Tudjman sprema Oluju

NE mogu da ne spomenem kako mi je 1997. kada sam bila predsednik, jednom prilikom rekao Krajišnik: “Ne možete biti pobednik, nemate svoj lobi.” To su bile njegove predstave o državi. Pobediti svojim lobijem onoga sa kojim treba da sarađuješ na državnim poslovima. A Radovan i Momo su sve podelili (bratski), i robu kojom trguju, i tržište, i poslanike, i ljude. Pokušali su i narod da podele konfrontirajući istočna i zapadna područja Republike Srpske. Malo je onih koji nisu svesno ili nesvesno pripadali jednoj ili drugoj strani. Prihvatili su Miloševićev metod - zavadi, pa vladaj. Milošević je imao šta da zavađa, a ovi milion i trista hiljada stanovnika, kao jedna velika beogradska opština. Kada je takva situacija, onda nastaje rasulo.
Krajiški poslanici su Skupštini uputili pisani, dobro obrazložen zahtev.
A šta sam ja radila? Želela sam da na ovom pitanju izmirim Radovana, predsedika Republike Srpske, sa Banjalukom. Nagovarala sam ga, ubeđivala, da on, na toj sednici Skupštine izađe i da navede sve uslove koje jedan grad mora da ima da bi mogao da bude glavni grad. Nisam ja njemu bila potrebna da tumačim zašto mislim zašto Krajišnici i svako normalan smatra da te uslove ispunjava Banjaluka, a ne ono što su oni tada nazivali Srpskim Sarajevom. Zna on to, nije glup, ali on podsvesno ne podnosi grad, a posebno Banjaluku koja mu nije poslušna. Rekla sam mu da on izađe i da predloži Banjaluku kao glavni grad RS. Za njega je dobro, za Republiku Srpsku dobro.
SLUŠAO je vrlo pažljivo, skoro da poverujem da će to učiniti, i tražio je odmah reč, izašao za govornicu i obrazlagao zašto Sarajevo treba da bude glavni grad. Bilo je sadizma u tom izlaganju. Više nije bilo važno pitanje glavnog grada nego to da on preko ove teme poruči Krajini da je on apsolutni gospodar koji odlučuje o svemu, pa i o ovom pitanju, i biće onako kako on kaže. Iz celog njegovog ponašanja i izlaganja upravo je to proizlazilo. Bio je besan, napao je poslanike koji iniciraju ovakve stvari, bez konsultacija sa predsednikom. Vratio se na mesto. Hoće što pre da ide iz Banjaluke, mrmlja, teško ga je razumeti. Ljut je, ali i opasan, on bi da se sveti onima koji ga ne slušaju. Zaključila sam da ovakvo ponašanje nije normalno. Krajišnik nikada ne bi tako javno demonstrirao svoje emocije. U ovom slučaju radilo se o negativnim emocijama, a ne o zdravom razumu.
Tada, a to je bila prva polovina 1995, nije se ništa rešilo, ali ni kasnije. Ostao je samo ružan utisak od predsednikovog nastupa.
Nismo dugo čekali na prvi neprijateljski udar u završnici rata, nakon potpisivanja Vašingtonskog sporazuma. Za dva dana, 1. i 2. maja 1995, u jednom “Blesku” izgubili smo zapadnu Slavoniju. Veliki je broj mrtvih, kako civila tako i vojnika, a hiljade Srba bežalo je preko mosta kod Gradiške, na teritoriju Republike Srpske. Stotine i stotine Srba, nemoćnih i nedoraslih za bežanje, postali su žrtve ustaškog divljanja. Trećeg maja ustaše su šmrkovima sa ulica sapirale srpsku krv. Sve je to poznato, sve se zna. Granatirali su i našu teritoriju. Tog dana sam bila u Gradišci dočekujući ove nevoljnike i tešeći ih da su uspeli da spasu goli život, što je najvažnije. Smeštali smo i po halama, a ja sam sa jednom grupom otišla u zgradu osnovne škole. Dan kasnije, uspeli smo da pripremimo madrace, a i nešto hrane. Gradiška je spremna da ljudima ublaži taj jad. Opet se tu nalaze žene iz Kola srpskih sestara, a i druge humanitarne organizacije.
TAJ prvi dan ljudi su proveli u šoku, nesposobni da progovore. Odjednom, život im je izmenjen i to na najgori način. Ostavila sam ih sa obećanjem da ću sutra doći. Žurila sam da obavim neke telefonske razgovore, da im se pomogne sa cele naše teritorije. To što im se može pružiti, to je samo da se održi goli život, ali niko im ne može ublažiti duševnu bol. Jedva sam sačekala da svane, da što pre odem u Gradišku, da se nađem sa izbeglicama. Jer, kada sam sa njima ne razmišljam o našoj sramoti, da tom našem narodu Republika Srpska nije pružila vojnu pomoć. Ništa, ništa nas ne može opravdati. Pa, Hrvati su nam dali povod, granate su ispaljene na Gradišku. Oni nas smatraju jednim narodom, a mi se podvajamo.
Kada sam došla među izbeglice, upravo se desilo ono što sam predviđala. Bogu hvala. Protestvuju, traže krivca i optužuju. Prvi izliv gneva na celokupno rukovodstvo, kako Republike Srpske Krajine tako i RS, pao je na moja leđa. Tako je bilo i drugog dana, nastavili su i govorili ono što su preko noći smislili. A, imali su vremena za smišljanje, jer i tako nemaju sna. Nakon tri dana, sprijateljili smo se, iako napad ne popušta. Čega sam se naslušala! Tragedija je ogromna. I kletve koje izlaze iz njihovih usta, strašne su. Neki stariji ljudi izvinjavaju se i vele: “Mi to njima, a ne tebi, znamo da ne odlučuješ i da si na našoj strani i da nas razumeš, jer ne bi dolazila. Onih koje proklinjemo, njih nema.” Krivo im je i sveštenstvo, a meni se srce para i, mislim, davno je to bilo kada su delili sudbinu sa narodom.
Malo se ljudi, koji su izbegli iz zapadne Slavonije, zadržalo na našoj teritoriji. Otišli su u Srbiju, gde su ih usmeravali na Kosovo. Ovo je bila samo uvertira za događaje koji će se desiti u leto iste godine. “Blesak” je najavio “Oluju”.
Upravo u maju mesecu, verovatno pod uticajem događaja iz zapadne Slavonije i onih koji su se sami nagoveštavali, a i, konačno, da nešto uradi samostalno i nezavisno od Milioševića, Karadžić zakazuje svečani sastanak rukovdstva Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, sa nekolicinom uglednih ličnosti. Sastanak je zakazan u Banjaluci. Tu je prisutan i visokopreosvešteni mitropolit Nikolaj koji je pročitao blagoslov Njegove svetosti patrijarha Pavla, povodom ujedinjenja Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Očitale su se i molitve, svi se krstimo, a najviše Karadžić.
OVOM prigodom Radovan govori o ujedinjenju kao da je uvek bio za to, kao da se niko ne seća sastanka u Bijeljini kada je on bio izričito protiv. Ovom svečanom činu je prisutan i dr Gašo Mijanović, profesor ustavnog prava, i Radovan ga pita da li može da završi sve neophodne poslove, kako bi se novi ustav izglasao u Skupštini na Vidovdan, 28. juna. Sumnjala sam u iskrene namere Karadžića, ovo se on naljutio na Miloševića, zbog sankcija, pa mu prkosi, da pokaže svoju samostalnost, a i da ublaži kritike koje stižu sa svih strana zbog toga što nismo pritekli u pomoć našem narodu u zapadnoj Slavoniji. A što je u toj svojoj nameri upotrebio sve što je čisto i sveto za Srbe, a posebno našeg patrijarha - nije mu prvi put, “cilj opravdava sredstvo.”
Četiri godine kasnije čitala sam knjigu Hrvoja Šarinića (ratni šef kabineta predsednika Hrvatske, Franje Tuđmana), "Svi moji tajni sastanci sa Miloševićem", koji govori kako je Karadžić nastojao da dođe do sastanka između njega i Tuđmana. Šarinić je tražio da mu saopšti o čemu bi on želeo da razgovara sa njegovim šefom. Na kraju je Karadžić rekao da on “ima mogućnosti da iseli Srbe iz Krajine” i to rešenje će ponuditi Tuđmanu. Tuđman je tu ponudu odbio i rekao da će u toku “domovinskog rata” to sami Hrvati učiniti. Kako je objasnio, to će biti povod za snažan napad na Srbe. Ionako, prema Tuđmanovom shvatanju, hrvatska nacija treba da ojača, a to se najbolje postiže u ratu. To jačanje nacije, hrvatske i muslimanske, kroz njihove “domovinske ratove” osetili smo mi Srbi dobro na svojoj koži.
Dakle, dok nudi iseljavanje Srba iz Hrvatske, Karadžić aktuelizuje ujedinjenje RS i RSK. Tuđman, umesto da prihvati ponudu, počeo je pripreme za “Oluju”.
I pored blagoslova koji je poslao Njegova svetost patrijarh Pavle, i molitvi za uspeh, i požurivanja profesora Gaše Mijanovića, dođe Vidovdan, a niko više i ne spomenu šta je trebalo da se desi baš tada. Nakon insistiranja nekoliko ljudi, a ja sam tražila da se objasni taj slučaj, sazvao je Karadžić sastanak u Bijeljini, da bi nam saopštio da “moramo pričekati pravi trenutak koji odgovara Miloševiću”. Ja sam se umesto njega stidela za ovakav postupak. On nikada nije bio svestan da taj položaj koji ima, obavezuje i da se dvadeset puta prekrstio onog dana, prilikom dogovora, u Banjaluci. To je kao da se zakleo dvadeset puta. Sa kakvim ja to ljudima imam posla, postavljam sebi pitanje po stoti put!

MUDžAHEDINI NA OZRENU

PROŠAO je i Vidovdan i završena je priča o ujedinjenju. Samo nešto više od mesec dana deli nas od događaja koji će poništiti i poslednju nadu da bi se tako nešto moglo desiti. “Oluja” nas je oduvala sa tih prostora.
Srbi se nisu ujedinili, ali zato su se protiv nas ujedinili svi naši neprijatelji: muslimani i Hrvati iz BiH, vojska Hrvatske, Šiptari, NATO i hiljade, hiljade mudžahedina raznih nacionalnosti, ali iste religije. Koja je to koheziona sila koja može da drži na okupu ovaj opšti galimatijas, ujedinjen oko jedne jedine ideje - Srbe treba pobiti.
Započeli su mudžahedini sečom srpskih glava kod Vozuće, na Ozrenu, a da bi bili što motivisaniji, došao im je tada u posetu Izetbegović sa svojom svitom među kojom je Ganić, da podupre njihov poduhvat. I da se vidi ko im je komandant u BiH. Sve je to snimljeno i kao propagandni materijal poslato u druge islamske zemlje, pa je i meni dopao jedan primerak. Film počinje dolaskom Izetbegovića, a završava se kolutanjem srpskih glava.