Robot umesto lekova

Piše: prof. dr Momčilo B. ĐORĐEVIĆ

U SVOM kultnom članku iz 2001. godine: "Roboti u krvotoku: obećanje nanomedicine", objavljen u ozbiljnom časopisu "Putevi", Robert Frajtas, takođe futurolog, pretpostavlja da će minijaturne mašinice, ne veće od osrednjeg molekula, transformisati fiziološke sposobnosti čoveka i suprotstaviti se procesima starenja.
Robert Frajtas, projektant molekularnih motora za budućnost, u članku obrazlaže pretpostavku da se svet nalazi u 2035. godini u kojoj je nanomedicina već dobila svoje mesto u lečenju različitih bolesti. U ordinaciju ulazi čovek sa zapušenim nosem, kašljem i temperaturom. Lekar iz džepa svog mantila izvlači spravicu koja po svemu podseća na džepni kalkulator. Iz spravice na pritisak jednog dugmeta izlazi samosterilizirajući štapić, dimenzija olovke, lekar ga uzima i stavlja u pacijentova usta, kao što se danas stavlja špatula.
Na vrhu štapića su milioni minijaturnih molekularnih prijemnika, od kojih je svaki osetljiv na jednu bakteriju, virus ili parazit. Sekund kasnije, na malom ekranu spravice pojavljuje se trodimenzionalna slika pacijentovog grla u kodiranim bojama, od kojih svaka za sebe nešto znači. Takođe, pojavljuju se podaci o vrsti otkrivenih bakterija ili virusa.
KAD je dijagnoza postavljena, infektivni prouzrokovač bolesti neće biti danima uništavan injekcijama, pilulama ili nečim drugim, već lekar kompjuterski programira nanorobote proizvedene za uništavanje uzročnika bolesti. Lekar poseduje više klasa ovih mašinica koje lebde u sterilnoj tečnosti, a odgovarajuću vrstu daje pacijentu da udahne kao sprej. Pošto uđu u pluća, roboti prelaze u cirkulaćiju krvi i po kompjuterskom programu napadaju odgovarajuće bakterije i uništavaju ih hemijski ili fizički.
Pacijent, pri svemu tome, ne oseća ništa neprijatno, jer dimenzije robota nisu veće od bakterija. Posle nekoliko minuta posao bi trebalo da bude završen i telo potpuno očišćeno od patološkog uljeza. Lekar aktivira akustičku napravu koja dovodi mašinice nazad u pacijentova usta, u njih stavlja naročitu cevčicu koja ih usisava iz bolesnikovog daha. Kontrola se obavlja na licu mesta ponovnim unošenjem u pacijentova usta onog istog dijagnostičkog štapića sa molekularnim senzorima koji izveštavaju da li u telu još ima prouzrokovača bolesti.
Ovo je vizija do koje je potrebno stići. U tome će odlučujuću ulogu odigrati nanotehnologija koja je naučni hit u svetu, a u Evropskoj uniji jedan je od šest prioritetnih pravaca razvoja, a projekat zajedničke evropske saradnje poznat kao Nano 2 Life.
Prefiks nano-, dolazi od grčke reči za patuljka, a govori da je reč o konstrukcijama i proizvodima na molekularnom, pa čak, i atomskom nivou. Nanometar je milioniti deo milimetra ili milijarditi deo metra, što odgovara veličini šest spojenih atoma ugljenika. Kako je, uopšte, moguće napraviti nešto tako malo? Radi se tako što se imitira priroda. Ne treba misliti da se molekuli nekog enzima ili proteina kreću kroz tkiva i kroz cirkulaćiju krvi haotično. Ne, oni zastaju ili staju gde treba, vezuju se hemijski i stvaraju nova jedinjenja. Za kretanje koriste atomske ili molekulske krake, što se sve lepo vidi i registruje uz pomoć nove tehnologije.
Međutim, za 10 ili 20 godina od danas, nanoroboti će biti sačinjeni od atoma ugljenika spojenih na način kao u dijamantima. Tako će biti postignuta čvrstina robota, a na njegovu dijamantsku šasiju biće stavljani senzori, potom, mali proizvođači energije, molekularni kompjuter i druge nanonaprave.
Respirocit je mehanička ćelija koja po veličini i svemu ostalom imitira eritrocit, jer je namenjen nošenju kiseonika i eliminisanju ugljendioksida iz tela. On će održavati ljudsko telo odlično snabdeveno kiseonikom - i do četiri sata posle prestanka rada srca. Ove ćelije omogućavale bi sprint od najmanje 15 minuta, a da se pri tome ne diše ili, pak, da se bez kiseonika gnjuri pod vodom nekoliko žasova. Iako je za sada ovo samo teorijska postavka futurologa, respirocit bi se mogao napraviti sastavljanjem oko 18 milijardi atoma ugljenika, aranžiranih shodno strukturi dijamanta, što bi omogućilo da se u njegovoj unutrašnjosti stvori tank za izdržavanje pritiska od 1.000 atmosfera. Spoljašnji senzori za merenje koncentracije gasova omogućili bi respirocitu da kao hemoglobin iz pluća preuzima kiseonik, a da ispušta ugljen-dioksid. Savaki respirocit bi u sebi držao 200 puta veću količinu gasa po jedinici volumena, nego prirodni eritrocit.
Iako je današnja nanotehnologija u svom najranijem detinjstvu, istraživači svakodnevno probijaju granice nepoznatog. Kad se bude savladala tehnika potpune manipilacije i kontrole molekula, mnogi aspekti našeg života izmeniće se zauvek. Sposobnost sprovođenja lečenja na molekularnom nivou dovešće, nema sumnje, do revolucije u medicinskoj praksi koja neće imati mnogo sličnosti sa današnjom, a produženje dužine života će biti znatno.
U svakom slučaju, šteta bi bilo propustiti događaje koji će se odigrati u sledećem veku.

(KRAJ)