Radmila Slobin čovek

O VENS-OVENOVOM planu raspravljalo se u Republici Srpskoj od januara 1993. do početka maja, odnosno sredine maja, kada je na referendumu odbijen. Mislim da se ni o jednom planu, osim Kutiljerovom, iz prve polovine 1992. kojim se rat mogao izbeći, nije toliko raspravljalo kao o Vens-Ovenovom, kojim se, opet, rat mogao zaustaviti. U januaru, na Jovanjdan, ponuđen je našoj skupštini konstitutivni deo na razmatranje. Znam da je bio neki vremenski tesnac, jer ne bi Krajišnik zakazivao zasedanje na dan kada mnogi poslanici slave slavu.
Dobro sam se pripremila za raspravu. Možda je to bila i najdetaljnija analiza ustavnog rešenja. Naravno da sam se prethodno konsultovala sa nekoliko ljudi koji su stručni za tu materiju, zato je moja analiza u Skupštini imala odjeka. A ono što sam kao laik znala bilo je dovoljno da shvatim da se radi o kantonizovanoj teritoriji sa snažnom centralnom upravom. Takođe, bilo mi je jasno da je bez teritorijalnih rešenja deplasirano govoriti o konstitutivnom uređenju. Imali smo već dosta loših iskustava, pa je postojalo podozrenje u vezi sa teritorijalnom ponudom.
Bila sam za odbijanje konstitutivnog dela, ali da se traže mape. Zaključak Skupštine bio je mudriji i glasi: ne odbacuje se konstitutivno rešenje, a da li će biti prihvaćeno ili odbijeno, zavisi od teritorijalnih rešenja.
Prema Vens-Ovenovom planu, BiH je kantonizovana u deset provincija od kojih su neke muslimanske, neke srpske, neke hrvatske, ali ima i mešovitih. Čista srpska provincija obuhvatala je teritoriju Han Pijesak, Sokolac, Pale i Šekoviće. Zapadni deo Republike Srpske (Krajina) jeste srpsko-muslimanska provincija. Prema tome, za nas teritorijalno rešenje bilo je neprihvatljivo, posebno u to vreme kada smo kontrolisali 72 odsto teritorije BiH. Ali ovaj procenat niko od rukovodstva, a ni narod, nije smatrao definitivnim. Znali smo da će se smanjiti u nekim diplomatskim pregovorima, ali u to vreme kada smo napadani i od muslimana i od Hrvata i kada je ceo svet bio protiv nas, taj procenat je bio jedina naša prednost.
DAKLE, plan je za nas bio teško prihvatljiv. Možda su mogle da se postignu neke kompenzacije između konstitutivnog i teritorijalnog rešenja, ali, koliko se sećam, za to je ostajao vrlo ograničen prostor. Međutim, pre glavne rasprave na Skupštini, predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić parafirao je sporazum u Atini, 2. maja. Tog dana se dobro sećam, ne zbog predsedničkog parafa, nego zbog drugih događaja.
Koncem aprila, dobila sam obaveštenje iz Broda da će se tog dana vršiti ekshumacija nekoliko masovnih grobnica. To je bilo približno na godišnjicu zločina u Sijekovcu (27. mart 1992), ali oni time nisu prestali - iza toga je ubijanje Srba prošireno na celu Posavinu. Ja sam u toj početnoj fazi bila svedok i opštinska vlast Srpskog Broda pozvala me je da prisustvujem tom tužnom događaju. Odlučila sam da se odazovem pozivu, a to je bila dobra prilika da povedem i dva britanska parlamentarca, koje je poslala princeza Linda Karađorđević i koji su želeli da idu u Republiku Srpsku. Zvali su se Bob Vering i Džon Rid (danas ministar u Blerovoj vladi).
Vraćajući se iz Broda, pukla nam je guma na kolima, a neki od mnoštva vojnika koji cirkulišu Koridorom, ponudiše da oni to srede, a mi ćemo, u međuvremenu, negde popiti kafu. Vode nas u štab Posavske brigade, prepun oficira i vojnika. Raspoloženi su za priču, a to vole moji gosti Britanci. Oni žele da čuju njihovu procenu situacije, tj. da čuju mišljenje srpskih boraca. Naša situacija - pa tema ne može da bude kompleksnija, ali naši borci svedoše to sve na proste faktore.
Ja sam uživala slušajući ih. Vele, zapalo je njihovu generaciju da obustave genocid nad svojim narodom koji se u 20. veku ponavlja već tri puta. A Srbi se ne daju i suština je u tome. Nisu bili raspoloženi za epsku opširnost. Bili su vrlo konkretni. Britanci ih pitaju šta će biti ako njihov predsednik danas u Atini potpiše sporazum. Spontan odgovor, skoro u jedan glas, bio je: "Nemoguće, ali i ako to učini to nas ne obavezuje. Mi ćemo ih goniti do Drine." Ovo da im ne pada na pamet da poštuju potpis predsednika, zapanjilo je ljude koji dolaze iz zemlje gde je tako nešto nemoguće. Pitaju me da li sam im dobro prevela, da li su dobro čuli. Gledaju u mene, ja sam potpredsednik, a to je rečeno u mom prisustvu. Očekuju moju intervenciju.
BIO je pun sat, čini mi se četrnaest časova i čuje se na tranzistoru da je predsednik Karadžić u Atini parafirao Vens-Ovenov mirovni sporazum. Vest se prenela munjevitom brzinom. Vojnici, a i civili iz obližnjih kuća, dolaze u dvorište gde se mi nalazimo. Traže od mene da im razjasnim situaciju. Psuju predsednika na najrazličitije načine, nepristojno je da to ponovim ovde, ali, mislim u sebi, psujte ga i on vas psuje. Međutim, ja njima tumačim razliku između parafa i potpisa i šta sve treba da se desi, pa da se potpiše taj sporazum. Tumačim i onaj član Ustava koji govori o nadležnosti Skupštine u čijem je mandatu da rešava ovakva pitanja.
Očekuje se zakazivanje Skupštine, do konca meseca plan mora da se prihvati ili odbije. Oni koji osluškuju raspoloženje naroda, oni koji su poslani da ispitaju teren, oni su pesimisti kada je sudbina mirovnog plana u pitanju. Ima ih i koji su zaduženi da pripreme teren za konačnu odluku, neki su dolazili i kod mene. Među njima bila je Radmila Milentijević, došla je upravo sa tim zadatkom. O njoj sam tada znala samo onoliko koliko je moglo da se pročita u novinama. Očito je da ju je forsirao Miloševićev režim.
Čitala sam njene govore i razmišljanja o Repubici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini. Bez obzira na to da li je spontano ili je to bilo po direktivi, malo šta bi joj se moglo odbiti. A i biografija joj je bila skoro reprezentativna. Usput su me neki upozorili da nije sve tako kako je napisano. Brzo sam saznala o čemu se radi onda kada sam shvatila da ima neke posebne planove prema meni.
Došla je jednog aprilskog dana u moj kabinet. Reče da je malo žena u politici i bilo bi dobro da se upoznamo. Prema njenim rečima, želela bi da češće ide u Republiku Srpsku, a ima mnogo mogućnosti da pomogne sa lekovima, pa bismo mogle zajednmo da krstarimo po terenu preko Drine. Vrlo brzo pređe na stvar, tj. na Vens-Ovenov plan. Izrazila je želju da prisustvuje skupštinskoj raspravi koja će se, kako se planira, održati u Novom Gradu.
Pitala me u kojem hotelu ja odsedam, sa koliko je zvezdica. Ovo je već ličilo na vic. Rekla sam joj da nemam definitivne informacije, ali definitivno je da tu nema struje, a verovatno ni vode. Gospođo, u ratu smo, dodala sam na kraju, već iznervirana njenim mudrovanjem. I odmah je priupitah o tome ko je njen šef. Pitanje je bilo jasno i dobila sam kratak odgovor: predsednik Milošević.
REKLA sam joj da ne podnosim kada se oko mene nalaze ljudi po zadatku. Tako smo se razišle i nije došla u Novi na Skupštinu. Kasnije sam saznala da je ona pripadala jednoj, nažalost, velikoj ekipi bednih Srba koji su imali zadatak, još iz Titovog vremena, da rade na raskolu Srpske pravoslavne crkve. Među njima bilo je i plaćenih ubica koji su imali zadatak da likvidiraju viđenije ljude iz srpske dijaspore, ali i da izazovu raskol u Crkvi. Uspevali su u oba pravca. Jedan šraf u tom pogubnom antisrpskom i amoralnom mehaniznu bila je i Radmila Milentijević. Kada smo se ponovo srele u Karadžićevom kabinetu, na njegovo pitanje da li se nas dve poznajemo, odgovorila sam:
- Sada gospođu jako dobro poznajem.
Špartala je tokom rata sa torbama lekova isteklog roka upotrebe, koje je “poklanjala” bolnicama.
Mislim da je u zadnjoj dekadi aprila 1993. održano zasedanje Skupštine u Novom Gradu povodom Vens-Ovenovog plana. U Novi su stigli i naši dragi prijatelji iz Društva grčko-srpskog prijateljstva, a Skupštini se obratio toplim, prijateljskim rečima, predsednik Društva, Mušionis. Posle smo se često sretali, jer je i deo humanitarne pomoći išao preko ove organizacije. Njegov govor podrške borbi srpskog naroda dočekan je aplauzom kao i uvek, kasnije, gde god se pojavljivao ovaj srpski zet. Bili su tu i predstavnici rukovodstva Republike Srpske Krajine i tada sam prvi put srela legendarnog Martića. Tada je on bio borac, a ne predsednik. U ovoj poziciji on je bio legenda Krajine, što ne mogu reći za njega kasnije, kao predsednika. Onaj crni "mercedes" i sve što uz to ide, kao i dugo sedenje na Slobinom kanabetu, proterali su ga iz legende. Znao je Slobo kako se ljudi troše i kako lako sa visina padaju na zemlju.
Sutradan smo nastavili zasedanje Skupštine u Bijeljini. Čudnovato, zašto se selimo, pitaju se poslanici. Još su tada mislili da bi po funkciji trebalo da znam pozadinu ove seobe a ja sam znala onoliko koliko i oni. Nekada i manje. Svako je postavljao i ponavljao to pitanje, osim užeg rukovodstva, ili, možda, samo Radovana i Mome. Međutim, kako je vreme odmicalo, sve se samo od sebe razjašnjavalo.

VOJVODA ŠEŠELj
ČINI mi se da je tada (u Novom) bio i Šešelj, ali se ja nisam srela sa njim. U pauzi zasedanja otišla sam kod našeg sveštenika i kasnije u crkvu. Kroz prozor oboje gledamo prizor: Vojvoda okružen sa najmanje petnaest telohranitelja, šeta, ne trotoarom nego sredinom ulice. Iznad ošišanih glava njegovih pratilaca izdiže se njegovo poprsje. Šta hoće, koga izigrava, koji je to neukus, pitamo se pijući kafu. Treba mu imidž, znači, on je nesiguran i mora sam sebi neprestano da se dokazuje. A meni je već poznato, iz prve ruke kako voli da laže. Zna se kako je prevario vojvodu Đujića. Kakav je to eksponat prepotencije i zla!
Do kraja je ostao takav. Još mi u sećanju odjekuju njegove reči uz dernjavu u Ševeningenu, kada je čuo za atentat na premijera Zorana Đinđića: "Naručujte prasetinu, sa čim ćemo zaliti ovu dobru vest." Bilo je jezivo čuti da se neko toliko raduje smrti jednog čoveka. Ali, što se čudim, pa on i nije Srbin.
(NASTAVLjA SE)