Pad starog Stefana

Autori: akademici Sima Ćirković i Božidar Ferjančić
POČETKOM maja 1331. godine „mladi kralj” je došao u Trebinje, u neposrednom susedstvu Dubrovnika. Tu je primio dubrovačko poslanstvo, koje ga je pozvalo u grad gde će mu ukazati počast knez i vlastela. Ovoga puta Dušan je prihvatio poziv. Boravio je u gradu nekoliko dana, počev od 10. maja 1331, okružen pratnjom i pažnjom kakvu su Dubrovčani običavali ukazivati svojim najuglednijim gostima. Bilo je i prilike za razgovore o predmetima koji nisu bili prijatni. Još nije bio predat porodici depozit Purćića. Dubrovčani su nastojali da se to reši među privatnim strankama i očekivali su da ne budu time uznemiravani. Svojima su kaznom zapretili da se stvar reši. „Mladi kralj” je bio dužan trgovcima za neke tkanine oduzete prethodne godine kod Sv. Srđa, a zatim kasnije tokom borbi s ocem. Obećao je da isplati ove dugove, ali to nije učinio u sledećim mesecima, pa se to potezalo i kasnije - kada je postao kralj.
Iako je mir među vladaocima sklopljen „strašnim kletvama i velikim obećanjima”, on nije dugo potrajao. Početkom avgusta, Dubrovčani su podsećali „mladog kralja” na neispunjena obećanja, preteći pri tom da će se žaliti „njegovom starom ocu”. To je poslednji poznat znak da je „mladi kralj” bio pod vlašću svoga oca. Već sledećih nedelja sukob je ponovo buknuo.
U nastojanju da se razumeju motivi i glavni momenti obnovljenog sukoba koji je doveo do nasilne smene na prestolu, jedini oslonac pruža kazivanje životopisca Stefana Uroša III, koji se pokazao kao veoma pristrasan, ali prilično dobro obavešten. Na pozadini bujne retorike ucrtano je nekoliko pojedinosti koje iznenađuju svojom preciznošću. On je jedini od svih ranije pomenutih pisaca svestan da je bilo dve faze sukoba i neprijateljstava.
DOSLEDAN u svojoj tendenciji, on starom kralju pripisuje da, za razliku od sina, pomirenje nije iskreno prihvatio. U jednom momentu je preteći zatražio da se sin pojavi pred njim da o nečemu položi račune. Sluteći iza tog poziva opasnost po svoj život, Dušan je, po kazivanju ovog pisca, odlučio da napusti zemlju i pozvao je ljude iz svoga okruženja da pođu s njim. Oni su to odlučno odbijali, tražeći da zajedno s njim otklone uzrok opasnosti. Njima je anonimni pisac pripisao opredeljenje: bolje imati grob u svojoj zemlji, nego biti rob ili došljak u tuđini. Pripisao im je i pretnju da će otići njegovom ocu, „a tebe ćemo ostaviti u velikoj žalosti i preziru”.
Tada je, dakle, Dušan nevoljno pristao da ustane na oca. Njegove snage su bile skromne, „ne beše velika njihova sila, no mali neki broj”. Oni su jedne srede, bilo je to 21. avgusta 1331. godine tajno iz Skadra krenuli ka Nerodimlji, dvoru koji je od Milutinovog vremena bio omiljeno boravište vladara, a gde je toga leta živeo otac s porodicom. Nisu sačuvani ostaci toga dvora, ali njegov položaj otkriva srazmerno veliko naselje Nerodimlja na istoimenoj planinskoj rečici koja se ulivala u jezero na jugu Kosova. U blizini se, na visokoj litici, nalazila tvrđava Petrič, koja je služila kao pribežište u slučaju opasnosti.
Po rečima anonima, kralj nije ni slutio šta mu se sprema. Kad je napad počeo, on je na konju uspeo da pobegne i da se skloni u Petrič, a žena i porodica pali su u ruke njegovog sina. Posle toga, napad je usmeren na tvrđavu u kojoj stari kralj nije imao uslova da pruža duži otpor, pa se predao. „Mladi kralj” je zagospodario situacijom. Pohitao je da novi položaj ozakoni krunisanjem u hramu drugog obližnjeg dvora u Svrčinu već 8. septembra 1331. godine.
Sudbina svrgnutog kralja nije prestajala da privlači pažnju počev od savremenika, preko pisaca i umetnika kasnijih stoleća - sve do najnovijeg vremena. Više puta pominjani anonimni životopisac Dečanskog ostaje dosledan i pripisuje inicijativu vlasteli i u svemu što se posle prevrata desilo. Pošto novi vladar „savećanje učini sa svojom vlastelom”, bilo je odlučeno („i bi zapoveđeno”) da bivši kralj sa ženom bude odveden u tvrđavu Zvečan na severu Kosova polja kako bi tamo bio čuvan dok se ne postigne izmirenje.
PO anonimu, tamo je starog kralja zadesila smrt i on je prenet i sahranjen u svojoj zadužbini, manastiru Dečani. Ovaj pisac ne uzima u razmatranje mogućnost nasilne smrti. Drugi, mnogo kasniji životopisac, Grigorije Camblak, ima suprotnu tendenciju u prikazivanju ustanka i pogibije Dečanskog. I on je znao da je stari kralj bio zatočen u Zvečanu, ali on izričito krivicu baca na sina: „Osudi ga najgrču smrt udavljenja.” Već pomenuti Nićifor Grigora, koji je pratio događaje u Srbiji i koji je nekoliko godina ranije boravio na srpskom dvoru, takođe zna da su starog kralja „udavili u tamnici”, ali taj zločin pripisuje velikašima. Naime, on tvrdi da je i zatvaranje bilo protiv volje sina, koji se nije mogao suprotstaviti da i njega ne bi zadesilo neko zlo.
Dušan je u svojoj reči uz "Zakonik" sasvim uopšteno dodirnuo taj delikatni momenat iz svoje biografije. Posle pobede kod Velbužda, njemu i ocu nije bilo dato da požive u miru, jer je đavo posejao lukave reči i „brižnoga načiniše zbog mene roditelja moga, i tako ga razdražiše na mene kao da uopšte ne bude imena moga ni života”. On je, dakle, bio u životnoj opasnosti i stradao je od oca kao nekada Josif od svoje braće, ali spasao ga je Bog kao nekad Josifa: „I postavi me za gospodina i vladara svoj zemlji otačastva moga.”
Nisu poznati odjeci nasilne promene na srpskom prestolu. Tek mnogo kasnije, početkom i krajem DžV veka, posvedočene su osude Dušanovog čina u žitiju Dečanskog, koje je napisao Grigorije Camblak, i u uspomenama Konstantina iz Ostrovice, koji je u ranoj mladosti postao janjičar, a kasnije ratnik poljskog kralja. Prvi spis „žigoše” kraljevog sina i sve one koji su mu pomagali zbog ogrešenja o Božje zapovesti; drugi, uveliko prožet usmenim predanjem, u Dušanovom činu vidi uzrok propasti dinastije i srpske države. Postupak prema ocu izazvao je prokletstvo koje je pogodilo samog Dušana i njegovog sina. Oba ova kasna svedočanstva potvrđuju postojanje mnogo opštije osude Dušana, koja ima ishodište u anatemi carigradskog patrijarha i raskolu među crkvama, o čemu će kasnije biti reči.
KAO izdanak svetorodne dinastije, Dušan je, poput prethodnika naglašavao svoje mesto u rodoslovu, koji počinje svetim Simeonom i svetim Savom. Ima povelja u kojima mimoilazi pri tom svoga oca i predstavlja sebe kao unuka „previsokog svetog i strašnog kralja Stefana Uroša” i praunuka prepodobnog oca Simeona, Stefana Nemanje. U drugoj povelji, iz januara 1333. godine spominje roditelje i praroditelje i svoju pripadnost njihovom plemenu, od kojih nije daleko telom „praunuk i unuk, sin i naslednik istiniti njihovog svetog korena”.
Mnogobrojnije su povelje u kojima naglašava da je sin Stefana Uroša III. Presudno za tu promenu bilo bi ustanovljivanje kulta Stefana Dečanskog, čija se uspomena obeležavala 11. novembra (dan sv. Martina, otuda Sveti Mrata). Po predanju koje je došlo do pomenutog Konstantina Janjičara, to bi se desilo devet godina posle smrti, dakle 1340. godine. U svakom slučaju, bilo je to pre 1343. godine kada u uvodu jedne od svojih povelja Dušan kaže da je video „novu blagodet na roditelju mome svetom kralju Urošu”, što znači da su se nad grobom Dečanskog pojavili znaci Božje milosti.
Preuzevši presto i vlast nad državom, Dušan je morao da preuzme i brigu o dovršavanju očeve zadužbine, Pantokratorovog manastira u Dečanima. Prema rečima iz jedne od dečanskih povelja, manastir se još gradio kada je bugarski car iznenada napao srpsko kraljevstvo. Nije bio dovršen ni do smrti Dečanskog, jer se u natpisu iznad vrata kaže da je „frad Vita mali brat iz Kotora grada kraljeva” sagradio hram za osam godina „gospodinu kralju Stefanu Urošu Trećemu i svojem sinu svetlomu i prevelikomu i preslavnomu gospodinu kralju Stefanu” i završio ga 1335. godine, što znači da je građenje počelo 1327. godine. Postavlja se pitanje da li je verovatno da je telo Dečanskog odmah preneto i sahranjeno u još nedovršenom manastiru, ili je to učinjeno koju godinu kasnije. Vađenje tela iz groba, prenošenje i ponovno sahranjivanje od Nemanjinih vremena povezano je sa ustanovljivanjem kulta.
Otuda se verovatnije čini da je u svoju zadužbinu prenet jedne od sledećih godina, a da je smešten u kovčeg u kojem se i danas čuva kada se „objavio”, kad je dobio svetački kult. Dušan je i kasnije, u vreme kada je već gradio svoju posebnu zadužbinu manastir, Sveti arhanđeli kod Prizrena, naglašavao svoju ulogu u podizanju Dečana: na likovnim predstavama prikazan je zajedno s ocem kao ktitor.
IAKO je planirani prevrat potpuno uspeo, mladi Stefan Dušan i velikaši koji su stajali uz njega dobro su znali da se što pre treba pobrinuti o učvršćivanju nove vlasti. Pri tom su mogli poći od značajne činjenice da je još 6. januara 1322. godine na krunisanju Stefana Dečanskog njegov prvenac dobio krunu mladog kralja i savladara - odlukom Državnog sabora, a iz ruku arhiepiskopa Nikodima. Međutim, nosioci nove vlasti u Srbiji isto su tako dobro znali da novi vladar mora da bude na dostojan način krunisan kraljevskim vencem. Zato je Dušanovo venčanje (krunisanje) za kralja obavljeno već u nedelju 8. septembra 1331. godine, na praznik rođenja Bogorodice (Mala gospojina). Zahvaljujući opisu Dušanovog životopisca - Danilovog Nastavljača, poznate su neke značajne radnje vezane za ovaj svečani čin: novi kralj je odmah pisao arhiepiskopu Danilu II i pozvao ga da ga blagoslovi i kruniše za kralja, kako to čine patrijarsi sa svim hrišćanskim carevima. Zapovedio je da se u carskom dvoru u Svrčinu okupi sabor „otačastva njegova”, a tu je pristigao i sam arhiepiskop Danilo II sa čitavim sveštenstvom. Pomenutog dana - u nedelju, na praznik rođenja Bogorodice - Danilo II je položio „carski venac” na glavu Stefana Dušana, posle čega je novi vladar sa arhiepiskopom priredio veliko veselje, darivao Danila II i učesnike Sabora, a onda se od njih rastao. Početkom septembra 1331. godine u Dubrovnik je stigla vest o promeni na prestolu u Srbiji, pa je odlučeno da se novom kralju Stefanu Dušanu uputi pismo sa čestitkama i darovima. Ali dubrovačko poslanstvo nije blagovremeno stiglo na srpski kraljevski dvor, jer je Stefan Dušan krunisan već 8. septembra 1331. godine.

(NASTAVLjA SE)