Svaka humanost štetna!

PIŠE: Mića Živojinović

RADOMIR Putnik nije uspeo da predviđeno vreme lečenja i oporavka provede u austrijskoj banji. Krenuo je vozom natrag da brani Srbiju, takoreći ispred austrougarskih 5. i 6. armije, s tom razlikom što ga one nisu pratile preko Budimpešte, već su se, prema zamisli Oskara Poćoreka i prema očekivanju Živojina Mišića, uputile prema Drini, kao udarne strategijske grupacije jedinstvene balkanske vojske, formirane specijalno za konačni obračun sa Srbijom.

Putnika su na stanici dočekali đenerali Mišić i Stepanović. Stepa je bio u ulozi načelnika glavnog Đeneralštaba Srpske vojske, do Putnikovog povratka, a Mišić, po običaju, njegov pomoćnik.

- Dobro došli, vojvodo! - reče Stepa i pruži ruku Putniku.

- Zlo sam vam došao! Zlo, da nema većeg! - šaputao je Putnik, vidno uzbuđen, ozbiljno zamišljen, smrknut i s razlogom zabrinut, stežući ruku Živojinu Mišiću. - Nisam se nadao ovom kolaču - prekide Putnik razgovor da bi glasno udahnuo vazduh. Kad otpratiše Putnika kući, Stepa se okrete Mišiću:

- Živojine, ne mogu više da izdržim ovde gde me uglaviše prestolonaslednik i Pašić. Fala bogu te se Putnik vratio. Evo sutra njega, pa neka vam bog bude u pomoći. I vama, i meni i celoj Srbiji. Ne mogu da se bakćem sa kojekakvima koji nose buzdovan na ramenima, a glavu u rukama. Daleko im lepa kuća... A tebi će, Živojine, biti najteže, najmučnije i najgore. Sam ćeš morati sve! Na Putnika ne računaj! Jesi li ga video?! Potamneo, nesrećnik, i posrnuo kao krst na zapuštenom grobu. Pamet u glavu i ne daj se nikom. Prestolonaslednik te nije skinuo sa zuba još od Kumanova.

- Stepo, sad nam je dužnost da zajedno teramo zlotvora, da on nas ne bi terao. Biće teško i krvavo! Ali šta možemo?! Nevolja ne ide kroz šumu, nego kroz ljude.

Posle rastanka sa Stepom, Živojin se laganim korakom uputio prema Kalemegdanu. U crkvi svete Petke, pod sjajem kandila i treperavosti voštanica, ugleda izduženo, mršavo i bradom obraslo lice popa Milana koji bogobojažljivo, u pola glasa, vrši bogosluženje. Mišić se prekrsti, upali voštanicu, tiho priđe izvoru svete vode, napi se i vlažnim rukama istrlja lice. Zagleda se u svece na zidovima. Učini mu se da pri titraju voštanica trepere i listaju jevanđelja. Zatim podiže pogled ka ikonostasu:

"Bože presvetli, oprosti meni nedostojnom tvoga pomena što čiste duše, svetlog srca, zabrinutih misli, poganim jezikom i prašnjavim rukama krstim se i izgovaram molitvu. Nemam prava da molim za sebe, ali za Srbe, Bože, za Srbiju... Učini da crni oblak nad Srbijom, i u Srbiji, ne stvori veliku nepogodu; učini da ono što je došlo kao ispaštanje greha ne ostane kako kazna Srbiji i narodu srpskom. Samo toliko, Bože, pa će biti i previše za nas grešne. Pomozi, Bože, da moji vojnici naoružaju srce, a oficiri um; udeni pamet u srpsku politiku i razboritost u generale; ne blagoslovi onog ko ubija i otima; blagoslovi svakog ko danas, s puškom, usmrćuje dušmanina, braneći kuću i okućnicu. Ne daj da mi vojnike zaveje neverica, da mi oficire posustane malodušnost, da ljude nagrdi mržnja, a žene razjari osveta. Ne daj, Bože, da mi mržnja povede razum i udari u vid; ne zaslepi me nikad očajem, podstakni me blagošću i uspori me prekošću i surovošću. Pomozi, tvorče, da nađemo put spasenja sa manje grobova, a više nade. Pogledaj, Bože, i smiluj se na decu i srpsku nejač koja ti veruje i koja samo u tebe veruje; ne izneveri njihove nade, ne učini uzaludnim molitve tebi, bar malo pritvori vrata pakla i spasi Srbiju od nesreće koja je tvojom srdžbom došla, ali i tvojom voljom će proći. Samo ti, svevideći, pogledaj Srbiju. Što ti učiniš - učinjeno je; što ti naumiš - ostvareno je; što ti blagosloviš - spaseno je! Amin!"

Mišić je kleknuo, pomilovao zemlju u posudi u kojoj se pale voštanice za duše upokojenih, uzeo jednu veliku voštanicu, prekrstio se, poljubio je, pripalio je na drugu koja je pucketajući dogorevala i pobode je pored nje: "Bože, spasi duše srpskih vojnika i oficira koji ostadoše rasuti širom Srbije, daj im mira i spokoja i učini im večnu noć što lakšom."

Naglim prodorom austrougarskih trupa kroz Mačvu, Pocerinu i Rađevinu, iza kojih su ostali suze, krv i pepeo, srpska vojska je, ne bi li umanjila stradanja neboračkog stanovništva, izdigla borbeni duh i moral na najveći stepen požrtvovanja. Vešala ispod kojih su se klatila srpska deca, starci i žene, spaljene kuće, stoka i okućnica, budili su gnev prema zlotvoru - Austrougarskoj, koja je, gazeći sve principe ljudskosti, zaslepljena mržnjom, javno izdala sramnu naredbu, koja, nažalost, u istoriji predstavlja upečatljiv primer nepoštovanja i neuvažavanja nikakvih međunarodnih konvencija i drugih dokumenata radi ublažavanja ratnih strahota. Naredba komandanta austrougarskog Devetog korpusa glasi:

"Rat nas vodi u jednu neprijateljsku zemlju, koja je naseljena stanovništvom ispunjenim prema nama fanatičnom mržnjom, u zemlju gde se ubistva, kao katastrofa u Sarajevu, slave kao junaštvo. Prema tom stanovništvu svaka humanost je štetna. Ko u ovom slučaju bude imao milosti, taj će najstrože biti kažnjen. Rušite svaku kuću, obesite najuglednije ljude, sve sumnjive stanovnike ubijte na licu mesta..."

Ta naredba, nažalost, i dalje "krasi" vitrine svetskih osvajača, zulumćara, palikuća i ubica. Srpski narod je stavljen pred svršen čin. Odlučio je ono što mu je jedino preostalo: da braneći svoj fizički opstanak, istovremeno brani otadžbinu.

POZIV IZ VLADE

PORODICA Mišić privodila je ručak kraju. Iznenadni poziv od Pašića sve ih je zatekao nespremne i zbunjene toliko da su prekinuli uobičajeni razgovor za stolom i iznenađeno pogledali Živojina. Eleonora (kćer) skuplja tanjire sa stola i sa upitnim osmehom sastavi svoj i očev pogled.

- Pitaš me, kćeri, zašto me zove predsednik vlade? - reče on. - Upamtite, deco! Magarca ne zovu na svadbu da igra i peva, već kad nestane drva i vode...