Muke sa ostavkom

U NAŠEM ustavu Karl Bilt je našao osnov kako da se Karadžić ukloni sa funkcije predsednika RS. Postoje dva člana Ustava: jedan član govori o povremenom ustupanju, samo nekih funkcija, potpredsedniku. Drugi član kaže: ako predsednik iz određenih razloga ne može da obavlja predsedničke obaveze (navodi se neka sprečenost, može biti i bolest itd.), potpredsednik preuzima funkciju predsednika do narednih izbora.
Bilt traži da Radovan postupi po ovoj drugoj varijanti. Ne znam koji je to član u Ustavu Republike Srpske. Radovan zapliće i Bilta i Miloševića, nekoliko dana, sa prvom varijantom, tvrdeći da je to slično. On ne pravi razliku između sličnog i identičnog. Mislim da se tu uključivao i Krajišnik, kao posrednik između Radovana i Miloševića, kada na tim vezama nešto zaškripi.
Sve to je meni bilo nepoznato do jednog dana, pri kraju juna 1996, kada su me pozvali na Pale. Mislim da su me sa svim tim problemima upoznali Krajišnik i Zametica. Odmah sam pomislila kako će sve to teško da ide. Pitam Zameticu: - Kako to podnosi Radovan? On prevrće očima, a ja nastavljam: - Kao da se sa dušom rastaje. Ovaj se nasmeja i reče: - Upravo tako.
Pomislila sam: Jadni Koljević, kako će on izdržati Karadžićev izliv mržnje koji sleduje svakome ko se nađe u toj situaciji. Upitah ih: - Šta je sa Nikolom? Na to mi odgovoriše da je izbor pao na mene. Nikola je u Beogradu i vrlo je uvređen. Ja im objašnjavam da Nikola ima više iskustva u pregovorima, kojeg ja nemam, da nisam ni funkcionisala kao potpredsednik Republike Srpske, nego kao humanitarac. Ali, vele, da je tako odlučeno.
I znali su i oni i ja zašto izbor nije pao na iskusnijeg čoveka. Bojali su se da je Nikola potpuno pod uticajem “tate”, a osim toga, suviše konzumira alkohol. Ovo poslednje je tačno i može da bude smetnja. A za prvo sam im rekla: - Kakav je to sada problem što u poslednje vreme Nikola sarađuje sa Miloševićem. Pa, vi ste to radili godinama. Čak ste me gurnuli u stranu, zato što sam mu se sve ove godine suprotstavljala. Ne razumem, objasnite mi kakva je to Nikolina greška? To što su oni godinama puštali da ih on, “tata”, vodi i što su nas doveli na najnižu egzistencijalnu tačku, to nije ništa. Kao da sam zaboravna, pa ne pamtim. Kakva je to demagodija!
REKLI su mi tada da je Milošević slao svoje emisare, Šainovića i Stanišića, da ih nagovore da daju podršku Nikoli. Čak je “faraon” slao i svog kupljenog, plaćenog opozicionara Šešelja da ih ubeđuje da promene odluku. Izgleda da su proizveli kontraefekat. A trećeg rešenja nije bilo po Ustavu. Predsedničke nadležnosti mogu da se prenesu samo na potpredsednika.
Ja sam pristala da, prema Ustavu Republike Srpske, do izbora (a oni su negde u septembru) budem v. d. predsednika - to bi bilo nepuna tri meseca. I nadala sam se, i otvoreno rekla, da za to vreme očekujem pomoć od ljudi koji su oko mene, od onih koji su u toku započetih poslova, da slučajno nešto neobaveštena ne pogrešim. Očekivala sam pomoć. Neki su te moje reči pogrešno shvatili i mislili su da moram da radim po diktatu, a ja to ne mogu.
Zakazan je sastanak kod Miloševića i tamo ću prvi put sresti Bilta. Biće i Koljević, jer je on i tako u Beogradu. Volela bih da sam mogla s njim ranije da porazgovaram, jer sam čula da je uvređen postupkom paljanskog rukovodstva.
Kada sam stigla u Miloševićev kabinet, sekretarica Mira mi reče da malo pričekam jer predsednik razgovara sa Biltom i engleskim ambasadorom. Objašnjavam joj da sam ja pozvana upravo na taj sastanak. Ona je ljubazna, ali i nervozna, svakog časa je na telefonu, nešto se dešava. Posle dvadeset minuta izlazi ministar spoljnih poslova Milutinović, izvinjava se i kaže mi: “Biće sve dobro”, i vraća se u kabinet. Sve je tu nešto smušeno, a ja ne znam o čemu se radi i šta će sve biti dobro.
Izašao je i Koljević, isto onako smušen, kao i Milutinović, i govori u nekim šiframa, bolje rečeno - šapuće. Manir i atmosfera daleko od onoga što bi trebalo da bude na tom mestu. Kao da se kuje neka zavera, nešto se skriva.
ČVRSTO sam odlučila da u ovome ne učestvujem. Sekretarici sam rekla da imam zakazan drugi sastanak i krenula sam. Utom, izleće opet Milutinović, hvata se za glavu i ubeđuje me da je jako važno za Republiku Srpsku da ja sada uđem u onaj kabinet. Nisam takvo ponašanje očekivala od ministra spoljnih poslova. Nije on bio nepristojan prema meni, daleko od toga, ali to trčkaranje, ulaženje, izlaženje, blago rečeno, čudnovato je.
Valjda svi, kada dođu na to mesto, u te prostorije, zaborave na svoj položaj, čak na položaj običnog građanina sa dostojanstvom, svi se pretvaraju u neka “faraonova” trčkarala. Zato sam ja ušla u taj kabinet kao da mene svi čekaju, a ne ja njih.
Milošević mi je objasnio da se radi o prenošenju ovlaštenja predsednika Republike Srpske na potpredsednika, i reče: “Evo ovog papira”. Pročitala sam i videla da to nije to. Sadržaj “ostavke” odnosi se više na prvu varijantu u Ustavu, o kojoj sam već govorila. Iz celog zakukuljenog i zamumuljenog teksta proizlazi da Karadžić prenosi ovlaštenja na mene, ali samo ona koja se odnose na međunarodnu zajednicu.
Bila sam zapanjena Karadžićevom drskošću: Ima li taj čovek truna dostojanstva? To je prolazilo kroz moju glavu, dok me je Milošević ubeđivao da je to to. Znala bih ja šta bih mu odgovorila, ali ne mogu pred ovim stranim ljudima. Ali sam mu na našem jeziku rekla da prestane da me ubeđuje u nešto što nije tačno.
I šta je bilo? Uzela sam im onaj papir, stavila ga u tašnu, izvinila se ambasadoru i Biltu i rekla da ću se prihvatiti vršioca dužnosti predsednika samo pod uslovom da sve bude jasno i prema Ustavu. Skoro da sam krenula, a oni mi rekoše da Koljević i ja treba da obavestimo Narodnu skupštinu o sankcijama koje će odmah zavesti Republici Srpskoj ukoliko se ne ispune oni uslovi međunarodne zajednice u vezi sa Karadžićem.
Dobro se nisam onde srušila - pa, ja o tome pojma nemam. Opet sam sela. Kaže Milošević da oni na Palama već nekoliko dana znaju za to, čak je dat i rok. Priupitah da li zna Krajišnik. Odgovor je bio potvrdan: svi, svi... Koljević i ja moramo da obavestimo poslanike o tome. Dakle, i ovo je jedan od dokaza (a do današnjeg dana, kada ovo pišem, ima ih hiljadu) da Karadžić deluje po principu koji je lud i opasan: “Kada ja propadam, neka propadne i Republika Srpska”. Uskoro ću imati priliku da to čujem iz njegovih usta.
Posle dva dana, opet sam pozvana u Beograd. Interesovalo me je o čemu se radi, ako me zove Milošević mora da kaže zašto. Nisam mu ja Radovan i Momo da trčim na svaki njegov poziv i ne pitajući za razlog. Rekoše da se radi o sastanku na kojem će biti i Kličković, premijer, a i Buha. Nabrajali su i još neke, zaboravila sam.
Bila sam tamo tačno u trinaest časova jednog junskog dana 1996. Još niko nije bio stigao, a sekretarica Miloševića mi reče da sam samo ja pozvana i uvodi me u kabinet. Milošević se slomio od ljubaznosti, kao da među nama nikada nije bilo oštrih reči, i još više od toga. Na moje pitanje gde su ostali, on mi odgovara: “A šta će nam oni?” Bio je vrlo raspoložen, a ja na velikom oprezu jer znam da iz svega izvlači korist za sebe koju ja još ne mogu da sagledam.
Uz kafu, u opuštenom razgovoru, upita me: - Kako vi izdržavate sa onim vašim saradnicima?” I odmah nastavi: - Znate li vi čime se oni bave? Ja odgovorim: - Ako mislite na Radovana i Momu, oni su više vaši saradnici nego moji. On je nastavio da mi objašnjava sve oko njihovih švercerskih poslova i to da Momin brat Mirko kontroliše prelaz robe kod Zvronika. Veli: - Brat onog drugog ima potpunu kontrolu na granici prema Crnoj Gori. Odgovorila sam mu: - Pa, vi ste im sve to omogućili. Mislim se: Miloševiću, davno sam prozrela šta smeraš - zavadi, pa vladaj, a ti mi ne govori o kriminalu, ti, čija celokupna ekonomija počiva na kriminalu. Dalje sam ćutala što mu je trebalo da bude znak da ne želim da mu budem sagovornik u ovoj temi.
SADA dolazi ono glavno. Smatra da bi javnost trebalo upoznati o našoj saradnji i da će pozvati TV, pa da damo saopštenje, i nastavi: “Znate, recite šta hoćete, ali ne zaboravite da kažete da ste došli kao v. d. predsednika Republike Srpske.” A, sada znam, ovo mu treba, samo ovo poslednje mu treba, jer to treba predstaviti kao njegov uspeh. Ono što je slao delegacije i savetnike da odvrate one sa Pala, da ja budem taj v. d., to je on već zaboravio. Vrlo pribrano, sagledavši ceo njegov plan, rekla sam da ja nisam v. d. predsednika. On pritiska: to mora da se kaže.
Ali, u tom momentu novinari i snimatelji već ulaze u kabinet. Mi sedimo, pijemo kafu, ćaskamo. To je snimak koji je sutra bio na prvoj strani “Politike”. Nešto je Slobo rekao u istom tonu i ja sam, naravno, bez onoga: “Ja, v. d. predsednika”. On zadržava celu TV svitu, da ja još jednom ponovim jer sam zaboravila nešto da kažem. Ja njima velim da nema potrebe za ponavljanjem jer je sve rečeno. On se uhvatio za glavu i kaže: “Zaboravili ste ono - v. d. predsednika”, a ja njemu: “Nisam zaboravna nego neću da kažem, ja nisam v. d. predsednika.” Izašla je TV ekipa. Tada sam mu rekla da nikada ne lažem, da me politika nije izmenila, i da to što hoće, ne bih rekla po cenu života. Poseta je završena.



KRAJIŠNIK POŽURUJE

USTAV sam dobro proučila, naročito onaj deo koji se odnosi na ostavku predsednika i bilo mi je jasno šta je neophodno da stoji u papiru kojim Karadžić predaje dužnost potpredsedniku. Videla sam za dva dana da tu materiju i Bilt odlično poznaje. Njegov stručni tim zna naš ustav napamet. Očekivala sam da cela situacija treba da ide na skupštinsko zasedanje. Da se poslanici upoznaju i da se Narodna skupština izjasni. Međutim, Krajišnik ne zakazuje sednicu, a mene zovu kod Miloševića. Meni se ne ide zato što se tamo rešavaju stvari važne za Republiku Srpsku, a ne u našem parlamentu. Krajišnik ne vidi u tome ništa čudno, požuruje me.
(NASTAVLjA SE)