Bal kod Klintona

RADOVAN je voleo da ima mnogo kola i telohranitelja, a i svaki član njegove porodice, pa je to kao neko srednje preduzeće. Imao je naviku da se upusti u poređenje sa američkim predsednikom, zapravo tumačio je kako taj aspekt predsedničkog života izgleda. Bile su smešne takve komparacije, a žalosno je bilo što to radi u vremenu kada se održavaju mnogobrojne sahrane dok Srbi izbeglice lutaju drumovima kao nomadi. On bi samo u jednom aspektu da bude kao američki predsednik, ali ne da kao američki predsednik zbog svoje neodgovornosti i nedoličnog ponašanja, može da odgovara na sudu, ili, npr. zbog afere "Votergejt", da bude zamenjen, kao što se desilo Niksonu.
Koliko je kod nas tada bilo afera, sigurno manjih razmera ali kada se sve postavi u odgovarajuće relacije, one su mnogo veće i pogubnije za našu zemlju od velikih američkih za njihovu. Samo afere “golfovi” i “aluminijum”, posmatrane tako, jako su velike, a da druge sada i ne pominjem. Često sam slušala ove Radovanove “predsedničke” priče i mislila da taj čovek nema nikakve samokontrole i kako je to neukusno. Dolazilo mi je da mu kažem: "Spuštaj se, Radovane, sa oblaka na ovu našu zemlju." Međutim, nikada ta njegova osobina nije došla do tako snažnog izražaja kao dva puta pri koncu rata.
Znam da je to bilo vreme kada je već podignuta optužnica u Haškom tribunalu i već su se oko njega okupljali američki advokati. Makar su potvrđivali i oni i oni koji su ih dovodili. Vraćali se sa buntovima zelenih stotki, naravno da su i “provodadžije” bile nagrađene. Sećam se jednog, naše gore list, crveno ofarbane kose. Tvrdi da je plastičar, dr Đorđević, a uvek je bio sa onim ishodišnim piljarom zvanim Amerika. Svi su oni ostavljali more laži i obećanja, a odlazili sa dolarima. Ekipe su se izmenjivale.
NISAM bila neprestano na Palama, ali kad god sam dolazila u to vreme, uvek se to ponavljalo i prepričavalo od onih koji su tu radili. Jednom prilikom, kada se to desilo u mom prisustvu, i ekipa izađe zadovoljna, a i ja sam bila kod vrata da izađem dok me Radovan, kobajagi, ne primećuje, kao da i nisam prisutna, reče: "Kakva optužnica? Klinton će me pozvati na bal i onda ćemo plesati", i poče da se okreće po sobi kao da pleše valcer. Izašla sam sa mišlju da je poludeo. Neki od onih koji su bili tu obećali su mu i to, da bi ih ovaj nagradio sa što više buntova. Pitanje je koliko je Republiku Srpsku koštao taj imaginarni bal.
A negde u proleće-leto 1995. pročulo se da Radovan ima, da je nabavio, neko specijalno oružje iz Rusije. Ja u to ne verujem, ali padaju naše teritorije, onaj procenat od više od 70 odsto topi se. I od ratnih dobitnika postajemo gubitnici. Narod je pao u depresiju i samo razmišlja gde će da pobegne. Neprijatelj napada Krajinu i ja tada pitam Radovana da li je tačno što se čuje da imamo neko efikasno oružje. A on mi odgovori potvrdno. Ponadala sam se, iako sam znala da je iluzionista. Pitam: "Je li sigurno?" "Videćete." Desilo se ono što se desilo u ratnoj završnici, bez specijalnog oružja. Ali, na Palama su pronašli nekoliko sanduka želatinoznih kapsula koje su, kako se priča, stigle iz Rusije i koštale nas šest miliona dolara.
To je Radovan - priča koja nas je preskupo koštala, a bojim se da će nas još više koštati, cele Republike Srpske. Iza ovakvih predsednikovih uzletanja i lebdenja u oblacima, molila sam se Bogu da se sve što pre završi i privede kraju.
Dok je Radovan u oblacima, okuplja u svom kabinetu grupu po grupu ljudi kojima drži predavanje o Srpskom Sarajevu, gde, na maketi koju je postavio u svom kabinetu, pokazuje poslovni centar grada, banke, operu, trgove itd. Pokazuje grad za 150.000 stanovnika, a pošto nema dovoljno vode, ozbiljno veli kako će dovesti vodu iz Drine na Pale, dok drži mapu gasovoda koji prolazi od istočnog do zapadnog dela Republike Srpske, dok linijarom u pravoj liniji označava trasu autoputa, takođe pesnički zanesen i ubedljiv, dotle je Momo sa četiri noge na zemlji (upravo sa četiri). On pušta ovoga da se na svoj način, kao neozbiljna, neodgovorna osoba, diskvalifikuje, a onda će on već sve držati u svojim rukama. Taj prelaz iz druge u prvu poziciju on izgrađuje postupno i bez greške. On se sve više pita za sve. To čini i Radovan. Kako i ne bi, pa Momo je “predsednik” a on, Radovan, samo doktor!
SLUŽBENICI koji rade u njihovim kabinetima nisu u najboljim odnosima. Evidentno je da se bore za neki prestiž. Karadžićevim kabinetom upravlja njegova supruga Ljilja i kćerka Sonja. Izvinjava mi se jednom njegova sekretarica i veli da su joj ove dve zabranile da me pozdravlja i da komunicira sa mnom.
Međutim, znala sam da odnosi između Radovana i Mome ne mogu biti, zasada, jače ugroženi, što je dobro. I dalje idu zajedno na brifing kod Miloševića, zajedno putuju u inostranstvo, najčešće u Ženevu, jer se tamo dogovaraju nacrti novog sporazuma. Njihova veza može da pukne samo na poslovnoj bazi. Ne mislim na državne poslove, nego na one crnoberzijanske kojima se oni bave. Ali, da bi oni ostali složna braća, sve su bratski podelili. I robu i tržište i ljude koji rade za njih. Znali su i kelnerice i šoferi čiji je čovek npr. N. N., Momin ili Radovanov. Tako su podelili i ljude u policiji i carini.
Svaki od njih imao je svoje mafioze. Moglo je doći do sukoba samo na tom planu. To sam sa strane posmatrala i samo nekoliko nas nije pripadalo tim ekipama. A među tim sa strane, samo sam se ja usudila da o tome govorim javno, tu i tamo, potpomognuta ponekim od ljudi iz rukovodstva, npr. Koljevićem, ali uvek nedovoljno. Pokušala sam da i druge ljude angažujem da spasavamo obraz rukovodstvu i da zaštitimo Republiku Srpsku od mafije. Ljudi su bili uplašeni za svoje živote i živote svoje dece, jer ova dvojica nisu birala sredstva da uklone one koji ugrožavaju njihove interese. Bila sam sigurna da zadugo neće “pući tikva” između Mome i Radovana.
Međutim, mene brine jedna druga veza od koje zavisi sudbina Republike Srpske. To su odnosi između Karadžića i Ratka Mladića. Naslućivala sam da tu nije nešto u redu još koncem 1992. godine. Tada je to bilo u sferi nerazumevanja, a ne sukoba. Objašnjavala sam to adaptacijom ljudi koji su poslom upućeni na svakodnevnu saradnju. Upozoravala sam Radovana da se od njega očekuje više tolerancije nego od vojnika - generala. Da sam znala da će do rascepa doći, i da Momo intenzivno radi na rascepu, da lukavo konfrontira ove dve važne ličnosti, mislim, neophodne Republici Srpskoj, ostala bih još na Palama, da pokušam da sprečim njegovo pogubno delovanje.
MOMO je vrlo intenzivno radio na tome. To je trajalo jedno vreme, a kasnije nije trebalo ništa da čini, jer se Radovan već napunio negativnim emocijama prema Mladiću. Sada se to u njemu samoprodukovalo. To kod njega nije teško postići jer je emotivan i sujetan preko normalnih granica. Na koncu, mržnja među njima nije se mogla sakriti i obojica su zaboravili zašto su tu gde jesu, na tim pozicijama.
Surevnjivost među njima je rasla iz meseca u mesec, rasla je kao kvasac. Ništa više nije trebalo potpirivati, Momo više nema šta da radi, jer se sve samo od sebe spontano kreće u negativnom pravcu. Momo je životinjski osetio koga se mora bojati, a sa Radovanom, kojeg je odlično poznavao, imao je dobro razrađen metod. U tome mu je nesvesno pomagala Radovanova porodica svojim ponašanjem koje je iritiralo narod. Ali opasnost dolazi od Mladića koji je već imao za sobom nekoliko uspešnih vojnih akcija i već je ušao u pesmu. On je vojnik, on direktno brani narod i teritoriju, on ima čistu prošlost i sadašnjost, a ima i uzornu porodicu. To su njegovi dometi koje ova dvojica nikada ne mogu dostići.
Jednom, u razgovoru sa Mladićem, kada sam ga upozoravala da, ipak, vodi računa da je Radovan vrhovni komandant Vojske Republike Srpske, rekao mi je: "Kako da ga poštujem kada znam sve šta radi, čime se bavi?" Nije trebalo to da mi govori, i sama sam često morala da skupim snage, da pokažem privid poštovanja predsednika, upravo iz istih razloga. Vojska je na terenu, oni su pratili i dostavljali informacije o šleperima, a znali su i za trgovinu sa neprijateljem. Međutim, to su bila vremena kada nismo imali pravo na neka osećanja i nisam imala pravo da vršim selekciju ljudi prema moralnim kvalitetima. Da sam pošla putem selekcije, nažalost, malo bi ih ostalo ispravnih. Nisu vremena za to, ubeđivala sam samu sebe. Rat je.

PROFITERI
ČESTO sam bila na ratištu i svuda se ponavlja isto, bio to Ozren ili bihaćko ratište, vojska traži naftu, a na povratku susrećemo cisterne, preplavile puteve. Sećam se da sam se jedva suzdržala da ne izađem i da im ne naredim (ko bi mene slušao) da okrenu te cisterne prema ratištu. Odem kod Radovana i kažem mu da je situacija kritična i da sam obećala da će nafta doći. Njegov odgovor je bio: "Vojska je dobila koliko treba, a i nemamo." Ja kažem da treba zapleniti od švercera a on, "legalista", kaže da je to protivzakonito. A nije protivzakonit šverc i trgovina sa neprijateljem?? Bože mili, sada se čudim kako sam sve to mogla da izdržim. Imali su pravo vojnci na frontu kada su mi rekli: "Pa, neće on poslati naftu nama, on je prodaje."


SVAĐA ZBOG VOJSKE

IZGLEDA da je to bila obostrana netrpeljivost izmeću Karadžića i vojske. Koliko je puta vođena oštra rasprava između pokojnog generala Đukića i Karadžića? General je tražio da se više novca odvoji za obezbeđenje bolje hrane koja je bila očajna, za obuću, za kupus koji se u jesen mora ukiseliti kao jedini izvor C-vitamina za vojnike. Uvek sam bila na strani tih potreba, jer sam toliko puta videla šta se nalazi u vojničkim manjerkama. Znala sam da vojnici od kuće nose hranu da bi pojačali ono što dobiju u porciji. Radovan je smatrao da sam ja na strani vojske, a protiv njega. Tako je bilo uprošćeno njegovo rezonovanje.