Sukob bivših saveznika

Autori: akademici SIMA ĆIRKOVIĆ I BOŽIDAR FERJANČIĆ

ODLAZAK Jovana Kantakuzina iz tabora kralja Stefana Dušana (aprila 1343) i trijumfalan ulazak u Veriju, čiji su ga žitelji pozvali i svesrdno prihvatili, značili su i stvarni kraj saveza dvojice vladara zaključenog posle dugih pregovora u Paunima, rezidenciji Stefana Dušana (leto 1342). Tada su ponovo ojačale pozicije Jovana Kantakuzina u carstvu Romeja, jer su mu, pored žitelja važnog grada Verije, prišli i žitelji nekih tvrđava u široj okolini (Servija, Platamon, Petra, Sosk i Staridol). A ako se tome doda i okolnost da su nekoliko meseci ranije (krajem 1342) uz njega stali i arhonti plodne Tesalije, realno je pretpostaviti da je vizantijski pretendent ocenio da nema potrebe da i dalje održava savez sa kraljem Stefanom Dušanom.
Činilo se da mu pomenute promene u držanju žitelja pojedinih oblasti carstva Romeja pružaju dobre izglede da bez pomoći srpskog kralja uspešno nastavi borbu za carski tron. Na takvo njegovo opredeljenje svakako je uticalo i saznanje da je, u danima prijateljstva i saveza, srpski kralj u samostalnim pohodima osvajao gradove i krajeve carstva Romeja.
S druge strane, i sam Stefan Dušan je uvideo da mu savez sa Jovanom Kantakuzinom ograničava slobodu delovanja u korišćenju unutrašnje krize u susednom carstvu i daljim akcijama protiv romejskih gradova, a treba podsetiti i na okolnost da je od carigradskog regentstva već dobijao primamljive ponude ustupanja teritorije ne bi li se odrekao saveza sa Jovanom Kantakuzinom i predao im ga, ili ga makar držao u tamnici.
Međutim, iako je obojici partnera bilo jasno da je prijateljstvu došao kraj, ni kralj Stefan Dušan, a još manje Jovan Kantakuzin, nisu hteli da javno otkažu savez i obaveze koje su iz njega proisticale. Posle događaja iz aprila 1343. godine i odlaska Jovana Kantakuzina u Veriju, kralj se, po svoj prilici, vratio u Srbiju, gde se pripremao da započne gradnju svoje zadužbine, manastira Sveti arhanđeli kod Prizrena.
BORAVAK srpskog kralja u Prizrenu (maja 1343), daleko od pozornice burnih promena odnosa s Jovanom Kantakuzinom, ne znači da je on zaboravio svog bivšeg saveznika. Naprotiv, Stefan Dušan je i dalje budno pratio držanje i postupke Jovana Kantakuzina, ali je u tome pokazivao mudru uzdržanost, iako mu je bilo jasno da su se njihovi odnosi iz osnova promenili. Čini se da je srpski kralj, ipak, bio zatečen iznenadnim obrtom događaja i odlaskom Jovana Kantakuzina u Veriju, što se naslućuje iz reči Nićifora Grigore da je on "zaboravio ona dobra koja je imao kao nagradu od Jovana Kantakuzina", pa je, privučen obećanjima iz Carigrada "okrenuo misao ka zaverama". Bio je ispunjen gnevom i kajanjem što je ispustio iz ruku Jovana Kantakuzina, zbog čega je nameravao da pokrene rat protiv njega, ali je strahovao da će, ako prvi raskine zakletve i oglasi se kao protivnik božji, "postati primer velike nesreće i odmah predmet ljudskog podsmeha; zadrža se na sadašnjem stanju, tajnim slutnjama moreći dušu".
U tim danima inicijativu preuzima Stefan Dušan koji je, sasvim se preobrazivši, ranije prijateljstvo pretvorio u bes i sebe je prekorevao "što nije cara zadržao na svaki način, pokušavši da uništi njegovu vojnu silu". Zato je preko poslanika opozvao nemačke najamnike koje je nedavno ustupio Jovanu Kantakuzinu, ali "ne pokazujući srdžbu, nego izgovarajući se nekim drugim razlozima". Međutim, kako naglašava car pisac, najamnici nisu hteli da se povinuju kraljevoj naredbi, izjavljujući da će mu ostati verni sve dok mu ne obezbede sigurnost, ali su mu istovremeno savetovali da se odmah povuče u Veriju, jer je jasno da će Stefan Dušan pokrenuti rat protiv njega.
Srpski kralj je uputio poslanike i solunskom namesniku, velikom kontostavlu Mihajlu Monomahu, svakako znajući da je on prešao na stranu Paleologa. Nagovarao ga je da što pre napadne Jovana Kantakuzina, koristeći povoljnu okolnost što on još uvek nema snažnu vojsku, i pri tom mu predočio da je opozvao Latine koje je ustupio vizantijskom pretendentu. Mihajlo Monomah i njegove pristalice u Solunu verovali su da će srpski kralj uskoro napasti Jovana Kantakuzina, pa su se pripremali da i oni krenu u boj protiv njega.
IZVESNO je da su navedeni postupci srpskog kralja uznemirili Jovana Kantakuzina, u čiji su tabor na reci Galik stigle i zabrinjavajuće vesti iz Soluna da se u gradu očekuje dolazak njegovog ogorčenog protivnika, velikog duksa Aleksija Apokavka s vojskom Romeja i Seldžuka. Zato je Jovan Kantakuzin odlučio da se što pre vrati u bezbednu Veriju. Pokrenuvši se prema zapadu, zastao je na Vardaru, nabujalom od prolećnih kiša, pritisnut velikim brigama.
Slutio je da je srpski kralj s vojskom ulogoren u blizini, ali, s druge strane, nije smeo da čeka smirivanje vode, strahujući od napada nadmoćnijih neprijateljskih snaga okupljenih u Solunu. Tada je u carev tabor stigla vest da se na drugoj strani Vardara zaista nalazi vojska srpskog kralja, kojom zapovedaju Božikić i Stefan. Iako su srpski izaslanici izjavili caru da je kraljev odred stigao u želji da mu pomogne u borbi protiv "vojske pokrenute iz Soluna", on je, kako sam kaže, prozreo prave namere Srba: da su se spremali da u pogodnom trenutku krenu na njega i da ga napadnu istovremeno s odredima Aleksija Apokavka iz Soluna.
Našavši se u nezavidnom položaju, Jovan je tokom noći u svom taboru održao savetovanje sa sinovima Matijom i Manojlom i okupljenim pristalicama. Procenjeno je da je mudrije da se što pre stigne na nabujali Vardar i tamo potraži neki gaz pre nego što prispe vojska iz Soluna i ujedini se s kraljevim odredom sa druge strane reke. Tada se u taboru Jovana Kantakuzina iznenada pojavio jedan čovek iz obližnjeg sela Gavrova. Rekao je caru da mu duguje zahvalnost za neko davno učinjeno dobročinstvo, te ga zbog toga obaveštava da se na drugoj obali reke nalazi srpska vojska, spremna za zajednički napad s odredima iz Soluna, i da on sam u znak zahvalnosti želi da mu pokaže prelaz preko reke.
Kada je Kantakuzinova vojska stigla do gaza, Srbi su je zasuli strelama, ali se car u jurišu dokopao druge obale i protivnike naterao u bekstvo. U tom času se, kako sam piše, pretvarao da nije shvatio kraljevu zamku, pa je naredio da se Srbi ne gone i ubijaju, jer nije želeo "da kralju pruži bilo kakav izgovor za rat". Posle okršaja, Jovan Kantakuzin je bezbedno nastavio put prema Veriji, a istoga dana je na levu obalu Vardara pristigla i vojska iz Soluna, koja se, saznavši za ono što se desilo, vratila tužna, jer je car uspeo da utekne.
Iako se iz izveštaja dvojice savremenih istoričara vidi da je u kasno proleće 1343. godine došlo do prvog sukoba odreda bivših saveznika, dalji razvoj događaja pokazuje da nijedan od njih nije bio spreman da se javno oglasi kao neprijatelj. Ako pomenutu priču Jovana Kantakuzina da je svojim ljudima naredio da ne gone razbežale Srbe na Vardaru možemo tumačiti njegovom željom da u svakoj prilici svoje delovanje prikaže u najboljem svetlu, u ovim danima postoje i neki drugi postupci bivših prijatelja koji potkrepljuju uverenje o njihovoj opreznosti u međusobnim odnosima. Čim se vratio u Veriju, Jovan Kantakuzin je nagradio nemačke najamnike dobročinstvima "za naklonost prema njemu", a zatim ih je otposlao Stefanu Dušanu "objavivši da su njegovi vojnici na Vardaru postupali protivno ugovorima i zakletvama koje su međusobno zaključili".
S DRUGE strane, ni Stefan Dušan se nije odlučio na otvoreni rat, jer je Jovanu Kantakuzinu poslao pomenute zapovednike Božikića i Stefana, prepuštajući mu da im izrekne zasluženu kaznu "što su bez njegovog znanja zaratili na cara prijatelja". Međutim, car je Dušanove zapovednike samo prekoreo što su se "drznuli da postupe nepravedno i nedostojno kraljevog prijateljstva", pa im je oprostio i pustio ih.
U tim danima kada se lomila politika Stefana Dušana prema bivšem prijatelju Jovanu Kantakuzinu, prirodno je da je oživela i diplomatska aktivnost Aleksija Apokavka, čija se vojska s Vardara vratila u Solun posle Kantakuzinovog prelaska preko reke i odlaska u Veriju. Videvši da se car spasao, veliki duks je iz Soluna najpre poslao izaslanike srpskom kralju, nastojeći da ga mnogim darovima pokrene na rat protiv njega. Apokavk je uputio poslanike i u Veriju, pokušavajući da se sporazume s Jovanom Kantakuzinom, ali je on to odlučno odbio i optužio ga da je svojom politikom naneo velike štete zemlji Romeja.
Predočio mu je da će biti potrebno da se Stefanu Dušanu ponudi "dosta darova i novaca da bi se ubedio da podigne rat protiv mene; neće biti dovoljni samo gradovi koji su dati". Nićifor Grigora takođe govori o poslanicima koje je Apokavk uputio u Veriju, naglašavajući da je tom prilikom Kantakuzin zamerao svom protivniku da je mnogo novaca potrošio na opremu vojske i flote, kao i na poslanstva Stefanu Dušanu: slao mu je najraskošnije poklone, ali i kraljici Jeleni, kao i srpskim velikašima.


ZAVERA
ZANIMLjIVO je da je u ovim danima i sam Stefan Dušan pojačao svoju aktivnost prema bivšem prijatelju Jovanu Kantakuzinu. Najpre je uputio poslanike u Veriju, tražeći kao taoce decu uglednih žitelja, i to pod izgovorom brige o Kantakuzinu - kako protiv njega ne bi kovali zaveru. U opisu ove epizode car pisac naglašava da je srpski kralj u stvari nameravao da stanovnike Verije okrene protiv njega "jer kao da on navodno nešto rđavo sprema i radi koristi njihovu decu prepušta Srbima (Tribalima)". Zato on nije prihvatio zahtev o taocima, zahvalivši stanovnicima Verije za brigu i staranje o njemu.
Pošto nije uspela zamisao sa žiteljima Verije, srpski kralj se, bar po rečima cara, okrenuo drugim planovima: pozvao ga je da dođe u njegov tabor, pravdajući se da se nešto pokreće u susednoj Ugarskoj, zbog čega je želeo da se s njim posavetuje "jer nikom drugom nije više verovao zbog pokazane privrženosti, velikog poznavanja takvih stvari i iskustva". Prijatelji među Srbima odali su Jovanu Kantakuzinu da je kralj u stvari nameravao da ga namami i zarobi, ali se on, ne želeći da pruži bilo kakav povod za rat, pravio da ništa ne zna o Dušanovim pravim namerama. Izjavio je da ne može da napusti Veriju, pa je u kraljev tabor poslao mlađeg sina Manojla i nećaka Jovana Anđela. Pošto mu zamisao o zarobljavanju Jovana Kantakuzina nije uspela, Stefan Dušan je pomenute izaslanike vratio u Veriju.

(NASTAVLjA SE)