Hteli su da me ubiju

JEDAN papir, potpisan od zamenika predsednika SDS-a Buhe, najavio je da se poduzimaju ozbiljne mere protiv predsednice Republike Srpske, a dobila sam ga dan pre mog odlaska u Englesku, na proslavu Vidovdana.
U tom papiru, koji nosi zaglavlje Glavnog odbora SDS-a, stoji: "U slučaju nemogućnosti da predsednik Republike Srpske, zbog bolesti ili drugih razloga, bude sprečen da obavlja svoju dužnost, zamenjuje ga potpredsednik." U potpisu je Buhino ime.
Papir je interesantan iz više razloga. On govori do kojeg je moralnog i umnog propadanja dospeo potpisnik. O njegovom moralanom posrtanju bilo je i ranije dokaza i to me više ne čudi, ali da je izgubio zdrav razum i da od sebe pravi partijsku dvorsku ludu, to me je iznenadilo. Buha je potpisao partijsku odluku koja citira tekst jednog člana našeg Ustava. Zar je to posao partije? Tako je mogla da postupi samo Narodna skupština Republike Srpske, ali i to je nepotrebno, jer je taj slučaj definisan Ustavom. Glavni odbor SDS-a preuzima kompetencije Narodne skupštine Republike Srpske. To najbolje govori koliko su se zaneli u iluziji: SDS = RS = Karadžić.
Zvala sam Buhu, ne komentarišući odluku tražila da sednicu GO SDS-a, ali u punom sastavu, zakaže za 4. jul. Naglasila sam da ne želim da govorim pred GO od deset ljudi od kojih su neki pod haškom optužnicom, a neki od njih uplašeni od Radovana koji je spreman na sve ako se njegovo mišljenje ne uvaži.
Odluka o kojoj je reč imala je samo jednu logičnu poruku: sve ćemo učiniti da se što pre u tvom slučaju primeni član Ustava koji govori o “nemogućnosti predsednika da obavlja svoje predsedničke dužnosti”. Ovo je bilo poslednje upozorenje, a ono pretposlednje, početkom juna, bilo je drastično, bez ikakvog uvijanja, nekih aluzija, što bi rekli Hrvati: bez natuknica, onako seljački, prostački, ali iskreno i zato moram ovom prilikom da zahvalim Karadžiću, ovako javno.
Bilo je ovako - rekao je: “Ubićemo vas.” Odgovorila sam da o tome odlučuje Bog. On odlučuje kada se dolazi na ovaj svet, a i kada se odlazi. “Osim toga, Radovane, moj nabolji deo života je iza mene”, rekla sam i nasmejala se. Nisam uopšte bila začuđena, on je samo rekao ono što mesecima nastoji da učini, od vremena njegove ostavke. Pa, preda mnom je čovek koji za vreme rata prodaje neprijatelju municiju i oružje, on je izgubio i dušu i pamet. Čovek koji zloupotrebljava krst u opravdavanju svoje neuspešne politike, koji trguje teritorijom, pa šta je njemu ubiti čoveka? Ništa.
Videvši da sam sasvim ravnodušna, reče: “Znao sam da će vaša reakcija biti takva, da je vama svejedno, ali neće vam biti svejedno kada ubijemo sina vašeg brata, znamo gde je on.” Kako da mi bude svejedno! Ljuta sam, a i osetih prvi put gađenje prema ovom monstrumu koji izgovori ove reči. On je stajao ispred vrata kroz koja sam morala što pre da izađem. Sasvim sponatno udarila sam ga desnim laktom u stomak i on se savi i uzmaknu. Tako sam oslobodila sebi prolaz i izjurila na hodnik i iz zgrade Predsedništva na Palama. Odmah smo vozač i ja otputovali za Banjaluku. Ćutala sam pet časova i negde pred Banjalukom rekla mom odanom vozaču Tepi šta sam doživela, šta mi je rečeno i objasnila iznenadno napuštanje Pala.
Umesto tri dana, ostala sam u Engleskoj samo 24 časa, jer sam obaveštena da su zakazali Glavni odbor SOS-a za 1. jul a ne za 4. kako mi je Buha obećao.
Bilo je oko 19 časova 29. juna, kada smo sleteli na beogradski aerodrom. Čekali smo pasošku kontrolu nas četvoro: šef kabineta Miloš Prica, dva vozača, Tepavčević i Gladanac (Tepa i Dragan) i ja. Žurilo nam se da dalje nastavimo put za Republiku Srpsku i Tepa je pre nas prošao pasošku kontrolu da se pobrine za bagaž i kola. Kada smo nas troje došli na red, a bila sam prva ja, kontrolor pasoša pita me ko je u mojoj pratnji i ja pokažem. Oduze nam on sve troma pasoše. Nije hteo da odgovori na moje pitanje zašto to radi. Odmah su dva policajca stala pored mene. Putnici koji su stajali u redu zgražavali su se, mnogi me poznaju. To je bila sramota za vlast u Srbiji, ali i za ceo srpski narod. U međuvremenu, Tepa je sa bagažom čekao i sve mu je bilo sumnjivo te je pozvao moga brata koji je odmah javio Studiju B tako da se vest o hapšenju predsednika Republike Srpske brzo proširila.
Kasnije mi je rečeno da su i neki putnici, videvši šta se dešava, javili novinarima. A, nas su nakon izvesnog vremena odveli u salon da ne plaše svet sa “Miloševićevom demokratijom”. Dok smo mi čekali u salonu da “neko” odluči o našoj sudbini, svet je već bio upoznat šta se desilo. Bilo je očito da je u sve ovo umešan ministar unutrašnjih poslova Srbije Stoiljković, jer su nas uhapsili i sproveli uniformisani policajci. Neka mu Bog dušu prosti, ali radio je prljave poslove za svog šefa Miloševića.
Ono što me je čudilo jeste to kako je moj brat odmah znao ko stoji iza ovog nedela. Odmah pošto je obavestio Studio B, zvao je Radovana Karadžića, instinktivno je osetio da je on upetljan u ovo, odnosno da je glavni akter kojem je vlast u Srbiji samo pružala usluge. Rekao mu je: “Da si mi odmah pustio sestru”. Tada moja porodica nije ništa znala o Radovanovim pretnjama da će me ubiti kao i sina moga brata. Kako da im to saopštim, da ga time usmrtim. Kako da mu kažem da Radovan nije ništa drugo nego kriminalac koji hoće i da ubija.
Da je normalna država, da nije toliko složena situacija, nakon njegove pretnje trebalo je odmah da podnesem tužbu protiv njega. Već jednog bivšeg potpredsednika RS nema. Kažu: ubio se. To su rekli Radovan i Momo, ali meni su na VMA kazali da dva hica čovek ne može sebi upucati u glavu. I nije im dovoljan jedan nego hoće da ubiju i drugog od naroda izabranog potpredsednika RS.
U salonu aerodroma čuvaju nas četiri policajca, dvojica su ispred vrata, a dvojica nama više glava. Nakon skoro dva časa izvode nas na zadnja aerodromska vrata i voze u nepoznatom pravcu. Nakon pola časa jasno nam je da nas vode na granicu, na Sremsku Raču. Izašli smo iz kola, vratili su nam pasoše, digli rampu bez ikakvog objašnjenja. Ja ih pitam kako ćemo dalje, ne odgovoriše. Mrkli je mrak, nema žive duše a mi se nalazimo u onom međuprostoru između Srbije i Republike Srpske. Ja, predsednik, čekam kada će zapucati ili sa jedne ili sa druge strane. Ne ubiše me muslimani, a ovde treba da ginem od Srba. Ubiće i ovu dvojicu sa mnom jer tu ne sme biti svedoka.
Razmišljajući o onome šta me čeka, konačno neko od nas troje progovori. Iste nas misli pritisle. Predviđanja su da će naići suspendovani ministar Kijac ili neko od Radovanovih ubica i pobacati nas u Savu. I bilo je još mnogo maštovitih kombinacija, jedna gora od druge. Od mosta približavaju se lagano jedna kola sa oborenim svetlima, mi smo već pretpostavili ovakav slučaj, sigurno nije niko dobronameran. Grdno smo se prevarili, to je bio naš Tepa koji se već duže ovde polagano vozika, nadajući se da se može nešto slično desiti što se upravo i desilo. Ukrcali smo se u kola srećni što smo još uvek živi, ali velika je neizvesnost pred nama. Pred nama je most, a tu se može svašta desiti, za ubice zgodno mesto, to bi moglo biti mesto likvidacije, ali mi nemamo drugo rešenje, moramo na most.
Tada im pričam u detalje moj razgovor sa Karadžićem, a odjekuje mi u ušima: “Ubićemo vas... ubićemo sina vašeg brata”. Hoće da ubije mladog čoveka koji ga je voleo, jer pojma nije imao da je on kriminalac, ubica. Unesrećio bi jednu porodicu. On je monstrum! Šta mi sve nije prolazilo kroz glavu prelazeći most i očekujući napad. Kasnije, nakon nekoliko godina, kada sam videla onu raku sa kosturom pokojnog Stambolića, koji je likvidiran od iste zločinačke grupe (radili su oni s obe strane Drine), podsetila sam se pretnji. Samo, neko je bio više zainteresovan za jednu likvidaciju, a u mom slučaju Karadžić za moju. A “faraon” je uvek tu da pruža neophodne usluge. To je bila samo jedna asocijacija na mesto i vreme kada se i gde se to isto moglo meni desiti. Ali, dragi Bog ih je skretao sa njihovih zločinačkih planova.
Živi i zdravi pređosmo most i približavamo se našoj pasoškoj i carinskoj kontroli. Policajac, ne pozdravljajući predsednika, traži moj pasoš i zapanjen je što me vidi, doslovce reče: “Na Pale, na lečenje”. Suspendovani ministar je za to veče naredio da se samo njegovi odani ljudi nalaze na prelazima. Ja sam policajcu odgovorila: “Onako kako se lečio pokojni Koljević?”
Iza ovako sjajnog dočeka predsednika na granici uputili smo se prema Banjaluci. Bili smo preumorni od svih događanja u tom danu, a već je prošla ponoć. Pitanje je šta nam spremaju i odlučismo da prespavamo u Dvorovima pred Bijeljinom.
Rano ujutro došlo je nekoliko generala da me posete i predložili su da me vojnim helikopterom prebace u Banjaluku. To sam i prihvatila. Tako se završilo moje putešestvije u Englesku, a propao jedan zločinački poduhvat - moja likvidacija.
U narednih nekoliko dana dobila sam nova saznanja u vezi sa ovim događajem. Organizatori su se zbunili kada se u javnosti pojavila informacija o hapšenju predsednice Republike Srpske na surčinskom aerodromu i napravili su nekoliko grešaka. Glavna ideja je bila da me odvedu na Sokolac u ludnicu, a dijagnozu su već potpisala dva psihijatra, dr Karadžić i, pretpostavljam, njegova supruga koja je, takođe, psihijatar. Nedostajao je još jedan potpis. Snašli bi se oni ili bi falsifikovali - ne bi im bilo prvi put.
Kasnije sam čitala opširan članak u novinama o sastanku GO SDS-a koji je održan tih dana, a informacije za novine dao je jedan član GO koji je tražio anonimnost. Ono što mi je ostalo u sećanju jeste prepirka između Krajišnika i Karadžića. Krajišnik je vikao na Radovana, ali ne zato što je to uradio nego ga je prekorevao za propuste u organizaciji poduhvata koji je propao. Potpuno se slažem sa njim u tome, jer da je Momo to organizovao, to bi bilo stručno urađeno i uspelo bi, tj. ja ne bih bila živa. Ali, ludnica je Radovanova ideja.

(NASTAVLjA SE)