Igra mačke i miša

I TO je Alijina vlast obezbedila. Bez griže savesti izazvali su eksploziju na Markalama 28. avgusta u 9 časova, kada je poginulo 37 ljudi, a 85 ranjeno. Neki američki ekspert brzo je "ispitao" događaj i izjavio da je granata došla sa srpske strane. Međutim, ova laž je razotkrivena - našli su deo granate. Ceo događaj, kao i oni slični ili identični iz prethodnog vremena, kompletno je sniman, kamere su bile u pripravnosti. Kada se to desilo, režiser ove tragedije bio je daleko od mesta zločina, bio je u Parizu sa Šaćirbejom, tadašnjim ambasadorom BiH u UN, osluškivao i pratio reakcije najodgovornijih svetskih političara i ukupne svetske javnosti. Taj režiser, Alija Izetbegović, u luksuznom hotelskom apartmanu, čekao je bombardovanje Republike Srpske, mislio je: “Sada ili nikada.” Sve je unapred dogovoreno i odvija se po planu. Baš njega briga za ljude, koji su u njegovom “šou programu” imali uloge žrtve. Mirno je sa Šaćirbejom ispijao jutarnju kahvu i čekao Holbruka koji je, takođe, režiser, ali na širem, međunarodnom planu. Kada je stigao, pitao je Aliju: “Samo recite šta želite.” “Hoću da ih uništite.”
Veliki režiser je pokrenuo sve neophodne mehanizme da se to desi - uništenje Srba - a da to satiranje naroda bude što legalnije. To mora biti “humanitarno bombardovanje”. Znaju oni taj posao, nije im prvi put, a ni poslednji. Alija, posle toga, ode na večeru kod Širaka, gde su mu mnoge zvanice izražavale saučešće povodom tragedije na Markalama. Posle ovog prijema, u pola noći pojavio se u američkoj ambasadi, gde je tih nekoliko dana bio Holbrukov štab koji je imao ulogu koordinatora svih aktivnosti između Vašingtona, Njujorka (UN) i Brisela (NATO). Tu se spremao napad najveće oružane sile na malu Republiku Srpsku, na njenih milion i dvesta-trista hiljada duša. Zaista, hrabro, viteški!!!

Izetbegović je bio prikladno obučen, kao glavnokomandujući, polacivilno, polavojno, oponašajući Arafata, držeći na glavi beretku s ljiljanima, i tako impresionirao prisutne. Sasvim se uživeo u situaciju i ne pomišljajući na bednu poziciju, van svakog poštovanja, jer neko drugi treba da obavi posao umesto njih. Ono što nisu mogli da obave njegovi borci, mnogobrojni mudžahedini i oni mnogobrojni šehidi koji izginuše, sada će to da učini NATO. Baš junački. I to je njegov “domovinski rat”.
ALI, on je obavljao i neki drugi važan posao. Tu veče u američkoj ambasadi u Parizu, Holbruk, Alija, Klark i Šaćirbej, punom parom su crtali granicu koja deli dva entiteta unutar BiH. Tu je stavljen i - upitnik kod Brčkog. Izetbegović je diktirao, a Holbruk ispunjavao njegove želje. Pa, pitao ga je: “Recite šta želite”. Ono što se nije moglo prepustiti Alijinim željama, što je bilo fiksno, jeste teritorijalna podela i dogovoreni procenti (podaci iz knjige “Svetlost zapada”).
A šta se dešavalo tog dana u Sarajevu, u zgradi Predsedništva, saznala sam iz stenograma sednice Predsedništva BiH (dobila sam ga u Ševeningenu), održane 28. avgusta u podne. Iz tih nekoliko stranica teksta može da se zaključi da je atmosfera bila potpuno ležerna, niko se nije uzbuđivao ili, makar, lažno ožalostio. Svi su događaj na Markalama prihvatili kao nešto unapred planirano. Nestrpljivi su u očekivanju željenih reakcija, samo što ne rekoše, direktno: “Mi smo svoje učinili, a sada su na potezu SAD i NATO.” Razišli su se u dobrom raspoloženju.
Šta se dešavalo na Palama, ni ja ne znam. Čula sam da je Karadžić tražio da opet uključi Kartera i da preko njega zauzme vodeću ulogu u pregovorima. Ali, to je Holbruk sprečio kao što je odbio da se nađu njih dvojica uz napomenu da će on sa njim razgovarati u okviru zvanične delegacije predvođene Beogradom. Holbruk je posle toga bio vrlo često kod Miloševića koji je uspeo, kada je u pitanju Republika Srpska, da se nametne kao vođa svih Srba. Inostrani pregovarači su to prihvatili. Kada je Haški tribunal u pitanju, on to odriče i veli: “Oni su imali svoje rukovodstvo.” Ne prolazi uvek njegovo “driblanje”, sam je kriv za takvu poziciju. Međunarodna zajednica je samo prihvatila da je on taj koji odlučuje.
Ovu poziciju drugog u pregovorima, ili, još češće, da ga nema, Radovan je teško prihvatio. Ali, on nije svestan da je tu poziciju prihvatio odavno, od kada je lansiran na političku pozornicu, samo se radilo o vremenu kada će Milošević i njega “predriblati”. Kakve je sve kvalifikacije davao, kako ih je nazivao: “oni sa Pala”, evidentno je iz mnogobrojne memoarske literature učesnika zbivanja u toku rata (Oven, Holbruk, Šarinić).

Čim sam stigla, Radovan mi reče da sutra ujutro treba svi da idemo kod Miloševića. Moj spontani odgovor je bio: “Do sada nisam bila neophodna prilikom različitih dogovora koji su nas doveli u ovu poziciju u kojoj se nalazimo, pa nisam neophodna ni sada. Normalno je da vi, koji ste sve započeli, to i završite. Drugo, ne mogu da se sretnem sa čovekom kojem sam 5. maja 1993. okrenula leđa i odbila da se sa njim rukujem, posebno kada Radovan i ne zna zašto treba da se nađemo kod `faraona`. Veli da ne zna šta je u pitanju. Ja sam mu poverovala. Tako su oni trčali njemu, kada on pozove, ne usudivši se ni da pitaju zašto. Osim toga, plašila sam se da će me negde uhapsiti ili da će još nešto gore da učine.
SUTRA ujutro, 29. avgusta, došli su do mene Radovanovi telohranitelji, ja sam još spavala. Radovan uopšte nije shvatio ozbiljno moje odbijanje. Svi me čekaju. Ja sam opet odbila, a onda je došao Radovan da me ubeđuje. Morala sam da krenem, poštovala sam hijerarhiju. Jednom kada se sve završi, više me niko i ništa neće prisiljavati, biću opet slobodna. Posle više od godinu dana ulazim u Srbiju. Idemo u Dobanovce. Kad stigosmo, vidim da su svi naši već “domaći” u Dobanovcima, poznat im je raspored prostorija itd. Tu ih “faraon” preparira, jednog po jednog, a onda grupno. Prođe moj susret sa Miloševićem, ne znam kako, ne sećam se. Videh Njegovu svetost patrijarha Pavla i mislim: sada sam sigurnija. Bio je tu i preosvešteni vladika Irinej. Pokušavam da se prisetim ko je sve bio prisutan osim sveštenih lica: Zoran Lilić, predsednik Jugoslavije, Momir Bulatović, predsednik Crne Gore, pokojni Bulatović, tada ministar odbrane, kasnije je ubijen, i još jedan general kojem se ne sećam imena. Možda sam neke i zaboravila. S naše strane: Karadžić, Krajišnik, Koljević, čini mi se general Mladić, i ja.
Sedeli smo jedni naspram drugih. Na našoj strani patrijarh i vladika. Počasno mesto pored patrijarha dodelio mi je domaćin, a nasuprot njemu. Pošto je bilo vreme ručku, poslužiše ga, a naš patrijarh blagoslovi trpezu. Vidim da je to Miloševiću višak i nisam se prevarila. Jer, kada nas je nakon Dejtona primio bez sveštenih lica, rekao je: “Da odmah sednemo, nema onih u mantiji.”
Milošević ukratko objašnjava šta je povod ovom sastanku: radi se o novom mirovnom sporazumu, Amerikanci su uzeli sve u svoje ruke. Obraća se meni: “Znate, njih se treba držati jer su sada, a i ubuduće, oni jedina svetska sila.” Sve vreme dok govori, obraća se meni. Odmah sam mu odgovorila: “Taj stav sam uvek zastupala, ali vi niste. I dozvolili ste da prođe šest meseci a da ne primite američkog ambasadora Cimermana, što nije bilo uredu, a zbog čega i danas trpimo posledice.” Prešao je na drugu temu i opet se meni obraća, skoro da mi je bilo neprijatno zbog drugih. Ovo namerno radi da dosadašnje svoje saradnike ponizi. Igra neku igru mačke i miša. Mislim se: Slobo, nisam ti ja miš. Nastavlja: “Vidite li vi ove vaše, dokle su doveli Republiku Srpsku svojom tvrdoglavošću, još im samo fali Martić. Govorio sam ja njima, upozoravao, ali neće da slušaju. I šta sad, nema Republike Srpske Krajine, a i Bosanska Krajina je u pitanju - Tuđman hoće Banjaluku. Ako sada ne pristanete na neke moje predloge, sutra će NATO bombardovati Republiku Srpsku.” I sve tako, otprilike, i još drastičnije. Samo što ne reče da su ludi.

NESPOSOBNA sam da opišem tu količinu prezira koju je uputio rukovodstvu Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Ali, tu je prisutna i strašna prepotencija umišljenog čoveka. Zaista, zaista, nikada do tada, ali ni kasnije, nisam srela takvu osobu. Osoba koja mu je jako slična, jeste Holbruk. Ovoga sam više upoznala po onome što sam čitala o njemu, a ne iz kratkog susreta sa njim.


PRST OPTUŽBE
DOK je Slobo držao ovaj deo svog predavanja, strpljivo sam čekala kraj i pre prelaska na drugu, glavnu temu, ja sam mu uputila pitanje i ujedno odgovorila: “Vi hoćete da kažete da su ovi ljudi, ovde, Karadžić, Krajišnik i Martić, krivi za pad Krajine i zapadnih opština Republike Srpske? Ja vam neću reći moje mišljenje, nego ono što narod misli u Republici Srpskoj i šta misli onih 250.000 koji su morali da napuste Hrvatsku. Vi ste krivi. Prst optužbe je okrenut prema vama, a vaš autoritet kod naroda je na nuli.” Patrijarh mi steže ruku, ne znam da li daje podršku mojim rečima ili me upozorava da prestanem (biće da je ovo u pitanju), ali niko me tada nije mogao da zaustavi, nikakva ovozemaljska sila. Tek sam počela, a šta se sve od Đurđevdana 1993. nakupilo. Gledam ga, on se smeši, a njegovi saradnici preneraženi. Ove naše i ne vidim, jer smo na istoj strani stola. Tek mi je sada jasna njihova pozicija, pa oni su njegov otirač. Izgleda mi da su oni ona vrsta ljudi koji znaju da se ponašaju samo na dva načina, sa moćnijim od sebe ponizno, a sa slabijim od sebe despotski. Po mom mišljenju, to je loš ljudski soj. Na sve to što je Milošević rekao oni su ćutali. Ja nastavljam: - Vi ste naredili povlačenje vojske i naroda. Vaš autoritet je na nuli. Naravno, ovi ovde neće da vam kažu - i pokažem na Radovana i Momu. - Ono šta ja osećam jesu žalost i tuga što mi nemamo jednog Tuđmana. On Hrvatima stvori državu, a srpska se razgrađuje.

(NASTAVLjA SE)