Sužnji u Hristu

Piše: dr Predrag Ilić

NACISTI su, inače, svešteničke blokove odvojili od ostalih blokova bodljikavom žicom i tako od njih stvorili jedan mali odvojeni logor unutar tzv. logora za pritvor. Ovakav skup od preko 2.700 sveštenika, stisnutih na najmanjem mogućem prostoru, jedan sveštenik-logoraš, Johan Lence, je u svojoj knjizi (pod nazivom "Hristos u `Dahauu`") nazvao "najvećim manastirom na svetu". A, njegov hrvatski kolega, katolički sveštenik Živan Bezić je o specifičnom karakteru ove prinudne svešteničke zajednice napisao sledeće redove:

"Praktični ekumenizam je započeo u `Dahauu`.

Tu smo živeli na okupu vernici i svećenici svih kršćanskih konfesija. Zajedno smo patili, zajedno molili i zajedno Boga slavili u zajedničkoj kapeli. Jednaka sudbina, što je sve kršćanske svećenike ujedinila u jednu robijašku obitelj, još više je u nama budila težnju prema potpunom verskom jedinstvu.
Stoga se i u našoj kapeli obavljala Oktava za sjedinjenje crkava. Možda nigde na čitavoj kugli zemaljskoj molitve i težnje za sjedinjenjem nisu bile tako vruće i tako poćućene. Svaku veče su se redali govornici različitih narodnosti i vera, jednodušni u žarkoj čežnji bratskome jedinstvu. Molili smo se zajedničkom Ocu u svim kršćanskim jezicima i obredima.

Tako smo, jedne večeri, u "Dahauu" mogli slaviti sv. misu i na staroslovenskom jeziku..."

SKORO svi logoraši "Dahaua", koji su za sobom ostavili zapise o njemu, zabeležili su činjenicu da je u tom logoru postojala kapela u okviru jednog od dva sveštenička bloka. Tako Dušan Lalević o njoj piše sledeće:

"Dahau ima i crkvu. Pošto je arhitekti logora nisu predvideli, kažu da je papa po svojim skrivenim kanalima učinio sve što treba i pola barake br. 26 postade crkva. Pošto je ovde sve specifično logorsko, i ta kapela je specifično dahaovska. Ako se slučajno neko drugi sem duhovnih lica uputi ka vratima `molitve i utehe` pred njega se ispreči pop-vratar sa onim čuvenim `ab`."

Mnogo opširnije i sa razumljivim emocijama o toj "crkvi" su pisali sami sveštenici-logoraši. Već citirani Ž. Bezić piše:

"Ova logoraška draga kapelica središte je našega života. U nju se dnevno sabiru ne samo naša tela, već i naša srca, sve naše nade i molitve".

"Tada mi otac Kriškovski ispriča povest naše kapelice.

Njezin nameštaj je, po naređenju Himlerovu, donesen iz logora Sachsenhausen koncem 1940. U to vreme su Nemci već bili počeli gomilati svećenike svih vera u `Dahau`. Dopustili su da se isprazni jedna soba na bl. 26 i da se u njoj smesti logorska kapela. Kardinal Fulhaber, nadbiskup Minhena, učinio je sve što je mogao da se nabavi misni pribor. Svetohranilište su izradili sami logoraši, a Gospin kip su nam darovali salvatorijanci iz Frajdentala (biskupija Braniz)".


BOGOSLUŽENjE

"...U OVOJ kapelici je prvi misio pri koncu siječnja 1941. poljski svećenik Pavel Prabucki. Pače, on je spočetka jedini dobio dozvolu od komande logora da smije u njoj misiti. Ostali svećenici su smeli samo prisustvovati bogoslužuju. Stoga smo Prabuckoga zvali lagerkapelan ili oberfarer."

(NASTAVLjA SE)