Bežanija u Mionici

Piše: Mića Živojinović

U VLAŽNOJ noći, pritisnutoj gustim, teškim i niskim oblacima, čulo se usporeno disanje vojvode Radomira Putnika, isprekidano dubokim i punim kašljanjem. Pripremao je zapovest: "Usled nemogućnosti pružanja daljeg otpora neprijatelju, da se jedinice Prve armije, najzamorenije i najviše istrošene, povuku na desnu obalu Kolubare". Nakon toga, pozvao je đenerala Mišića i 13. novembra mu saopštio novi ratni raspored, kojim se postavlja na novu dužnost, rekavši:

"Mišiću... idite... idite da prihvatite Prvu armiju. Bojović je teško bolestan i ranjen. Trenuci su vrlo kritični. Zaustavite ovo osipanje naše vojske. Vi jedini... I šta učinite, učinjeno je".

Mišić je pohitao iz Kragujevca, preko Topole, Aranđelovca i Lazarevca, prema Mionici:

- Polako, sinovi i kćeri Srbije. Polako! - govorio je Mišić usput. - Ko vam je, za ime boga, napunio oči strahom i ko vas nagrdi izbezumljenošću. Vojniče, prihvati ovo dete! Vidiš da sirota žena samo što se nije srušila. E, ne može, poručniče, pred narodom! Ukraj s puta! Pa ćeš, po mom naređenju, za narodom! Ako bude trebalo! Sad nazad! Ajde, ajde, kapetane, ponovi mi to još jedanput: koji su ovo položaji? Tako je. Pa, izvolite, posednite ih. Za to vam ne treba nikakvo naređenje! Šta vam nije jasno?! Poručniče, kojim pravcem nastupa neprijatelj? Jeste li čuli, kapetane? Naredniče, na kom nagibu zemljišta se čeka neprijatelj? Jeste li razumeli kapetane?! Vojniče, gde treba da ti gleda puška? Sram vas bilo, kapetane! Mlađi više i bolje znaju od vas! Razmislite o tome!

U MIONICI, ispred škole, nered od bežanije i strahote. Đeneral Petar Bojović leži na dve sastavljene skamije:

- E, Živojine, šta dočekasmo? Rasulo, bedu, jad! Propast, moj Živojine! Ispunila me gorčina, gorča od čemera.

- Ne budi malodušan, Petre. Rešio si da se izvučeš sad kad je najgušće...

Bojović se bolno nasmeja:

- Vraćaš mi milo za drago, onda kada si operisao slepo crevo.

- Niko više ne računa na tebe - zadirkuje ga Mišić. - Ni kralj, ni Pašić, ni Putnik... samo ona nesrećna Mileva i ja. Kako, čime ćeš za Beograd? Mojim automobilom. Šta će mi?! Ko zna da li će mi ikad više biti potreban - pripomaže Mišić Bojoviću da se pridigne:

- Odmah kreći i srećan ti put! - otprati ga Mišić do automobila i pomože mu da se smesti na zadnje sedište. Zatvarajući vrata, dodade: - Ne brini, Petre. Pukovnik Hadžić će me detaljnije obavestiti o situaciji, a raspored snaga će biti novi i potpuno moja briga... Automobil zabrunda, Mišić mahu rukom za njim i okrete se:

- Potpukovniče, dovedite u red komandno mesto po svim pravilima đeneralštabne službe u ratu.

Most na Ribnici se ljulja. Na njemu major Krstić, kao davljenik za slamku, drži se za sablju. Mlatarajući rukama i nogama, čas ispliva, čas potone.

Mišić uzjaha konja i uputi se prema mostu. Kiša ponovo poče da rominja.

- Ma kud se guraš, ispustiću dete?! Za tebe je motka, pa da te čovek njome istrezni. Vojniče, pomozi mi da ovo preguram preko mosta. Ćuti, ženo! Malo mi moje muke, još moram da vodim računa o tvojim stvarima. Sad si našao da se našljokaš?! Gde ćeš ti, baba, duša ti u nosu? Ako si muško, idi čekaj Švabu! Sve su mi zapalili i odneli! Oca mi ubili, strica obesili! Kuda ću nego sa vojskom! Je l’ ono Pašić, nanu mu naninu?! Ćuti, bre, budalo! Tebi se od svakog, još od Lešnice, priviđa Pašić. Ono je đeneral Mišić! Živojin! Jeste, Žuća...

- Stoj, narode! - viknu Mišić i prope konja na zadnje noge.

NAROD ustuknu pred đeneralom.

- Od koga bežite?! - nastavi Mišić. - Od Švabe?! Od najgoreg vojnika na svetu! Kad ga poteramo, ceo svet će uživati u tome, ja vam kažem... Majore Krstiću! Izađite i uspostavite redosled prelaska preko mosta. Prvo civili. Naredniče, ne viči na vojnika! Ako nemaš s kim da se svađaš - oženi se! Vojnici! Kuda se, deco, udaljavate od mene? Priđite! Gde su vam puške? Uzmite ih. Pušku i ženu ne moraš da voliš! Ali moraš da ih razumeš, jer za ono za šta služe, nezamenljive su! Kaplare, što si smrknut? Ako pada iz neba, ne mora i sa tvog čela. Uzmi, zapali jednu cigaru. Ponudi i ostale. Kapetane, ne misliš valjda da ću ja da vam založim vatru. Dabome. I to što više vatri, da se vojnici ogreju, da osuše sukno i čarape.

Naredniče! E, tako volim, kad si skupa sa svojim vodom. Uzmi jedno odeljenje, pa idi ovuda, voćnjakom, naviše i pažljivo izađi na onu zaravan. Tu rasporedi odeljenje i osmatraj neprijatelja. Ni slučajno da niste založili vatru tamo, nego na svaka dva sata menjaj ljude, da i oni dođu da se ogreju. Gde su komordžije? Znao sam! Sve naopako! Umesto da ste na začelju, vi na čelu. Ne može i ne sme da nema ništa za večeru! Puna kapa! Šta bi hteo više od suvih šljiva? Pola od toga odmah u kazan! Skuvajte i podelite. Majore, kad su u pitanju vojska i narod, narod odbijte od puške a nemojte od kazana. Svima pomalo. Da nekome ne pretekne, a nekome ne dotekne. Vodite računa!

- Halo, Vrhovna - govori Mišić.

- Hvala bogu da ste se javili, Živojine! - teško je disao Putnik u slušalicu. - Šta ima novo?

ČUDO OD JUNAŠTVA

RADOMIR Putnik, načelnik štaba Vrhovne komande:

"Ovom blistavom pobedom u Kolubarskoj bici uspešno je završen jedan veličanstveni period naših operacija protiv Austro-Ugarske."

Feldmaršal August fon Makenzen:

"Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji voli slboodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam taj mali neprijatelj ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe."

Robert Lansing, državni sekrektar SAD:

"Kada se bude pisala istorija ovoga rata, najslavniji deo te istorije nosiće naziv: Srbija. Srpska vojska učinila je čudo od junaštva, a srpski narod pretrpeo nečuvene muke. Takvo požrtvovanje i istrajnost ne mogu proći nezapaženo - oni se moraju priznati i nagraditi."

Nastavlja se