Hapsio Koču i Leku

Priredili: Uglješa Balšić i Veljko Lalić

U UPRAVI državne bezbednosti za Srbiju, 8. juna 1949. godine, kako se navodi u zapisniku sa saslušanja okrivljenog Božidara Bećarevića, bivšeg šefa antikomunističkog odseka, počeli su da ga isleđuju u osam časova.

"Kakve ste sve dužnosti imali kao šef Opšteg odeljka na službi u Kragujevcu od maja 1936. do proleća 1939. godine?"

"Konkretno, nisam radio ništa protiv demokratskog poretka, naprotiv vođu demokratskog pokreta u Šumadiji advokata Milivanovića Benu i druge uticajne ljude mnogo puta sam štitio pred zakonima. Što se tiče širenja fašističkih ideja izjavljujem da sam ja aktivno radio na njihovom suzbijanju, proganjajući pristalice narodnog pokreta "Zbor", a naročito sam radio, što mi je bio specijalni i glavni referat, na suzbijanju strane fašističke delatnosti i špijunaže... Godine 1938. ja sam bio prvi policijski činovnik stare Jugoslavije koji je zaustavio nemačke turističke autobuse, pune špijuna, skidao sa njih zastave sa kukastim krstom na ličnu odgovornost i tako izazvao spor između Nemačke i Jugoslavije. Zbog toga sam bio premešten i na granici aktivno radio na suzbijanju mađarske i nemačke špijunaže", odgovara, između ostalog, Bećarević.

"Šta ste radili i u čemu se sastojao vaš rad u vreme dok ste bili na dužnosti pomoćnika komesara Železničke i pogranične policije u Kotoribu?"

"To je bila kontrola jednog dela granice prema Mađarskoj i Austriji u cilju sprečavanja neprijateljske špijunske delatnosti... Isto tako otkrio sam jedan logor ustaša u Mađarskoj, na mestu zvanom Vinogradi, gde su vežbali rukovanju oružjem i prebacivali se otud u Jugoslaviju."

"Vi ste, kao što rekoste, od maja 1940. bili na dužnosti referenta IV Antikomunističkog odeljka Opšteg odeljenja UGB u Beogradu. Recite nam sad, kakav je vaš delokrug rada bio tada kao referenta?"

"Kao referent IV Odseka vodio sam istrage nad uhapšenim članovima tada ilegalnih organizacija KPJ, čija se delatnost kosila sa odnašnjim zakonima. Kroz istragu otkrivena lica hapsili su izvršni organi - agenti, po nalozima koje sam ja sastavljao kao predmetni referent, a potpisivao ih šef Odseka, tada Svetozar Vujković. Kad sam kasnije postao šef Odseka, nezvanični, takve sam naloge ja potpisivao. Tako su radili i drugi referenti Grujičić, Šterić, Božić u to vreme."

"Možete li nam reći, koliko je lica i grupa u tom međuvremenu bilo uhapšeno od strane vašeg odseka?"


"Sećam se da sam u maju 1940. godine okončao već započetu istragu nad grupom Ivana Kalapaše, keramičara, i drugova. Bilo ih je ukupno od 10 do 15 lica. U leto iste godine vodio sam istragu nad grupom dr Milutina Zečevića i drugova, kojih je bilo dvadesetak. Nešto kasnije iste godine vodio sam istragu nad grupom Gligorija Ernjakovića i drugova, kojih je bilo tridesetak. U jesen iste godine, vodio sam istragu nad komunističkom grupom Avrama Hajduše i drugova, koja je otkrivena na taj način što je u jednoj štampariji, u Gospodar Jovanovoj ulici, zatečeno štampanje partijskog organa "Proleter". Bilo je ukupno oko dvadesetak lica. Lično sam učestvovao u pokušaju hapšenja današnjeg ministra Aleksandra Rankovića, koji je uspeo da pobegne, a isto tako i u zapleni partijskog materijala, rukopisa i slogova iz pomenute štamparije. Zatim, lično sam učestvovao u hapšenju današnjeg načelnika Generalštaba Koče Popovića, za kojeg se bilo otkrilo da je napisao, odnosno preveo i redigovao za potrebe jugoslovenske KP, poznati elaborat o držanju pred klasnim neprijateljem."
"Da li je bilo presije prema pohapšenima i kakve su metode praktikovane radi iznuđivanja priznanja u ovom međuvremenu?"
"ŠTO se mene lično tiče, uvek sam nastojao da priznanje od hapšenih dobijem legalnim putem. Najveći broj uhapšenih pozivu da govori istinu bi se odazvao, pošto mu se predoči da se priznanje uzima kao naročito olakšavajuća okolnost. Međutim, u praksi mi se pokazalo da sam nailazio i na takve ljude iz redova komunista koje nije bilo moguće ni najsnalažljivijim metodama privoleti na dobrovoljno priznanje. U takvim slučajevima, pristupilo se i tuči. Zbog moje, da se tako izrazim, psihološke strukture, nisam bio u stanju da ma koga tučem, ali su to radili agenti Miloradović, Kosmajac, Červenka, Banjanin, Bojan Ristanović, Todor Marković, a možda i neki drugi. Obično se pristupalo udaranju korbačem po dlanovima, debelom mesu, a ponekad i tabanima. Bilo je i šamaranja... Događalo se da uhapšenik, pošto oseti da može da izdrži batine, odbija svako priznanje, dok pre toga, kod njega nastaje klebanje od samog straha, koje uvek može pre da ga dovede na odluku o dobrovoljnom priznanju", naveo je Bećarević.
"Kojih se lica konkretno sećate da su bila tučena u to vreme pri isleđivanju?"
"Sećam se da je Kosmajac tukao Isu Baruha, Korneliju
Sende-Popović, dr Milutina Zečevića, Avrama Hajdušku i mislim Ljubu Vušovića, profesora."
"Da li vam je poznato da je bilo slučajeva iz tog međuvremena umiranja pod batinama ili samoubistva?"
"Kod mene nije bilo nikad takvih slučajeva, ali znam da se sestra Ivana Kalapaša, u maju 1940. godine, pre mog dolaska u Upravu grada, obesila se u klozetu zbog toga što je odala brata. Ne znam ko je nju isleđivao, da li Vujković ili Iljak, ili neko drugi. Znam da uopšte nije bila tučena što je Državno tužilašvo konstatovalo na licu mesta. Za druge slučajeve ne znam", odgovorio je Bećarević.
Prekinuto u 11.05, pročitano i priznato.


PARTIZANSKI DEZERTERI
"DA je takvo shvatanje naroda o štetnosti borbe pod onim uslovima i u ono vreme bilo zaista rasprostranjeno svedoči, pored ostalog, i pisanje `Borbe` u jednom od prvih brojeva, koji je oktobar 1941. izdat u Užicu. U jednom uvodnom članku se govorilo da je takvo gledište zahvatilo i mnoge borce na frontu... U mojim rukama bilo je mnogo partijskih dokumenata koji su govorili o masovnom dezertiranju boraca, pa čak i članova partije, o otporu partijskoj liniji bezuslovne borbe protiv okupatora i četnika. To su dokumena iz arhiva CK i VŠ iz Užica, raznih štabova partizanskih jedinica, partijskih komiteta itd. (Ćećin izveštaj od Požege, izveštaji OK Čačak, Požarevac itd.)", navodi Bećarević u izjavi, koju "Novosti" ekskluzivno objavljuju.

KOBNA GREŠKA
"POSLEDNjA, završna faza učršćivanja stava naroda po pitanju pokreta otpora dolazi u periodu napuštanja partizanskih snaga Srbije, u novembru 1941. godine. Tada beogradska partijska organizacija, dotle skoro netaknuta, sa svojih oko 150 članova, krajem 1941. i početkom 1942. godine stupa u punu akciju i izvodi nekoliko ubistava, baš u momentu kada nema uslova za sklanjanje uroženih lica u unutrašnjost, jer je nastupila zima, nema odreda, i kad je izvršni aparat bio u punoj snazi i u mogućnosti da sve svoje snage baci na Beograd. Kolika je to bila poreška ne treba naročito isticati, jer je dovoljno sagledati to iz činjenice da je do kraja marta 1942. cela organizacija stradala", piše Božidar Bećarević u dopuni saslušanja.