Život na tihoj vatri

Piše: Prof. dr Momčilo B. Đorđević
U POSLEDNjIH desetak godina, mnogi istraživači su se usmerili ka slobodnim radikalima i oštećenjima koje oni prouzrokuju u sićušnim tvorevinama zvanim mitohondrije. Ova majušna zrnca u ćelijama služe kao postrojenja za proizvodnju energije, a ima ih naročito u mišićima, što je i razumljivo. Kao i svaka druga fabrika, i mitohondrije ne stvaraju samo energiju već i otpadni materijal, uključujući i slobodne radikale. Iako dobar deo radikala biva neutralisan u samoj mitohondriji, ostatak izmiče kontroli i hemijski oštećuje DNK, tj. genom u samom srcu mitohondrije. Šta se može lošije dogoditi od oštećenja i deformisanja genoma, tog kondenzovanog skupa svih naslednih osobina jedne ćelije i celog tela.
Oštećenje prethodi smrti ćelije, pošto degradirane mitohondrije nisu u stanju da proizvedu dovoljnu količinu energije za metabolizam, već se ograničavaju na oslobađanje kiseoničkih radikala, koji ponovo izazivaju ošećenja i tako zatvaraju krug grešaka.
Nije loše podsetiti se da ljudsko telo funkcioniše na režimu temperature od 37 stepeni, što znači da se kompletan unutrašnji telesni sadržaj lagano kuva na niskoj temperaturi, sve do smrti. Tokom višedecenijskog kuvanja, šećer i proteini lepe se jedni uz druge stvarajući i ćelijama submikroskopske naslage mrke boje. Tokom našeg metabolizma, u formi sporog kuvanja na lakoj vatri, lepljivi šećer se ukršta sa proteinima dajući na kraju proizvod bez ikakve biološke vrednosti, koji se taloži u ćelijama kao mulj i ometa funkcije svih ostalih delova iz ćelijske plazme. Taj biološki „džank“ (junk, engl. - bezvredan) kako vole da kažu američki molekularni biolozi, nosi naziv AGS2 kao skraćenicu za teško prevodiv advanced glycation end product (krajnji produkt uznapredovale glikacije, tj. nesvrsishodnog hemijskog mešanja šećera i belančevina). Nataloženi AGE2 u omotačima zglobova i u okolnim ligamentima, kao i u tetivama mišića, smanjuje njihovu elastičnost, deformiše ih i ograničava mehaničke funkcije tvorevina u kojima se nalazi.
ZBOG ovog i sličnih procesa u koje proteini stupaju sa raznoraznim otpacima ćelijskog metabolizma, specifični centri zvani lipozomi (poseduje ih svaka ćelija ne bi li reciklirala otpadne materije) postaju zagušeni biološkim otpadom zvanim lipofuscin. Po svoj prilici, lizozomi prepunjeni lipofuscinom postaju brojniji od normalno funkcionišućih, tako da skoro zaustavljaju ćelijske funkcije. Ćelije zbog toga stare, i ne obnavljaju se, što je znak da je samo pitanje vremena kada će se proces generalizovati.
Jedan od najvažnijih zaštitnih procesa bez kojeg telo ne bi moglo da preživi, a u kojem pozitivno deluju slobodni radikali, jeste zapaljenje. Ono nastaje kad naš imuni sistem šalje specijalne ćelije ka napadaču, bilo da je u pitanju bakterija, virus ili neka druga organska materija. Zajedno sa slobodnim radikalima, napadač biva prvo zaustavljen, a potom uništen. Međutim, zapaljenje u nekim slučajevima ne shvata da je pobedilo napadača i nastavlja da iz svojih imunih ćelija ispumpava slobodne radikale koji počinju da uništavaju zdrave i nevine ćelije. Na taj način zapaljenje postaje hronično, a obično je odlika bolesti tipičnih za starost, uključujući aterosklerozu, artritis, dijabetes, rak i mnoge druge.
Teoriju o slobodnim radikalima, kao glavnim uzročnicima starenja, podržavaju mnogi ozbiljni stručnjaci već više od 70 godina, a vezuju je za unos hrane i njen metabolizam. Tako je profesor nutricionistike na Kornelu Klajv Mek Kej, još 1935. godine, ustanovio da, ukoliko miševi dobijaju samo trećinu hrane od količine koju bi inače pojeli, njihov život bi se produžio za 40-50 odsto. Od tog vremena, pa nadalje, ovaj ekperiment je ponovljen nebrojeno puta sa rezultatima koji su potvrdili prvobitni nalaz nutricioniste iz Njujorka.
Ukoliko bi neko želeo da vidi svoje praunuke, verovatno je najpametnija preporuka koje bi se mogao držati - ozbiljna restrikcija hrane i pića. Najglasniji propagator ovakvog pristupa problemu je biolog Roj Valford sa famozne UKLA medicinske škole (misli se na fakultet Kalifornijskog univerzuiteta u Los Anđelesu). On je otvorio veb-sajt sa različitim menijima i namenio ga onima koji žele da produže svoj život uz dijetu koja zbog preporučenog gladovanja vodi pravo do smrti, ali srećom, ne prekoračuje granicu. Smanjeni obroci, do ivice gladovanja, odlično deluju na metabolizam i drastično smanjuju količinu proizvedenih slobodnih radikala, a što je najvažnije, znatno poboljšavaju sposobnost DNK za sopstvenom reparacijom, čime se izbegava proces starenja ćelija i tkiva.

Pored slobodnih radikala, u procesu starenja velikog udela ima i skraćivanje telomera, tj. zaštitinih kapica koje su navučene na oba kraja hromozoma odnosno štapića, koje čini DNK sa genima, tj. šiframa na osnovu kojih se proizvodi sve što postoji u nekom organizmu. Telomere, kao plastične navlake na pertlama za cipele, sprečavaju krzanje okrajaka hromozoma tokom njihovog kopiranja zarad prenosa gena na mlade, tek stvorene ćelije. Danas se zna da su telomere na hromozomima starih osoba neuporedivo kraće nego u mladih. Ukoliko se uspe sa njihovim osvežavanjem pomoću enzima telomeraze, što je eksperimentalno već realizovanio, biće načinjen je da od najvećih koraka na putu ka usporavanju ili zaustavljanju starenja.

KOPIRANjE HROMOZOMA
DNK koji čini hromozom, neprekidno se kopira prilikom umnožavanja ćelija i prenosi se sa jedne na drugu. Da se krajevi hromozoma ne bi krzali i "froncali", zaštićeni su navlakama - telomerama. Kad bi se spirala DNK ispravila, bila bi dugačka oko 35 centimetara.