Naredba Prvoj armiji

Piše: Mića ŽIVOJINOVIĆ
GOSPODINE vojvodo, odlučio sam da Prvu armiju izvučem ispod udara neprijatelja i da sa linije Golubac-Prostruga-Rajac-Suvobor, pređem na položaje ispred Gornjeg Milanovca.

- Pobogu, Mišiću, šta vam pada na pamet? Kakvo povlačenje?

Hoću, gospodine vojvodo, da mi vojnici i starešine bar dva dana zastanu: da se urede, odmore i dođu k sebi. Ne mogu da povučem naređenje! Već sam saopštio komandantima divizije! Stupio sam u vezu i sa komandantom Užičke vojske generalom Vukomanom Aračićem i utanačio obezbeđenje bokova, vezu i ispomoć.

- Mišiću, moram da vas podsetim na direktivu vrhovne komande, prema kojoj treba uporno da branite liniju koju napuštate.

- Gospodine vojvodo, nemoguće je dalje zadržavanje i opstanak na planinskoj vododelnici, a sa novih položaja ja ne nameravam da se branim, nego da napadam... Molim vas, izbijte iz glave svim komandantima povlačenje do Krgujevca. To ne dolazi u obzir.

- Mišiću, Druga armija je u kritičnom stanju. Ja sam Stepi, kao i tebi, odobrio povlačenje. Međutim, vladin delegat pri Štabu Vrhovne komande Tihomir Popović obaveštava me da je Nikola Pašić, nezadovoljan tim postupkom "saznao da postoje trvenja i neslaganja između Glavnog đeneralštaba i vojvode Stepanovića na štetu jedinstva i uspeha akcije" i o tome obavestio regenta Aleksandra, tražeći Stepino smenjivanje. Vlada ne namerava da se povuče iz Beograda.

- Gospodine Vojvodo! Predložite vi regentu i Pašiću neka se povuku iz Beograda. Onda će Poćorek omogućiti nama da što pre svršimo s njim.

- Kako to mislite, Mišiću?

- Videćete, vojvodo.

LjUT na Stepu, i nezadovoljan odlukom Živojina Mišića o povlačenju na položaje ispod Grnjeg Milanovca, prestolonaslednik Aleksandar, posle neprijatnog razgovora sa Stepom, pozvao je Mišića:

- Mišiću! Šta vam treba, i šta vi hoćete?

- Treba mi municija, visočanstvo, i hoću uredno snabdevanje trupa. Hoću da poštujete moja naređenja i da uvažavate izveštaje sa fronta.

- Kako ste smeli da izdate komandu bez mog odobrenja i napustite vododelnicu Kolubare i Ljiga i da izbijete čak na Rudnik?!

- Gospodine prestolonasledniče, u jednoj državi samo su oficiri pozvani da komanduju, jer su za to školovani! Ostali - ne.

- Mišiću, ja sam za vas Vrhovna komanda, ako niste znali?! Šta rekoste za Vrhovnu komandu?! Vi to još i ponavljate! Nečuveno! Alo, Mišiću! Alo! Meni kažete da nisam dorastao odgovornosti...

Zbog takvih i sličnih "nesporazuma" između Vrhovne komande i komandanta armija, a zahvaljujući umešnosti, taktičnosti i očinskoj zaštiti koju je ispoljio vojvoda Radomir Putnik prema svojim potčinjenima, na sreću Srbije, srpskog naroda i Srpske vojske, nisu prihvaćeni predlozi Vrhovne komande u vezi sa smenjivanjem i ostavkama komandanta Prve i Druge armije Živojina Mišića i Stepe Stepanovića. Mišić se u naredna dva dana isključivo okrenuo svojoj armiji. Osluškivao je svaki odgovor na njegov predlog, svaku dopunu njegove namerne nedorečenosti i svaki pokret bez njegove komande, ocenjujući inicijativu potčinjenih. Već 1. decembra izdao je jedinicama Prve armije naređenje:

"Ovako teško i žalosno stanje kod neprijatelja valja sada iskoristiti, napadati ga svuda i na svakom mestu, nigde mu ne dati mira ni stanka, dokle ga god ne uništimo i isteramo iz naše zemlje".

SUTRADAN, u 20 časova izveštava vojvodu Radomira Putnika o tome da je izdao naređenje komandantima divizija da do 3. decembra u tri časa ujutro krenu u napad.

Kada su evropske prestonice očekivale vest o krahu Srbije i slomu srpske vojske, pa se nadale svečanom ulasku komandanta austrougarske Pete armije u Beograd, na čelu sa komandantom Liborijusom Frankom, počela je kolubarska ofanziva, jedna od najsjajnijih pobeda srpske vojske, čiji je inicijator, organizator i izvođač bio komandant Prve amrije đeneral Živojin Mišić. Njegova izvanredna procena postupaka generala Poćoreka saopštena je vojvodi Putniku: ako se napusti Beograd, Poćorek će Petu armiju razvući prema severoistoku, premeštajući korpuse kako bi što pre ušao u Beograd. Time će, kad počne srpska ofanziva, austrougarsku Šestu armiju "početi preko mere da isteže ispred fonta Prve armije i Užičke vojske. Krećući u napad, Mišić je bodrio sve komandante, a posebno komandanta Užičke vojske generala Vukomana Aračića:

- Ne daj se, Vule, živ u ruke!

- Ni mrtav!

Na pitanje da li zna gde je pukovnik Svetislav Isaković, Aračić je odgovorio:

- Znam da je Sveta reaktiviran, ali gde se nalazi, ne znam?

Odmah nakon artiljerijske pripreme i napada koji je usledio oko 7 časova po centralnom delu fronta na položaje austrougarskog 16. korpusa, srpska vojska je zarobila trojicu oficira, 405 podoficira i vojnika, četiri brdske haubice, jedan mitraljez, hiljadu granata i veliku količinu drugog ratnog materijala. Ne dozvoljavajući da "zanesenost pređe u ometenost" Mišić je preporučio "veću opreznost u gonjenju neprijatelja".

"Od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Zato treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih mogućnosti ljudske i konjske snge".

Švajcarski list "Žurnal de Ženes":

"Srpska vojska čini nemoguće, neverovatne stvari. Vojnici nisu svesni svoga junaštva i oni ne znaju koliko dnevno prostora pređu. To su čuda šta oni čine. Izgleda da oni borbu vode u hipnozi, u nekom letargičnom snu, idu napred kao somnabule pod neprestanom borbom, zaneseni, opijeni, idu iz dana u dan, kao oluja, kao mahniti po 30, 40 kilometara dnevno. Ova brzina gonjenja neprijatelja je samo za kinematografske filmove."
(NASTAVLjA SE)