišćen od Srba, imovina poharana i razvučena, sela popaljena a deklarativne izjave i mogućnosti za povratak, ne nude veliku nadu u povratak, pomirenje i trajni suživot na tim prostorima.
O pozivu hrvatskog rukovodstva da se Srbi vrate u svoje kuće gde će im biti garantovana sloboda, Pavlović smatra da prvo treba videti koliko se Srba vratilo, kako je regulisalo svoja imovinska i druga prava, da li su stvoreni uslovi za povratak i trajni opstanak, koliko je kuća obnovljeno, kako se hrvatska država odnosi prema imovini ali i ukupnoj baštini Srba. Hrvatska, da bi pokazala svoje evropsko humano lice, čini ove pokušaje, ali potrebno je videti stvarne efekte tih poziva. Ako iza poziva ne stoji i iskrena akcija i politička volja onda je to samo mrtvo slovo na papiru. Srbima je potrebno garantovati ne samo bezbednost nego i sva imovinska prava, pravičnu naknadu i konačno stavranje ekonomskih uslova za povratak i održiv opstanak na svojim vekovnim ognjištima.
Na pitanje kako komentariše Tadićev poziv Mesiću da se odredi prema "Oluji", Pavlović kaže:
- Tadić, ili njegovi savetnici ne poznaju situaciju ili pozicije lidera bivših jugoslovenskih republika a posebno Mesića. Nerealno je očekivati da ljudi koji su učestvovali u destrukciji Jugoslavije sada promene mišljenje. U tom smislu je poziv predsednika Tadića potez koji je unapred osuđen na neuspeh.
Tragedija naroda republike Srpske Krajine je ogromna, posledice etničkog čišćenja su direktno potrle ukupnu istoriju Srba na tim prostorima - kaže Pavlović. - I nije problem samo u zločinima, problem je i u pravičnoj kazni, svesti o zločinu, praštanju i prevazilaženju prošlosti, zarad budućnosti. Dok se u Hagu sudi srpskom vojnom i političkom rukovodstvu, za "Oluju" optužba se svela na nekoliko generala. Ima li odgovornosti za "Oluju", i kako će ne samo optužnica nego i presuda, ako ikada bude doneta, okarakterisati ovu akciju.
Međutim, jedno je akcija, drugo su zločini, a treće posledice etničkog čišćenja, vidne i danas. Zločin se ne može pravdati nikakvim razlogom, pa ni državnim, domoljubnim. A, može li normalan čovek biti ponosan na zločin?
ODUVANI NA KRAJ SVETA
"Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas proklinju, činite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vređaju i progone". Sledeći ove biblijske zakone, sveštenik Momčilo Vukša (42) pune dve decenije među svojim narodom širi misiju dobrote. Posle završene najstarije bogoslovije u manastiru Krka počeo je u Biogradu na moru 1986, nastavio u Benkovcu i Strmici kod Knina, sve do "Oluje" koja ga je, posle kratkog službovanja u Despotovcu, odvela u Australiju.
Malo Srba na ovom dalekom kontinentu nije čulo za oca Momčila iz Džilonga kraj Melburna, koji poslednjih šest godina do svojih parohijana preleti i po nekoliko hiljada kilometara. Našem novinaru Danijeli Kljajić, Momčilo Vukša je otkrio kako je posle "Oluje", tamo daleko, stvorio Krajinu u malom i zašto se bori za opstanak svakog srpskog ognjišta u rasejanju.
Sve vreme rata, ovaj misionar dobrote i duhovnosti, proveo je na prvoj liniji fronta, verujući i učeći svoj narod da Gospod nikada ne ostavlja one koje voli.
- Takvo zlo ne bih nikom poželeo. Malo nade skupljene u zavežljaj i mnogo želje da se preživi... Ubrzo, sa porodicom sam došao u Srbiju, u Milivu kod Despotovca (parohija manastira Manasija). Na poziv Srpske eparhije iz Melburna otišao sam u Australiju - seća se otac Momčilo.
U Australiji i na Novom Zelandu danas živi oko 142.000 Srba. Od 1991, došlo ih je više od 42.000 iz raznih krajeva bivše Jugoslavije, u 32 parohije. U dva srpska manastira u Ilejnu i Kamberi naši zemljaci se okupljaju uglavnom o velikim praznicima, a otac Momčilo ne krije da za pojedine parohijane nedeljno pređe i po nekoliko hiljada kilometara.
- Nedavno sam u Tasmaniji, gde ima 505 Srba, proveo nedelju dana. Svetog Nikolu u Hamiltonu, na granici sa Južnom Australijom, slave samo dve porodice. Zavetovao sam se da ću u svojim parohijama obići svaku srpsku porodicu, osveštati svaki pravoslavni dom. Snagu mi uvek daje velika ljubav prema ljudima i našoj crkvi.
U Daftonu kod Melburna ima dosta Srba iz Krajine. Okupljeni oko Kulturnog kluba "Nikola Tesla", slave Svetog Iliju, igraju balote. Baš kao nekad u zavičaju. Sinu je, poštujući korene, dao ime Jug-Bogdan i upisao ga u Srpsko KUD "Šumadija", koje pri crkvi okuplja srpsku mladež od 5 do 25 godina.
- Što ste od otadžbine dalji, ona vam je srcu bliža, kaže otac Momčilo. Ma gde da smo, neka nas svi putevi vode u Srbiju. Tamo su nam koreni. Ako ih izgubimo, neće biti ni nas, ni srpskog imena.