Mir ljutih protivnika

Autori: akademici SIMA ĆIRKOVIĆ I BOŽIDAR FERJANČIĆ
IAKO je sve bilo vešto smišljeno i pripremljeno, rođaci iz Soluna i Verije su pisali Sirgijanu opominjući ga da se čuva Sfrancesa Paleologa koji dolazi s namerom da ga ubije. Ali, kada je tobožnji prebeg spremno položio „pismenu i veoma strašnu zakletvu pred svetom i božanskom trpezom dok su sveštenici držali bogosluženje”, Sirgijanove sumnje su nestale. Štaviše, on je Sfrancesa Paleologa doveo svom prijatelju kralju Stefanu Dušanu kao dokaz istinitosti obećanja da će ugledni Romeji stati na njegovu stranu.
Kao što je već rečeno, u letnjim mesecima 1334. godine, Stefan Dušan i njegov prijatelj su s vojskom krenuli prema Solunu i stigli su na šezdeset stadija od grada, pripremajući neposredan napad na njegove moćne bedeme. Zanimljivo je da je tada Sfrances Paleolog počeo da strahuje da li će, s obzirom na to da je Sirgijan uvek okružen velikom pratnjom, biti u prilici da potpuno obavi povereni mu zadatak. Zato je preko tajnih izaslanika pisao caru Androniku III Paleologu u Solun moleći ga da na gradskim kapijama budu spremni stražari koji će ga prihvatiti.
U jednom trenutku su Sirgijan i Sfrances Paleolog napustili zajednički logor i krenuli do reke Galik, nadomak samog Soluna, gde je tobožnji romejski prebeg sticajem okolnosti promenio plan: strahujući da Sirgijana neće uspeti da uhvati živog i preda ga caru kao što mu je naloženo, odlučio je da ga ubije. Njegovi ljudi su mačevima napali Sirgijana i smrtno ranjenog doneli ga u logor kralja Stefana Dušana, gde je on ubrzo izdahnuo u utorak 23. avgusta 1334. godine, na dan sv. Lupa. Posle uspešno obavljenog zadatka Sfrances Paleolog je utekao sa svojim ljudima u Solun.
IAKO nije sasvim ispunio želje Andronika III Paleologa, jer Sirgijana nije doveo živog, car ga je, ipak, nagradio činom velikog stratopedarha i odgovarajućim godišnjim prihodima od zemalja. Sasvim je prirodno da je iznenadno ubistvo Sirgijana potpuno poremetilo planove vezane za napad na Solun, pa je kralj Stefan Dušan odmah prekinuo sve akcije prema gradu. Najpre je dostojno oplakao i sahranio svog saveznika i prijatelja, a zatim je, po rečima Jovana Kantakuzina, zatražio mir od cara Andronika III Paleologa.
Tada je na reci Galik nadomak grada sv. Dimitrija došlo do prvog susreta dvojice vladara: romejskog vasilevsa Andronika III Paleologa i srpskog kralja Stefana Dušana. Tom prilikom je zaključen mir između dve susedne države, a rešena su i neka sporna teritorijalna pitanja iskrsla kraljevim osvajanjima u minulom ratu. Okončanje sukoba svakako je odgovaralo obema zaraćenim stranama. Srpski kralj je hitno morao da se pobrine za zaštitu severnih krajeva svoje države kojima je ponovo zapretila opasnost od napada Ugarske, a izvesno je da je ubistvo Sirgijana iznenada poremetilo njegove ratne planove.
Kada je reč o Androniku III Paleologu, njega su, takođe, očekivali važni zadaci u obnovi vlasti carstva Romeja nad krajevima kontinentalne Grčke koji su bili u njegovim granicama i pre katastrofe iz 1204. godine, kada su učesnici Četvrtog krstaškog pohoda osvojili Carigrad. Kao posledica prvog pada Vizantije, u kontinentalnoj Grčkoj obrazovano je nekoliko manjih država, latinskih i grčkih, koje su posle obnove carstva (1261) pružale žestok otpor restauratorskim planovima prvih careva iz kuće Paleologa. Car Andronik III Paleolog je uspeo da tokom svoje relativno kratke vladavine likvidira grčke separatističke države u Tesaliji i Epiru.
O SUSRETU dvojice vladara na reci Galik savremenici Jovan Kantakuzin i Nićifor Grigora kratko govore: prvi samo naglašava da je Stefan Dušan vratio caru Androniku III Paleologu gradove koje je osvojio Sirgijan, dok drugi beleži da je tada zaključen mir i da se srpski kralj vratio u svoju zemlju. Međutim, Danilov Nastavljač znatno je detaljniji u prikazu svega što se zbilo prilikom tog susreta nadomak Soluna, pa i u pogledu podele teritorija. Srpski pisac pre svega naglašava da je susret dvojice vladara upriličen u petak 26. avgusta „pod slavnim gradom Solunom”.
Ako se prisetimo kazivanja u ovde već pomenutoj "Kratkoj hronici" da je vizantijski prebeg Sirgijan ubijen nadomak Soluna u utorak 23. avgusta 1334. godine, hronologija Danilovog Nastavljača dobija punu potvrdu. Prema njegovom opisu, dvojica vladara, do tada ljuti protivnici, uzajamno su se darivali, a onda je nastalo veliko veselje. Srpski kralj je caru Androniku III Paleologu darovao deo zemlje i gradove, a za sebe je zadržao „ostale gradove i zemlje grčke”, odnosno Ohrid, Prilep, Kostur, Strumicu, Hlerin, Železnec, Voden i Čemren, koje je osvojio u prve tri godine svoje vladavine. Za Prilep se dodaje da je u njemu Stefan Dušan podigao carski dvor za prebivanje. Poznavanje srpsko-vizantijskih odnosa za vladavine Stefana Dušana nameće pitanje da li je njegov životopisac verno naveo gradove koje je srpski kralj zadržao po sporazumu zaključenom nadomak Soluna sa Andronikom III Paleologom. Sasvim je izvesno da je neke od pomenutih gradova Stefan Dušan zaposeo ranije, a da je neke, koje je osvojio njegov saveznik Sirgijan, vratio caru Romeja.
Kad je u pitanju Strumica, videli smo da je taj značajan grad istočne Makedonije Stefan Dušan zauzeo već u prvom pohodu prema vizantijskim oblastima preduzetom na samom početku vladavine (jesen 1331). Gradove Železnec (Siderokastron) i Čemren osvojio je još kralj Stefan Dečanski. Neke od navedenih gradova (Kostur, Hlerin i Voden), koje je u uspešnom pohodu s odredima srpskog kralja osvojio prebeg Sirgijan, Stefan Dušan je, po ugovoru, vratio romejskom vasilevsu, jer je poznato da su oni znatno kasnije konačno došli pod srpsku vlast, o čemu će biti reči u jednom od sledećih poglavlja.
NA osnovu iznetih činjenica jasno je da je posle pohoda iz 1334. godine Stefan Dušan, pre svega, zadržao Ohrid i Prilep, dva veoma važna grada u srednjovekovnoj istoriji Makedonije. Ohrid je bio znamenit crkveni centar, sedište autokefalne arhiepiskopije, osnovane još pred kraj vladavine vizantijskog cara Vasilija II (976-1025), a posle njegove konačne pobede nad Samuilovim carstvom (1018). Sada se to važno crkveno i duhovno središte, zajedno s nekim njemu potčinjenim eparhijama, našlo u granicama države Stefana Dušana, koji je, prema podacima savremenih izvora, iskazivao duboko poštovanje prema ohridskom arhiepiskopu.
Kada je reč o drugom gradu, Prilepu, valja napomenuti da je on u srednjem veku imao neuporedivo veći strateški značaj nego u kasnijim stolećima, kao i to da se u njegovoj blizini nalazio znameniti manastir Treskavac, čija je crkva posvećena Uspenju Bogorodice. Pobednički srpski kralj je pohitao da toj slavnoj monaškoj obitelji potvrdi stare i dodeli nove posede i povlastice. A baš uvod u prvu kraljevu povelju Treskavcu (1334/1335) jasno kazuje da je on nedavno osvojio grad Prilep.
Već je rečeno da prestanak rata i sklapanje mira s vizantijskim carem nisu bili posledica samo iznenadnog ubistva prebega Sirgijana, prijatelja i saveznika srpskog kralja, već i uznemiravajućih vesti koje su stizale sa severnih granica srpske države - jer je ugarski kralj Karlo Robert zaratio protiv Stefana Dušana. Savremenik Jovan Kantakuzin kaže da su Ugri započeli rat zbog spora oko neke pogranične zemlje, ali da do prave borbe nije došlo pošto je Stefan Dušan zatražio pomoćnu vojsku od cara Romeja, a on je poslao svoje odrede, zbog čega se, kako se govorilo, ugarski kralj povukao sa srpske teritorije.
ZATO je Stefan Dušan srdačno zahvaljivao vizantijskom caru na prijateljskoj pomoći, dok je zapovednika odreda Romeja bogato darivao. Zbivanja iz tog rata znatno opširnije opisuje Danilov Nastavljač, razložno tumačeći da je Karlo Robert krenuo na Srbiju pošto je čuo da je kralj Stefan Dušan „izašao sa svojim silama u daleka carstva naroda, a otačastvo njegovo niko ne čuva”. Kada su čete ugarskog kralja prešle Dunav, Stefan Dušan je, obavešten o novoj opasnosti, pohitao s vojskom prema severu. Stigao je do doma Spasovog u Žiči, gde se nalazila srpska arhiepiskopija i gde se kralj poklonio „ikoni vladike sviju Boga i presvete Bogomatere”. Na vest o približavanju srpskog kralja, ugarsku vojsku je zahvatila panika i ona je u neredu počela da se povlači prema severu. Prava katastrofa nastala je prilikom prelaska Save, u kojoj su se utopili mnogi ugarski vojnici.
Ako se saberu izvorne vesti o pomenutom ratu Stefana Dušana s ugarskim kraljem, jasno se može zaključiti da tada do pravih okršaja nije ni došlo, jer su se ugarske čete brzo povukle preko Save, a u neredima i panici prilikom prelaska reke mnogi vojnici su nastradali. A ukoliko se posmatraju zbivanja iz rata Stefana Dušana s Ugrima, najpre se postavlja pitanje njegove hronologije. Većina istoričara je taj rat datirala u proleće ili leto 1335. godine, ali je nedavno, na osnovu podataka ugarskih povelja, vojevanje kralja Karla Roberta protiv Srba pomereno u vreme između novembra 1334. i januara 1335. godine. Drugo pitanje koje se postavlja jeste da li je posle neuspelog pohoda Ugara usmerenog prema oblasti Mačve došlo do nekih promena granica između dve susedne države, Srbije i Ugarske. Ako se pođe od činjenice da su se ratne operacije odvijale južno od Save, može se verovati da su posle povlačenja ugarskih četa Srbi zadržali oblast Mačve, kao i da su privremeno zaposeli Beograd.

PRETENZIJE UGARA
VALjA napomenuti da sukob s Karlom Robertom (1334/1335) nije bio jedini rat koji je u vreme Stefana Dušana Srbija vodila sa svojim severnim susedima, budući da su Ugri za vladavine ovog kralja, a naročito njegovog naslednika Ludovika I (1342-1382), više puta pokušavali da prošire svoje državne granice prema jugu, preko obala Save i Dunava. To je bio stalni pravac teritorijalnih pretenzija krune sv. Stefana u srednjem veku.
(NASTAVLjA SE)