Radovan ne da vlast

TADA (posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma) Radovan je bio opasan i za pojedince i za Republiku Srpsku. Video je kakav mu se kraj sprema, isključen je iz svih pregovora, a Milošević ga priprema za završnicu, kada će morati da preda drugom predsedničku funkciju. Kao čovek kod kojeg su emocije i razum u ravnoteži samo u slučaju da mu sve ide po njegovom, kako on želi, on teško podnosi poziciju nekoga koji se ne pita. Sada su kod njega na površinu isplivale opasne strasti: mržnja, osvetoljubivost i neki rušilački nagon. Već se primećuje u određenim situacijama da će za nekoliko meseci funkcionisati samo na principu: “Kada ja propadam, neka sve propadne.” On se još nada, zato što je nerealni optimista i iluzionista, da će se neko čudo desiti i da će se izbeći ružno finale.
Dolaze mu različiti ljudi i obećavaju neka čuda, šapću mu na uho neke lažne poruke, daju mu nadu, a on to sve novčano nagrađuje, pa se takvi multipliciraju iz jednog meseca u drugi. Pri svemu tome je sve manje razuma kod njega, a sve više emocija. Zašto je bila potrebna ta parada, to gubljenje vremena i ta neozbiljnost sa formiranjem Komiteta za odnose sa MZ. Zašto Buha ne reče, pa i da njemu na taj način pomogne: neću da budem na čelu jedne nezvanične institucije. Od tog vremena, pa do izbora, nastaje jedan period pretežak za Republiku Srpsku - pritisak MZ, ali još ne ucene. Pritisak da se ispoštuju rokovi koje postavlja Sporazum. I ovo podešavanje našeg ponašanja prema Karadžiću, da ga ne povredimo, jer je strašno ranjiv zbog svoje pozicije. I sve to treba ukalkulisati i ne učiniti ništa što bi Republiku Srpsku dovelo u lošu poziciju.
Nije to bilo lako ljudima u Radovanovoj okolini. Ja sam najviše boravila u Banjaluci, ali za mog kratkog boravka na Palama dobro sam to osećala. Za to kratko vreme saznala sam da Radovan intenzivno održava sastanke.
Skoro sam naterala Radovana da u jednom svom govoru, čini mi se da je to bila Skupština SDS-a, posveti dosta pažnje izbeglicama. Mislila sam, tako će ući u neku obavezu prema toj mučeničkoj populaciji. Ima uticaja, pa neka se tome posveti. I tada, kao i danas, mislim isto. Onaj koji uspe u rešavanju izbegličke životne egzistencije, učinio je najveće delo za svoj narod. Govorila sam mu da angažuje dijasporu za to i da se tome posveti. On je apostrofirao to pitanje u svom obraćanju Skupštini SDS-a, ali bez naznake plana delovanja. Svi znamo da je to centralni problem, ali mislim se: “Daj, čoveče, reci nešto konkretno, uđi u neku obavezu pred ovim auditorijumom, neka mediji to prenesu, neka dođe do ušiju onih jadnika, ali bez lažnih obećanja.” Ali, on nikada i nije sebe obavezao na nešto, niti osećao obavezu prema nekome. Njegov interes je bio usmeren samo prema njegovim ličnim problemima, da li će uspeti da izađe iz postojeće situacije, tj. da ne ispusti vlast. Svi sastanci kojih je, izgleda, bilo mnogo, i to na različitim nivoima, a održavali su se na Palama, bili su posvećeni tome. U tome nisam učestvovala.
Ali, neko je vrlo intenzivno delovao, ispunjavao zadatke koji su u okviru njegovog mandata, a to je Karl Bilt. Ono na čemu je radio jeste isključivanje Karadžića iz političkog, a i uopšte javnog života Republike Srpske. To ja tada nisam znala, oni na Palama su znali, a ja sam kasnije saznala, kada sam silom prilika bila uvučena u taj proces. Međutim, sve detalje oko tih njegovih aktivnosti saznala sam iz njegove knjige “Put mira”. Za Bilta, to je bio problem, za Karadžića, to je bio životni problem, za celo rukovodstvo na Palama, jedina tema razgovora. Za mene, i kada sam čula, nije predstavljalo ništa u poređenju sa posledicama rata.
Za mene su to bili životni problemi, a ne hoće li Radovan imati vlast, da li će izgubiti funkciju. Pa, u drugim, srećnim, zemljama izbori su svake četvrte godine, i vlast se na izborima dobiva i gubi, a Radovan, koji nikada nije biran na normalan način, i svi oko njega, pravi problem što gubi funkciju. Valjda je zamislio da će biti doživotni predsednik, kao Tito, ili kao što je to za sebe tada spremao Milošević. Meni je to bilo u sferi ludila.
Organizuju se mitinzi podrške Karadžiću, u komunističkom maniru, prebrojava se koliko je ljudi prisustvovalo i ko je od viđenijih bio odsutan. Kada sam još čula koje se parole uzvikuju i stavljaju Radovanove maske, bilo mi je jasno da je SDS potpuno izgubila kompas, kao i njen prvi čovek koji ne ume da se dostojanstveno povuče i da prepusti kormilo nekom drugom, a taj drugi će to isto učiniti na izborima i nakon dva-tri ciklusa izbora i mi ćemo polako, ali sigurno, koračati putem demokratije.
Ja nisam otišla ni na jedan takav miting, kao što to nisam činila ni u bivšem režimu. Radovan je uveren da sa njegovim odlaskom nastaje smak sveta, u najmanju ruku: nestaje Republika Srpska. I drugima je nametnuo to mišljenje.
Ali, da se vratimo tim događajima u aprilu, maju i junu 1996. o kojima se malo zna. Pa i ja koja sam bila u Banjaluci, mnogo šta, što se dešavalo u to vreme na Palama, a i na relaciji Pale-Beograd, saznala sam kasnije ili čak mnogo kasnije, čitajući Biltovu knjigu. A on je sve znao - bio je u centru ondašnjih zbivanja. Tako iz knjige saznajem kako je Karadžić Biltu slao neke svoje emisare koji su se predstavili kao prijatelji i saradnici bivšeg predsednika SAD, Kartera. Opet ofarbani plastičar Đorđević i Lazarević, zvani Amerika - lopov, predratni piljar. Bilt i ne zna kakvo je društvo propustio da primi. Oni se nisu sreli sa Biltom, ali su slali poruke u smislu: “Radovan će dati ostavku, ali pod određenim uslovima.”
Ovih meseci se čita po štampi da je Radovan za ostavku dobio, između ostalog, i garancije da neće ići u Hag. Navodno, to je potpisao Holbruk, što je ovaj upravo ovih dana demantovao. Ništa o tome na znam, ali imam svoje mišljenje, ako je to tačno. Znajući Radovana, to je sasvim moguće, jer su ucene i pretnje deo njegove ličnosti, kao i uslovljavanje koje se odnosi samo na njegovu personu. A kakve garancije mogu da obavežu osobu kao što je Holbruk? On ih daje da bi postigao svoj cilj i pri tome ne pada mu na pamet da garancija nešto znači. Možda je to njegov omiljeni metod kojim lako dolazi do cilja, možda je u tome suština njegove efikasnosti.
A ja sam gajila potpuno neosnovanu nadu da predsednik u takvim kriznim situacijama želi nešto pozitivno da učini. Da ga se ljudi sećaju po dobrom. Rekla sam već da sam pokušala da ga zainteresujem za naš najveći problem - smeštaj izbeglica, a kasnije sam pokušavala da on krene putem raskrinkavanja kriminala i u kontekstu tih mojih neuspešnih pokušaja sećam se da sam jednog dana ušla kod njega sa samo nekoliko odabranih pisama od stotina i stotina koje sam dobijala od ljudi koji su me obaveštavali o nezakonitim poslovima.
Izabrala sam ona koja su aktuelna i potpisana, sa adresom. Ljudi upozoravaju na novootvorene pijace na Lapišnici, na putu Pale-Sarajevo, i na pijacu "Arizona", kod Brčkog. Trgovina je tu toliko intenzivna između ljudi iz Federacije i Republike Srpske, a tek smo izašli iz rata. Razumem ljudske brige i strahove. Pitam Radovana da li on zna za to, ako je tačno, da li tamo postoji neka naša kontrola, da li je to legalno ili nije. Jer, kada se sa Biltom govori (Kličković i Buha) o slobodi kretanja i preduslovima za to onda se sve odbija, ova dvojica patriota brane suverenost naše teritorije, itd. A na ove dve pijace cveta nelegalna trgovina, lopovluk, ništa nije regularno, nema nikakve kontrole sa naše strane. Ljudi koji upravljaju ovim događajima su oni “jaki, pravi Srbi”, “islamski fundamentalisti” i “žestoki Hrvati”. Sve patriota do patriote. Navode se u pismima i imena. Karadžićev komentar je bio da je to sve jako dobro jer “treba da se živi”. Naravno da mu nisam dozvolila da vidi potpise na pismima.
Kada je sa pijacama završeno, ostalo je jedno pismo gde je opisan šverc ljudi. Opisano je kojim kanalima su izlazili Srbi iz Sarajeva i koliko je trebalo platiti jednom čoveku po glavi (5.000 DM). Često je taj čovek uzimao novac, a nije ništa učinio, možda nije mogao, ali nije vraćao novac. Nekoliko pritužbi bilo je u vezi sa istom osobom. Ovog puta je trebalo da vrati 5.000 DM. Ljudi su mu u očaju tražili uslugu, a on se tim poslom bavio, i imao veliku podršku od Karadžića, tako u pismu piše.
Od svega toga ja sam pitala Radovana, za početak, da li poznaje nekog po menu Braco Lazarević (to je taj trgovac) sa Pala je. Pitam, jer ne poznajem mnogo ljudi na Palama, a on je tu stalno, pa pretpostavljam da ga zna. Radovan je odgovorio da nikada nije čuo za njega. Kada sam izašla iz njegovog kabineta, uverena u istinitost njegove izjave, pitam na hodniku nekoliko telohranitelja, da li oni znaju. Jedan od njih reče: “Kako ne poznajemo, on je Karadžićev kum.” Kasnije sam saznala da od svih poslova ovakave vrste kao i od pijaca, i svega sličnog, od te vrste pazara predsedniku Karadžiću ide 20 odsto.


RADIO SVE SUPROTNO
NESPREMNOST Karadžića da podnese ostavku još više je provocirala Bilta da poduzme energične poteze. Tražili su da podnese ostavku, da se povuče iz javnog života (nema intervjua i pojavljivanja na TV) i da napusti zemlju. Koliko mi je poznato, ovo zadnje, makar u početku, nije postavljeno kao neki imperativ. Ovo je kod Radovana izazvalo suprotnu reakciju. Nikada više sastanaka nije održavao nego u to vreme. Davao je intervjue svakome ko god je tražio, sve je radio suprotno, i nije tačno, kako neki tvrde, da se povukao 1996. Njegov angažman, ilegalan doduše, trajao je sve do izbora 1998. Iza te godine ne mogu da svedočim da je to i dalje nastavio.
(NASTAVLjA SE)