Pljačka Srba beskućnika

KADA su naši poslanici napustili sastanak u Dobanovcima, ali i za vreme sastanka, smišljala sam šta bi se moglo izvući iz ove situacije. Možda može nešto korisno. Obratila sam se Miloševiću i objasnila kako dobro poznajem Srbe iz sarajevskog kraja, jer im i ja pripadam i znam da će masovno napuštati teritoriju Federacije. Da ih zadržimo u tom regionu, ali na našoj strani, treba im omogućiti da izgrade kuće. Sva lavina optužbi pašće na njega, kao i za Krajinu, neka da novac odmah, za kuće. Tu su bili predsednik Vlade Srbije i predsednik Vlade Jugoslavije, Mirko Marjanović i Šainović, koje on zove Miki i Šaja i to takvim tonom kao da doziva kućne pudlice.
Odmah je rekao: “Obećavam zasada tri hiljade kuća. Evo Šaju zadužujem za to, i neka radi zajedno sa Krajišnikom.” Skoro da spontano rekoh: ne, jer, znam da on sve pretvara u biznis, a onda pomislih, što da se sekiram, pa i tako ništa neće biti od toga, a ako slučajno i bude, možda, ipak, neće Momo praviti biznis od ovolike ljudske tragedije. Napravio je biznis ogromnih razmera, i greh prema izbeglicama koji Bog ne prašta. Ali, o tome i mafiji koja je u tome učestvovala, biće još govora.
Tri hiljade kuća za izbeglice, obećanih na sastanku, još će se spominjati. Cela akcija je krenula vrlo konkretno, što je evidentno po mnogobrojnim šleperima nakrcanim građevinskim materijalom. Kadgod pitam vozače, vele da voze za Srpsko Sarajevo. Sa tim šleperima započelo je proleće 1996, dovoljan povod za beskućnike, izbeglice, da maštaju i da sanjaju kućicu i bašticu. Jedno ih je zbunjivalo na Palama, onaj ogromni magacin koji se stvori, da kažem, preko noći, iza tunela sa leve strane puta na ulazu u Pale. Ja sam bila začuđena i pitam čije je skladište. Vele: Krajišnika Mirka (Mominog brata), a materijal onaj koji treba podeliti izbeglicama. Oko toga i drugih otvorenih magacina, tj. oko lopovskog projekta, okupili su se mnogi iz SDS-a. Jer, moraš da imaš tu legitimaciju da bi mogao da legalno učestvuješ u lopovlucima.
Tokom 1996. i 1997. taj projekt je bio aktuelan i realizovao se po etapama. Umesto više od tri hiljade stambenih jedinica po 60 kvadratnih metara prostora gradilo je rukovodstvo i njihovi prijatelji kuće od 200 do 500 kvadratnih metara, sa luksuznom opremom. Tako je velikom brzinom nicalo paljansko Dedinje, a i na nekim drugim lokacijama. Ali ne samo to, nego je materijal transportovan i na teritoriju federalnog Sarajeva i prodavali su ga deset puta skuplje nego što mu je vrednost u Srbiji. A sve to se dešava na oči izbeglica koji nemaju krov nad glavom. Tu trgovinu sa neprijateljem davno su izveštili, od municije i oružja do građevinskog materijala.
U BEOGRADU, pitao me jedan mlad čovek koji radi u DB, da li je moguće “da je Radovan prodavao oružje na Kosovu Šiptarima”. Jer, veli, to se priča. Rekla sam da ne znam, ali je moguće, jer ako je za vreme rata to radio sa neprijateljskom stranom i oni nas ubijali tim oružjem, moguće je i ovo. Priča sa stambenim prostorom za izbeglice i građeviskim materijalom nije završena, jer se projekt produžava. A, to je samo jedan projekt a šta je sa drugima kojima su izvođači oni “najugledniji” SDS-ovci. Oni su pružili svoje ruke prema svim opštim dobrima. Oni su nam šumu sekli i seku je. Kontrolišu carinu, svugde su prisutni, utrpavaju se u upravne odbore. Slede primer onih prvih, Radovana i Mome. Oni su izjeli ekonomsku supstancu Republike Srpske i još je glođu. U takvim poduhvatima učestvuju i članovi njihovih porodica.
Posle decembra 1995, kada je potpisan Dejtonski sporazum, Momčilo Krajišnik, u nadi i u uverenju da vlada situacijom, a nije imao nikakvog osnova da tako misli, jer ga u Dejtonu nisu nizašta pitali, ubeđivao je i zavaravao i sebe i narod da će se nešto izmeniti do marta i da će Sarajevo dobiti neki poseban status. Neverovatna, neosnovana samouverenost zbog koje je više puta u toku rata narod doveden u zabludu.
Krajišnik, koji je određivao da li će u upotrebi biti ekavica ili ijekavica, čija je bila poslednja reč kada se radi o univerzitetskim pitanjima, koji je određivao da li će Banjaluka dobiti struju ili ne, da li će neko nositi glavu na ramenu ili ne, nije mogao da se pomiri sa činjenicom da se o njegovom selu Zabrđu i o Sarajevu, odlučilo negde daleko bez njegovog prisustva.
Radovan takođe ne može da shvati da on, koji je odlučivao o životu i smrti, koji je “pisao zakone” i koji se “bolje razume u finansije od profesionalca” doživi da mu neko poremeti njegove krugove, tj. njegove iluzije i fatamorgane, kao što je Srpsko Sarajevo za 150.000 stanovnika i bageri na poljani u blizini Sokoca, koji verovatno i danas tamo trunu. Ovakva samouverenost lišena svake realnosti, opasna je i skupo nas je koštala.
KRAJIŠNIK je uporno odlazio u Ilijaš, Hadžiće, Ilidžu, Vogošću, Grbavicu i zavaravao ljude, a kada se primakao mart već je svakom bilo jasno da je taj mehur od sapunice pukao i da se na veliku brzinu treba pakovati i bežati od Alijinih satrapa. A, Krajišnik i Radovan povukli se u svoje paljansko gnezdo, u svoj komfor i baš ih briga što su tri meseca zavaravali narod “šarenim lažama”. Nije im prvi ni zadnji put.
Upravo u martu mesecu pao je veliki sneg. Za transport ljudi, stvari, industrije, vojska je dala sva moguća prevozna sredstva. Ali sve je bilo nedovoljno. Masa ljudi prelazila je i po 20-30 kilometara gazeći sneg koji je negde bio i iznad pojasa. Ne mogu to da opišem, to se i ne može opisati. Onaj naš egzodus iz Krajine je vrhunac kolektivne tragedije i promašene politike. Ali, ovo što se desilo na istoku Republike Srpske, čini mi se užasnije zbog onog dubokog snega, zato što se dešava u miru i zbog bezočnog zavaravanja naroda.


Mnogi ljudi, povlačeći se sa prostora koji su pripali Federaciji, na putu u nepoznato, satima su čekali na Palama da ih prime Radovan ili Momo. Neki su tražili savet, neki pomoć, svi su tražili smeštaj, a neki su optuživali. Takvom jednom sastanku prisustvovala sam i ja u Radovanovom kabinetu. Začudila sam se, nema više mapa, a bilo ih je na sve strane. Više to nije aktuelno, a kada je bilo, prisutnima je pričao da ćemo po sporazumu dobiti najbolji deo BiH i još izlaz na more.
Sada su unaokolo makete Srpskog Sarajeva. I dalje se narodu prodaje “šarena laža”. Sada su aktuelna uveravanja da ćemo izgraditi grad za 150.000 stanovnika, objašnjava i već imenuje trgove u budućem zamišljenom gradu. Ušao je Momo, i on objašnjava. Na nečije pitanje: koja je “ova zgrada”, Momo odgovara: “Ovo je opera. Znate, nije potrebno ići u operu, ali taj osjećaj da živite u gradu koji ima operu, je važan.” On to govori ljudima koji su satima, a možda i ceo dan pešačili po dubokom snegu brinući za celu svoju porodicu. Oči im se sklapaju od umora. Jedan među njima odgovori Momi: “J... ti operu, reci gde ću večeras prenoćiti?”
A za drugom maketom jednoj grupi ljudi Radovan priča koliko ćemo imati aerodroma u Republici Srpskoj - pet aerodroma, i nastavlja: “Evo, već se gradi na Sokocu” (to su ona dva bagera koja su pre tri godine izrovali zemlju). Ono što imamo ne spominje. To je aerodrom u Banjaluci. Rekao mi je da će dozvoliti upotrebu banjalučkog aerodroma kada bude završen onaj na Sokocu.
Omiljena tema za maštanje koja se razrađuje onima sa zapada Republike Srpske jeste šema gasovoda i autoputa. Obe šeme postavio je iza svojih leđa, a okolo makete Sarajeva. Autoput, srpska Strada del sole, potpuno je pravolinijski, povezuje istok i zapad Republike Srpske. A gasovod se od zvorničke petlje račva prema zapadu i istoku. Da ne bi ostalo samo na priči, na Ravnoj Romaniji postavljene su oznake “Dobro došli u Srpsko Sarajevo”. Voziš se još dva sata, prolaziš preko planinskih prevoja i romanijskih šuma i proplanaka, a gradu ni traga ni glasa. On postoji samo u Radovanovoj glavi i mašti, jer nema tog urbanističkog rešenja za ovakav teren. Stotinu puta sam pomislila, zbog one oznake “Srpsko Sarajevo” na Ravnoj Romaniji, proglasiće nas ludim, ceo narod, zbog jednog čoveka.
NISAM bila protiv gradnje. Prvo naselja, a kasnije grada, ako bude mogućnosti. Pa, prva sam tražila novac za izbegličke kuće od Miloševića. To bi kasnije mogla biti neka okosnica za proširenje naselja, naravno, urbanistički uobličenog. Ali, ovo što je naraslo u Radovanovoj glavi, to je nebuloza, a način kako se to ljudima servira, to ubeđivanje da će to biti za nekoliko godina, bilo je opasno zaluđivanje ljudi koji nisu imali krov nad glavom, ali ni šta da jedu. A od kojih para bi sve to vaskrsnulo? Od onih koje su oni opljačkali, on opljačkao, i poslali u banke na nekim ostrvima. Tamo su naše pare, i još sam Bog zna gde. Ali, o tome, jer ih je on prenosio, pitajte Jovana - Omera Zameticu.

ANTRFILE

"DRŽAVNA TAJNA"

RADOVAN je, u vreme kada je UNPROFOR pojačao kontrolu na drumovima, tražeći njega, iznenada se pojavio u Službi društvenog knjigovodstva Banjaluka i izneo 28 miliona DM (postoji pisani dokaz). Obično na papirima takve vrste piše “državna tajna”. Obrazloženje je da će neka banka u Luganu na te oročene pare dati veliki zajam. U to vreme ja sam već bila predsednik Republike Srpske. On se u ambulantnim kolima, umotan u čaršafe, pojavio u Banjaluci sa obrazloženjem da održi važan sastanak sa SDS-om Banjaluke. Nisam mu poverovala. Posle nekoliko meseci dobila sam papire i videla šta je bio razlog njegovog dolaska. Pa, on to gangsterski radi. Kada sam mu rekla, a bilo ih je više prisutnih, rekao je da će me tužiti jer ja, predsednik, odajem državnu tajnu. Tako je on pljačkao ono što je ostalo, a pljačku proglasio državnom tajnom.