Odgovor kraljice Jelene

POŠTO je u Ginekokastru, okružen preostalim pristalicama, doneo sudbonosnu odluku da od Stefana Dušana potraži pomoć, u borbi za carski presto, Jovan Kantakuzin je juna 1342. godine uputio u Srbiju dvojicu poslanika koji bi, pre svega, podsetili srpskog kralja da treba da se pridržava sklopljenog ugovora o miru. Međutim, poklisari su zarobljeni u blizini Proseka i predati Aleksiju Apokavku u Solunu. Neuspeh misije poverljivih ljudi, ipak, nije obeshrabrio Jovana Kantakuzina. Štaviše, možda je ubrzao njegovu odluku da se iz Ginekokastra (nadomak Soluna) s preostalim pristalicama sâm zaputi u Srbiju ne bi li u neposrednom susretu sa srpskim kraljem osigurao njegovu pomoć u borbi protiv carigradskog regentstva.
Put prema severu vodio ga je dolinom Vardara, pa se on najpre zadržao u gradu Proseku, gde je kao zapovednika zatekao izvesnog Mihajla Asena koji je ranije prebegao srpskom kralju. Bio je to jedan od onih Romeja koji su često prelazili na srpsku stranu. Mihajlo Asen je dostojno dočekao Jovana Kantakuzina, pozdravivši ga kao cara, a njegove ljude snabdeo je potrebnim namirnicama, tako da je ratna družina mogla da nastavi put. Krećući se uzvodno putem uz desnu obalu Vardara prema Skoplju, Jovan Kantakuzin i njegova pratnja su kod Velesa, na drugoj strani reke ugledali mnogobrojnu vojsku Jovana Olivera, jednog od najmoćnijih Srba (Tribala), kojeg je vizantijski pretendent poznavao još od ranijih susreta cara Andronika III Paleologa sa srpskim kraljem, a prema rečima Nićifora Grigore, "beše mu odavno prijatelj".
Pošto su se preko glasnika dvojica uglednih ljudi dogovorili o susretu, Jovan Kantakuzin je prešao Vardar i proveo više dana sa Jovanom Oliverom, koji je njega i čitavu njegovu pratnju bogato gostio. Štaviše, car pisac naglašava da mu je moćni srpski velmoža prišao "kao gospodaru i svako mu poštovanje ukazivao", a izjavio je da "želi ne samo da mu bude prijatelj nego i jedan od onih koji mu verno služe". Drugi savremenik, Nićifor Grigora, takođe naglašava da je Jovan Oliver mnogo dana gostio Jovana Kantakuzina, koji je svog ljubaznog domaćina izdašno darivao "predmetima ukrašenim dragim kamenjem i srebrnim posuđem".
POŠTO je dostojno dočekao neočekivanog i uglednog gosta iz carstva Romeja, Jovan Oliver je, po dogovoru s njim, pohitao da o svemu što pre obavesti Stefana Dušana, a Jovan Kantakuzin je s pratnjom nastavio put prema Skoplju, gde se, očekujući vesti od kralja, zadržao izvesno vreme. Tih dana Stefan Dušan se zatekao u kraju zvanom Morava, prateći suprugu Jelenu, koja je putovala u goste bratu, trnovskom caru Jovanu Aleksandru. Sasvim je razumljivo da Jovanu Oliveru nije bilo teško da srpski kraljevski par ubedi da treba da prekine nameravano putovanje i da se vrati u vladarsku rezidenciju kako bi dostojno dočekali uglednog gosta koji se, treba priznati, sasvim razlikovao od Romeja ranije prispelih u Srbiju.
Bili su to ugledni podanici carstva koji su se, nezadovoljni položajem u Vizantiji, nadali da će u susednoj zemlji ostvariti neke od svojih političkih ambicija. Sada je u Srbiju prispeo Jovan Kantakuzin, najugledniji čovek u Vizantiji, blizak prijatelj i najbliži saradnik peminulog cara Andronika III Paleologa, koji je s puno prava stupio u borbu za položaj regenta maloletnom Andronikovom sinu Jovanu, a protiv carice majke Ane Savojske i njenih saradnika. Pružanje pomoći kandidatu za carski tron Romeja otvaralo je nove i neočekivane perspektive u osvajačkoj politici Srbije prema jugu. Zato su Stefan Dušan i njegova supruga Jelena brzo odlučili da se vrate, poslavši kao prethodnika Oliverevog brata Bogdana da obavesti uglednog gosta o njihovom skorom prispeću.
Na te dobre vesti, Jovan Kantakuzin je krenuo iz Skoplja i stigao u lep kraj Pauni, smešten kod neutvrđenog sela Prištine. Tu se nalazila jedna od rezidencija ili boravišta vladara iz kuće Nemanjića, pa je očigledno to bilo pogodno mesto za susret Stefana Dušana sa uglednim gostom. Tako su u toplim letnjim danima u ovom kraju, koji se, kako sam car pisac kaže, zbog lepote naziva Pauni, započeli dugi pregovori između dvojice starih znanaca još iz ranijih susreta Stefana Dušana s carem Andronikom III Paleologom (1334, 1336).
Zahvaljujući memoarskom spisu Jovana Kantakuzina, dobro je poznat tok dugih i osetljivih pregovora koje je on u leto 1342. godine vodio sa srpskim kraljem. Ali i pored vrlo zanimljivih detalja, njegove iskaze treba primati s velikim oprezom, jer je prirodno verovati da je on svoje postupke želeo da prikaže u po sebe najboljem svetlu. Na drugoj strani stoji znatno sažetiji prikaz Nićifora Grigore: on više pažnje posvećuje teškim uslovima života koje su u Srbiji zatekli ljudi Jovana Kantakuzina, a na kraju konstatuje da su car i srpski kralj držali za takve prilike odgovarajuće besede.
SAM Jovan Kantakuzin priča da ga je njegov domaćin dočekao s posebnim počastima - ustupao mu je prvenstvo u mnogim prilikama, pa i na gozbama, dajući mu "bolje i više sedište". Naredio je svojim velikašima da uglednog gosta pozdravljaju po romejskim običajima, a kad je on dolazio u njegovu rezidenciju, sačekivali su ga najpre srpski plemići, oni mlađi pred kapijom, a stariji i ugledniji u dvorištu, dok ga je kralj dočekivao na vratima, ponekad čak izlazeći do mesta gde je ugledni gost silazio s konja. Ne manje poštovanja Jovanu Kantakuzinu ukazivala je kraljica Jelena "takmičeći se da ni u čemu ne zaostane za suprugom. Tako se držala sve vreme dok je car bio u društvu sa njima".
Pošto su gozbe potrajale mnogo dana, trebalo je okrenuti se pravim stvarima: pregovorima o savezu dvojice vladara i njihovoj zajedničkoj borbi protiv regentstva carice Ane Savojske - jer se zbog toga Kantakuzin i zaputio u Srbiju. Sasvim je razumljivo da Stefan Dušan nije želeo da se bez određene koristi po svoje kraljevstvo upušta u rizične ratne pohode, pa je od Jovana Kantakuzina tražio da kao naknadu za pružanje pomoći dobije oblasti zapadno od Hristopolja ili makar od Soluna. Pošto Jovan Kantakuzin nije hteo da se obaveže na tako značajne teritorijalne ustupke, izjavljujući da nije spreman da zarad svog spasa ustupi i najmanji grad Romeja i pristajući samo da Stefanu Dušanu prizna ono što je osvojio za života cara Andronika III Paleologa, pregovori su zapali u krizu.
Tada je inicijativu, po rečima cara pisca, preuzela kraljica Jelena, koja je na skupu dvadeset četiri najuglednija velikaša, a bez prisustva kralja, u podužoj besedi obrazložila zašto ne treba propustiti priliku i čak bez postavljanja posebnih uslova pomoći Jovanu Kantakuzinu. Taj kraljičin predlog preporučio je kralju i okupljenim velikašima i Jovan Oliver, za kojeg Jovan Kantakuzin ponovo naglašava da je najmoćniji među srpskim velikašima, a veoma prijateljski prema njemu raspoložen.
Ubeđen snagom iznetih razloga, kralj Stefan Dušan je pristao na savez sa Jovanom Kantakuzinom kojem je trebalo da pruži vojnu pomoć u borbi za carski presto, a da za to kao nagradu dobije samo priznavanje poseda romejskih gradova koje je već osvojio. Tokom pregovora povela se reč i o velikašu Hrelji "kojeg je srpski kralj prisvajao kao sunarodnika", dok se Jovan Kantakuzin pozivao na činjenicu da je on još za života cara Andronika III Paleologa prebegao Romejima i da je kasnije njemu prišao. Pri tom je pokazao i tekst zakletvi kojima se Hrelja obavezao da će mu verno služiti.
Kralj je usvojio iznete razloge, pa se počelo pripremati potpisivanje ugovora propraćenog zakletvama, čemu je trebalo da prisustvuje srpski arhiepiskop Joanikije. Njega je Stefan Dušan svečano dočekao izašavši do sredine dvorišta, uzeo uzde njegovog konja i doveo ga do mesta gde je arhiepiskop običavao da sjaše, a zatim je od njega primio blagoslov. Jovanu Kantakuzinu nije dozvolio da izađe, već je on, prema običaju romejskih careva, susreo arhiepiskopa u dvorani i tamo primio od njega blagoslov.
Međutim, stvari su dobile iznenadan i neočekivan obrt, jer su se sutradan u Paunima pojavili izaslanici Hrelje, koji je sada nudio da ponovo stupi u službu srpskog kralja. Stefan Dušan je to spremno prihvatio, pa je naknadno tražio da u ugovor o savezu bude unet Hrelja, kao i grad Melnik koji je on ponovo osvojio, nateravši Kantakuzinovog čoveka Jovana Asena da se sa posadom povuče. Car pisac tvrdi da je protiv volje pristao na te promene.

MANOJLO KAO TALAC

POŠTO je tako zaključen ugovor o savezu i prijateljstvu, Stefan Dušan je odlučio da dvadeset velikaša sa svojim odredima krenu s Jovanom Kantakuzinom prema Didimotici. Ali, ti ugledni Srbi su predočili kralju da nije mudro da se novom savezniku poveri tolika vojska, jer on može da se u trenutku okrene sporazumu s caricom Anom Savojskom, što bi njihove odrede dovelo u veliku opasnost. Zato su velmože savetovale kralju da od Jovana Kantakuzina zahteva da mlađeg sina Manojla ostavi kao taoca u Srbiji.
Stefan Dušan je razumeo strepnje velikaša, pa je postavio odgovarajući zahtev Jovanu Kantakuzinu, a kao posrednik preneo mu je i želju Jovana Olivera da se njegova kćerka uda baš za njegovog sina Manojla. Kralj je svom novom prijatelju preporučivao tu rodbinsku vezu, jer će tako, kao što obećava Jovan Oliver, on "u njemu imati ne više saveznika i prijatelja, nego slugu koji je potpuno i uvek spreman da njegovu korist smatra najprečim poslom". Sam car pisac se pita zašto je Stefan Dušan pristao da Jovan Oliver pređe u njegovu službu: bio je to dokaz kraljeve velikodušnosti, ali i "Oliverovog bogatstva i njegove silne moći među Srbima (Tribalima), tako da se ni sam kralj nije usuđivao da mu se zameri". Kada je Jovan Kantakuzin prihvatio navedene predloge, Jovan Oliver "pade ničice i celiva mu nogu", a kralju iskaza blagodarnost zbog ukazane pomoći i posredovanja.

(NASTAVLjA SE)