Bebe sa ličnom kartom

Piše: prof. dr Momčilo B. ĐORĐEVIĆ

AKO pretpostavimo da su već otkriveni geni koji svojim defektima prouzrokuju Alchajmerovu bolest ili Hantingtonovu horeju, ali i oni koji zbog svoje specifičnosti mnogima daruju neobično dug život, znatno iznad 100 godina, videćemo da se pred budućim roditeljima otvara mogućnost odabira najboljih gena za sopstveno potomstvo. Ukoliko nekome to izgleda malo verovatno, nije u pravu. Do sada je već rođeno 3.000 ili 4.000 zdrave dece čiji su očevi majke, pre veštačke oplodnje, dobijali genetičke podatke o embrionu.

Unapred su znali ne samo pol buduće bebe i neke od njenih budućih fizičkih karakteristika, već su imali potvrde da izabrani embrion nema nikakav sumnjiv gen na neku bolest. Pre četiri-pet godina, te mogućnosti selekcije smatrane su značajnim dostignućima nauke, a već oktobra ove godine, Donji dom engleskog Parlamenta raspravljaće o dozvoli za izbor pola embriona, kao o nekom problemima koji je skoro trivijalan.

Sve su naznake da će ovog novembra, Englezi doneti zakon o izboru pola budućeg deteta pre usađivanja embriona u matericu. U budućnosti, biće na raspolaganju mogućnost ubacivanja veštačkih hromozoma u embrionalne ćelije (danas već postoji laboratorijska radna verzija) sa DNK i genima koji garantuju strabilan imunski sistem, atletske karakteristike i mentalnu stabilnost. Pošto već danas znamo da je na kratkom kraku hromozoma br. 11 smešten gen koji poseduje šifru, tj. recept za proizvodnju jednog proteina tipičnog za nervne ćelije mozga, nazvanog dopaminskim receptorom, tj. prijemnikom, možemo laboratorijski pratiti njegovu aktivnost.

PRIJEMNIK je osetljiv na neurotransmiter zvani dopamin (hemijski prenosilac poruka sa neurona na neuron) čija koncentracija određuje tip ličnosti. Ako ga u mozgu ima malo, ličnost je bezvoljna i kruta. Suprotno, višak dopamina, tipičan je za radoznale i avanturističke ličnosti. Dopamin je hemikalija motivacije, a njegovu koncentraciju određuju i mnogi drugi geni. No, važno je da u genetici nema više debelog vela misterije tako da je genetsko dešifrovanje i korigovanje ljudskih psihofizičkih osobina, samo pitanje vremena.
Obri de Grej, kompjuterski informatičar i gerontolog sa Kembridža, već je razradio planove genetičkog inženjeringa mitohondrija, odnosno malih fabričica koje u oplazmi ćelija proizvode energiju neophodnu za metabolizam. Cilj je modifikovati mitohondrije tako da one budu neosetljive na dejstvo slobodnih radikala koji su, svi se danas slažu, glavni uzročnici starenja i relativno kratkog života ljudi. Ne treba biti skeptičan jer optimizam ne košta ništa. Eto, na primer, neke životinje, kao ptice, raspolažu vrlo efikasnim zaštitnim mehanizmom protiv slobodnih radikala. Da ga nemaju živele bi tri puta kraće. Korišćenjem ptičjeg biološkog modela biće moguće zameniti ljudski antioksidativni gen, mnogo efikasnijim genom ptičjeg porekla.
Obri de Grej u jednom intervuju izašlom u "Sandej tajmsu", negde pre dve godine, a prenetom i u ovdašnjoj štampi, ističe, da je nauka danas sasvim dobro razume šta se tokom starenja događa na molekularnom nivou i da je prerasla stadijum maštanja. On misli da je sada došlo vreme za zanatske, tj. inženjerske poslove i realizaciju već završenih projekata.
BUDUĆE generacije će gledati na početak 21. veka sa čuđenjem jer im neće biti jasno zbog čega se toliko umnih i obrazovanih ljudi protivi naučničkoj borbi za shvatanje načina funkcionisanja gena i traženju načina za njihovo nadmudrivanje, u najmanju ruku onda kad sobom nose nasledne poruke za bolesti koje unesrećuju mnoge ljude. Borba protiv starenja u ime dugovečnosti podjednako fascinira i naučnike i amatere, jer je večita mladost i besmrtnost oduvek bio ljudski san, a dogmu smrti svi su od uvek dražali daleko od sebe.
Među naučnicima i strastvenim borcima za dugovečnost, pa i besmrtnost, niko ne misli da treba produžiti starost, niti da je privlačno živeti u izmučenom, istrošenom i nesposobnom telu za bilo kakvo zadovoljstvo. Ko je čitao "Guliverova putovanja" Džonatana Svifta, možda se seća epizode u kojoj Guliver dospeva u zemlju Lagnagijanaca. Među njima, povremeno se rađaju i besmrtni ljudi Straldbragijanci koji, međutim, vremenom postaju sve stariji, slabiji i bolesniji, a da pri tome nikako ne mogu da završe svoj život. Tako nešto niko od naučnika ne želi. Svi žele da se produži mladost i da ona večno traje.
Često se ističe da je nauka izgubila osećaj za granicu do kojih se sme ići, bar sa stanovišta ljudskog morala. No, bilo bi glupo reći da su naučnici nemoralni, a da svi drugi jesu. Uostalom, nekad su ljudi spaljivani zbog svog odnosa prema obliku Zemlje i njenog odnosa prema Suncu. Da li sada treba nekom objašnjavati šta se oko čega okreće - Zemlja oko Sunca ili obrnuto. Naučne međe su oduvek bile probijane. Zašto ne bi i ovoga puta.

(NASTAVLjA SE)