Rastao sto na dan

Priredila Violeta TALOVIĆ
"RAZLIKA između škole ovde, i škole tamo je u tome što kod nas učiteljica spremi pismenu vežbu, a mi joj počnemo pričati ko je sve zaklan, pa ona zaboravi pismenu vežbu!"
Dragan Mioković iz Gračaca, ovako je te 1995, doživeo novu školu u kojoj se, ni kriv ni dužan, našao sa još mnogo prognane i tužne dece. Imao je tada samo jedanaest godina. Danas bi više voleo da ga znaju kao stručnjaka za kompjuter. Ali, sudbina je uredila da ostane poznat kao dečak traktorista iz izbegličke krajiške kolone.
U Beograd je poneo sećanje i tri mede. Žive slike kuće u Grabu, dvorišta, tarabe koju je s drugom decom preskakao, nepreglednih njiva i krajiških proplanaka, tako mali umeo je da podeli sa novim dotad nepoznatim ljudima kojima je bila zanimljiva priča o dečaku i traktoru. Danas je nešto tiši, bez želje da misli vrati u prošlost.
Golobradi dečak postao je simbol stradanja dece Krajine. I niko ga nije pitao želi li on to. U osmodnevni maraton uvukli su ga rat i mržnja a on je samo znao da svoju deonicu mora da istrči jer je nagrada bila - život.
Dragan je vozio teški traktor, na preteški put. Neki ljudi videli da dete neće izdržati pa su mu pomogli, do Beograda. Iza njega, kolima je išla njegova majka i mlađi brat. Tata mu je poginuo. Bio je vojni policajac. U patroli ga je udario vojni kamion. Nisu imali svetla. Njegova majka je gledala kako joj muž gine.
Kad je izbio rat, Dragan je imao sedam godina. Tek je pošao u školu. U razredu je imao i druga Hrvata.
Bežanije se Dragan ovako seća:
- Ujutru je počelo granatiranje. Prvo čuješ ispaljenje, pa posle tri sekunde kao kad najjače opali grom. Oni su gađali s Velebita, s Crnog vrha. Onda je otišao stric u komandu i rekli su mu da je pao strateški vrh Alan. Može biti da vi ne zĐnate za Alan? Ako padne Alan Gračac im je ovako na dlanu. Mogu tuć kako hoće.
Imali su tri sata za pakovanje. A pakovali su samo ono što im se našlo pod rukom. U crnu kesu za smeće. Žao mu je bilo što svoj kompjuter nije poneo. Kad su ga tada upitali je li u koloni bilo teže deci ili starima Dragan je rekao: "Stari samo ćute!"
I vozio je krivim cestama, jednako odgovoran kao ono malo odraslih ljudi oko njega. Nije znao gde ide.
Dragan je završio srednju školu "Nikola Tesla". Radi u dobroj firmi. I dalje je podstanar. Živi u Beogradu, sa majkom i bratom Duškom. Nada se da će za godinu, dve kupiti stan.
Kad su ga tako malog upitali šta bi voleo da bude kad poraste, Dragan je rekao:
- Voleo bih da pravim kompjuterske programe. Ali, ne sa ratnim igricama. Radio bih svemirske programe. Znaš, tamo ne ginu ljudi, a opet se igraš!

SRPOM ZAKLALI STARCA
DUŠAN Vidić star 81 godinu zaklan je srpom u selu Karinu, između Obrovca i Benkovca u severnoj Dalmaciji. Zločin se dogodio 18. maja ove godine a jedini razlog zbog kojeg je starac ubijen je što je - Srbin!
Među Srbima u Hrvatskoj zavladao je strah jer su se njihove slutnje obistinile - višemesečne pretnje, grafiti opasne sadržine i sitniji fizički izgredi imali su samo jednu poruku - "ovde niste dobro došli!" Netrpeljivost bosanskih Hrvata koji su se posle "Oluje" doselili u ove krajeve kulminirala je svirepim ubistvom starca.
- Baka mi je rekla da je deda, kao i svakog jutra, pošao po hleb i na vratima joj rekao šta da skuva za ručak - pričao je Dušanov unuk Dragan. - Neko pokušava da kaže da je deda ubijen iz koristoljublja, ali to nije tačno. Pa deda je imao novca samo za hleb.
Srbi iz Karina nisu smeli ništa da govore. O monstruoznom zločinu javnost je prvi obavestio dr Milorad Pupovac, predsednik Srpske demokratske samostalne stranke. Vidno potresen, Pupovac je taj događaj okarakterisao kao kampanju protiv izbeglih Srba i njihovog dolaska na lokalne izbore u Hrvatsku i mogućnost da u nekim sredinama preuzmu vlast ili u njoj participiraju.
- HDZ u Kninu pokušava da okupi sve hrvatske stranke u stilu "svi Hrvati protiv Srba", kako bi SDSS, koja je pobedila u toj opštini bila sprečena da učestvuje u vlasti - rekao je Pupovac. - Ako se Srbima i deset godina posle "Oluje" otvoreno kaže da se s njima ne može, onda je to zabrinjavajuća poruka , tim pre što je SDSS jedna od najjačih Sanaderovih karata za put u Evropu.
U Civljanima 15. maja načelnik opštine Jakov Gutić, nosilac liste HDZ, zverski je premlatio Borisa Vukelića, sa liste SDSS. Tri dana ranije, u Benkovcu, Milan Marić napao je šesnaestogodišnju kelnericu koja je odbila da kaže "točno". U Zagrebu je pred Vaskrs pretučen dečak srpske nacionalnosti samo zato jer je pomagao u pravoslavnoj crkvi.
Neposredno pre ubistva starca Dušana Vidića u nekoliko susednih mesta osvanuli su grafiti sa porukom: "Srbe na vrbe" i velika slova U sa krstovima u sredini. A samo dan ranije, u Vukovaru je na stambeno-poslovnu zgradu u kojoj su prostorije Partije podunavskih Srba bačen eksploziv. Bombe su bačene i na zgradu opštine Borovo Selo i Trpinje, u kojima je na poslednjim izborima pobedila SDSS.
Većinu Srba koji su posle pogroma i mučenja u izbeglištvu smogli snagu da se vrate na svoja vekovna ognjišta ovakvi događaji nesumnjivo pritiskaju i plaše. Ali, nepokolebljivi su u nameri da - ostanu, spremni da se u oči pogledaju sa svim iskušenjima. Čak i kad kao usud i opomena nad srpskom slobodom u Hrvatskoj lebdi srp kojim je zaklan starac Dušan.

DA SE NE ZABORAVI
POČELO je u zoru, 4. avgusta 1995. Republiku Srpsku Krajinu iz svih pravaca napalo je 3oo.ooo Tuđmanovih bojovnika.
Na Knin je palo 2.5oo granata.
Američki avioni F-16 bombardovali su centre veze na Plješevici i Velebitu.
U dugim zbegovima, Srbi su pod kišom granata, krenuli u egzodus preko Banjaluke prema Srbiji.
U Krajini pre "Oluje" živelo 45o.ooo Srba.
Od 1991-1995. ukupno ubijeno 6.765 Srba.
Nestalo 2.67o Krajišnika.
Iz srpkih grobnica u Hrvatskoj ekshumirano samo 5oo tela.
Podaci o izbeglim nepotpuni. Prema rezultatima popisa iz 1991. i 2.oo1. u Hrvatskoj nedostaje više od pola miliona Srba!
U Srbiju izbeglo više od 4oo.ooo Srba.
Dom u Republici Srpskoj pronašlo 6o.ooo, a u Crnoj Gori 15.ooo Srba iz Krajine.
U Americi, Australiji i Evropi privremeno je oko 4o.ooo prognanika.
U Hrvatsku se vratilo samo 6o.ooo Srba.
Podaci o povratnicima u Hrvatsku kontradiktorni. Komesarijat i izbeglička udruženja u Srbiji imaju podatke o 6o.ooo Srba, Hrvatska tvrdi da ih je 11o.ooo jer je među povratnike upisala sve koji su došli da uzmu lična dokumenta.
Pravo na penziju ostvarilo manje od polovine - samo 20.000 Srba.
Hrvatska, protivno svim međunarodnim konvencijama, odbija da isplati zaostale penzije u periodu 1991-1995.
Najveći problem povratka su oduzeta stanarska prava.
Na području Krajine i Hrvatske Srbi su ostali bez 5o.ooo stanova.
Iako se pred Međunarodnim sudom pravde u Strazburu, zbog diskriminatorskog postupka hrvatske vlasti, vode brojni sporovi, Hrvatska je ovih dana oduzete srpske stanove poklonila svojim "braniteljima".
Hrvatska državna agencija je na prevaru otkupila više od 1oo srpskih kuđa za koje bivši vlasnici nisu dobili ni dinara.
U Hrvatskoj je procesuirano 4.5oo Srba za navodna najteža dela ratnog zločina, sve u cilju zastrašivanja povratnika. Najavljeni spisak od 97o Srba koji su optuženi ili osuđeni u odsustvu, još nije stigao u Beograd iako je to Hrvatska obećala pre mesec dana.
Desetorica Srba uhapšeni su u međuvremenu po povratku u Hrvatsku.
Proces dogovorenog transfera zatvorenika Srba iz hrvatskih zatvora u Srbiju je veoma sporo. Za šest meseci od potpisivanja sporazuma hrvatskog i srpskog pravosuđa u zatvore u Srbiju prebačeno samo pet Srba, dok na dalji proces čeka još 6o Srba u hrvatskim kazamatima.

Kraj