Prorok samo Miloš

Piše: Radoje ANDRIĆ

TARABIĆA potomci i “objedinitelj svih kremanskih proroka” Dragan Pjević odavno ne koračaju istim stazama. Mimoišli su se u svemu, ponajviše u “prorokovanju”: Tarabići tvrde da Pjević zloupotrebljava ime i ugled njihovih predaka, a Pjević to negira tvrdnjom da je obnovio u Kremnima zaboravljeno.
To što je Pjević radio u Kremnima - nije bilo ni po volji Crkve koja se, jedino u njegovom slučaju, “distancirala” od “proricanja i čudesa, od kamene kugle i kase na Miloševom grobu”.
- Njima, u osnovi, smetam ja, jer su se tek sada setili svojih predaka i videli da će ta ideja kroz turizam doneti i prihode - izričit je Pjević. - Letos je u Kremnima svakog dana bilo od 200 do 600 posetilaca, znači - oko 20.000 ljudi. Zamislite kad, dogodine, u Kremnima bude sto hiljada ljudi, neke naredne dvesta i jednog dana milion... Da li će se tada neko setiti i reći: “Ovo je sve počelo 2000. godine kada je u Kremna naš zemljak Dragan Pjević, svojom promišlju i vizionarstvom, doveo tadašnjeg kandidata za predsednika države dr Vojislava Koštunicu, poklonivši mu taj tajanstveni kamen iz Kremana i rekavši - da vas sreća prati i da vam se sve želje ostvare?!” I - pratila ga je sreća, ostvarila mu se želja da postane prvi predsednik države posle vladavine komunista. Može misliti ko šta hoće, ali sve to bilo je - Kremnima zahvaljujući i, naravno, meni kao organizatoru svega toga!
“Tajanstveni kamen” je, dakle, “pomogao” Koštunici da postane predsednik, a - šta mu je “odmoglo” do ostane na toj funkciji, Pjević kaže:
- Nije održao obećanje i nije došao u Kremna i nije više predsednik... A, na opasku da je, kao predsednik mesne zajednice, ipak, Pjević postavio kasu na grob Tarabića pretka, “a ne na grob svog dede”, on kaže:

- Šta su njegovi potomci uradili 148 godina posle upokojenja Miloša Tarabića?! Mesna zajednica je obnovila spomenik 2002, a od tada - narod je svakodnevno počeo da posećuje grob i ostavlja novac. U mesnoj zajednici postoje priznanice za novac pokupljen sa spomenika. Zato smo odlučili da postavimo kasu na grob, najpre limenu - koja je posla tri dana razvaljena i poharana. Onda smo postavili čeličnu, armirano-betonsku, sa dve brave. Jedna od njih se vidi, druga - ne, jer je skrivena. Usput, mogu da kažem da je kod postavljanja kase majstor pogrešio, jer je stavio na vrlo loše, neprimetno mesto. Stavio je iza spomenika, da ne smeta prilikom prolaza, ali je tamo slabo ko i primeti! Ta kasa nije nikada otključavana, jer je posle samo tri dana od postavljanja neko pokvario obe brave. Moraćemo da je otvaramo švajs-aparatom.
SAM čin postavljanja kase na grob Pjević ne doživljava kao nešto “skaradno i nepravoslavno”:
- Video sam to na dosta mesta - kaže. - Između ostalog - i pored odra sv. Vasilija Ostroškog - stoji čovek koji prikuplja novac koji narod prilaže. Kakva je razlika između kase na groblju u Kremnima i tog čoveka koji to čini gore, na Ostrogu?!
Na kraju, čelična kasa je uklonjena sa Miloševog groba. Ali, Srpska pravoslavna crkva nikada nije promenila svoju odluku: Pjevićev “Dom kremanskih proroka” - nikada nije osveštan! Neosveštan je i - izgoreo u požaru, podmetnutom, po svemu sudeći. U Kremnima se, inače, ne pamti da je nekom namerno zapaljena kuća ili neki drugi objekat, osim u ratovima.
A, zašto je, svojevremeno, sveštenik iz Kremana - odbio da osvešta “Dom kremanskih proroka”? Da li se Crkva distancirala od kremanskog proročanstva ili od njegovih ovovremenskih tumačenja?
Povod distanciranju Crkve od kremanskog proročanstva - nije u njegovom negiranju, jer Crkva ni slovom ne spori reči Miloša i Mitra Tarabića. Ali, Crkva je, istovremeno, veoma čvrsta i u stavu “da posle Starog zaveta nije bilo proroka”, a kroz reči sveštenika Blagoja Dodića, Crkva Miloša i Mitra Tarabića smatra “retkim bogougodnim i bogom nadahnutim ljudima kojima je svevišnji po nešto otkrivao”.
Navedeno izjašnjavanje predstavnika Crkve o kremanskom proročanstvu - nije značajno samo po stavu da posle biblijskih - nema drugih proroka, niti samo po tumačenju “da ima retkih bogougodnih i Bogom nadahnutih ljudi kojima je svevišnji ponešto otkrivao”.
Od navedenog - možda je i značajnije da je Crkva, posle stogodišnjeg ćutanja, javno saopštila stav o kremanskom proročanstvu i, indirektno, o njegovim “ovovremenim” tumačima. Iza takvog stava - bio je i vladika žički Stefan, jer je sporna situacija oko (ne)osveštavanja “Doma kremanskih proroka” bila i pred njim i on je podržao odluku užičkih sveštenika.
Ali, ni naveden nije odgovor na pitanje:
Zašto Srpska pravoslavna crkva ćuti o kremanskom i drugim proročanstvima? Poslednji crkveni velikodostojnik koji je na tu temu javno govorio i pisao bio je - Nikolaj Velimirović. On je autor predgovora u knjizi dr Radovana Kazimirovića - “Tajanstvene pojave u našem narodu - Kremansko proročanstvo”, objavljene 1940. godine.
PRE Nikolaja Velimirovića - Crkva je ćutala o kremanskom proročanstvu, posle njega - muk se nastavio.
Zašto se ni mitropolit Mihailo, savremenik godina nastajanja kremanskog proročanstva, o njemu nije izjašnjavao? Kako se na odnos Crkve i kremanskog proročanstva, odnosno prote Zaharija Zaharića i Tarabića, gledalo pre 90 godina?
O tome - dragocen trag postoji u listu “Budućnost”, od 14. septembra 1915. Komentarišući novinske tekstove dr Radovana Kazimirovića o kremanskom proročanstvu, autor se potpisao kao “Čovek koji se smeje”, ali je kasnije ustanovljeno da je iza tog pseudonima bio - Dušan Popović, vođa i ideolog predratnog socijalističkog pokreta u Srbiji, što u svojoj knjizi iz 1940. potvrćuje i dr Kazimirović. U tekstu pod naslovom “Na brzu ruku”, Popović piše:
- G. Radovan Kazimirović, doktor teologije, iako je hrišćanin, nije baš tako milosrdan prema svojim bližnjima. Jer, on piše, mnogo piše, dugo piše, neprekidno piše. O čemu? To je sasvim sporedna stvar (izgleda i za njega samog): glavno je da piše.
Ovih dana, on piše o čuvenom kremanskom proroku Milošu Tarabiću i njegovom sinovcu Mitru.
Ovaj drugi i nije baš pravi prorok, nego mu više dođe kao viceprorok. Ali što se tiče Miloša - e, to je bio prorok i po. “Ni u čemu se nije prevario. Sve su se stvari dogodile onako kako je on za života predskazao. Do sada se nisu ispunile samo ove stvari: propast Turske; 2) propast Austrije; 3) budućnost Carigrada; 4) proglas srpske carevine; i 5) Kruševac - carska prestonica”.
Tako nas uverava g. Kazimirović. I treba samo još da se ispune tih pet sitnica, pa da onda i ja poverujem i njemu i kremanskom proroku.
"Uostalom, sve je to lepo; nego, ovaj, hm, sa hrišćansko-crkvene tačke gledišta, kako mu izgleda ceo ovaj proročki zanat? Zar mu to ne miriše na jeres? I dok danas ovaj naš doktor teologije ovako reklamira kremanskog proroka, zar njegova milosrdna sabraća nisu u srednjem veku slali za te stvari druge, kao vešce i veštice, na lomaču, ili na točak, ili na panj, ili uopšte na tako neki skrušen hrišćanski instrumenat?
Ja se ne razumem mnogo u cerkovnim stvarima, jerbo nisam doktor teologije, kao g. Kazimirović, pa nisam čak ni magister. Ali, čini mi se, po hrišćanskom učenju, da ne može svaka baraba biti prorok. Vrlo je teško dobiti od Gospoda Boga koncesiju za proricanje - mnogo teže no, na primer, od g. Pešića za rudarsko istraživanje ili od g. Voje Marinkovića za izvoz opijuma - i poslednju koncesiju za proricanje, Bog je izdao proroku Jeremiji i Jovanu Preteči zaključno, pa i to preko volje, jer je na primer gorepomenutog Jeremiju bio baksuz celog veka i morao je zbog svoje vidovitosti i dan i noć plakati.
Proricati, to znači petljati se u Božije stvari: biti u neku ruku konkurent proviđenju. A, međutim, zna se da je proviđenje isključivi vasionski monopol.
Uveren sam da će se i g. mitropolit složiti sa ovim mojim pobožnim hrišćanskim mišljenjem”, pisao je Popović.
Mitropolit Mihailo, ali ni dr Radovan Kazimirović, teolog, kao ni Nikolaj Velimirović - nisu se “složili sa pobožnim hrišćanskim mišljenjem” Dušana Popovića. O mogućim razlozima njihovog “neslaganja” sa Popovićevim mišljenjem o kremanskom proročanstvu i “koncesijama na proricanje”, biće reči u nastavku feljtona.


KAZIVANjE NIJE PRORICANjE

O ODBIJANjU Crkve da osvešta Pjevićev “Dom kremanskih proroka”, “Novosti” su, sredinom oktobra 2003. godine, pisale u tekstu naslovljenom “Van crkve”:
"Kremanski sveštenik odbio je da osvešta čudesnu kuglu, zbog čega se Dragan Pjević žalio proti stavroforu Blagoju Dodiću, arhijerejskom namesniku užičkom:
Pjević je, sa onim što radi, izašao iz okvira kanona Srpske pravoslavne crkve - rekao je Dodić. - O tome sam i sa vladikom razgovarao i zaključili smo - nastavi li sa onim što je počeo, sam će se isključiti iz redova Srpske pravoslevne crkve. Stav Crkve, prema prorocima, uopšte, je sledeći: proroci su predviđali i propovedali samo do Hrista i samo Stari zavet zna za proroke. Posle ih, dakle, nije bilo, a Crkva ne poznaje ni pojam “vidovnjaka”, jer je reč o ljudima koji “vide” iz ličnog interesa. Tarabići nisu bili ni jedno, ni drugo, nego samo ono što su za sebe govorili. Oni su pripadali onim, retkim bogougodnim i bogom nadahnutim ljudima, kojima je svevišnji ponešto otkrivao… Pa, oni nikada sebe nisu smatrali prorocima, već su, bez izuzetka, uvek govorili `tako im je kazato`."

(NASTAVIĆE SE)