Nema kapitulacije!

Piše: Mića ŽIVOJINOVIĆ

SRBIJA još nije stigla da prebroji leševe koje je pokosio rat i odnele bolesti, a već je zagazila u 1915. godinu, najtežu ratnu godinu za srpsku vojsku i Srbiju, ostavljenu samu, bez saveznika, na vetrometini mučnog vremena i krvave istorije. Srbija, koja se crnela od crnih marama, nije više imala šta da izvadi iz nagorele i pocepane torbe, da pruži onom preteklom nesrećniku, iz jučerašnjeg rata, koji danas odlazi u novi rat protiv neprijatelja koje je mržnja prema Srbiji ujedinila i gurnula sa svih strana.
Iz praznih štala izlazili su presamićeni seljaci i goloruki hvatali topove i teglili ih na položaje, ostavljajući opanke u blatu, i bosonogi nastavljali dalje. Srpske majke više su plakale nad sopstvenom sudbinom nego nad opštom nesrećom, najviše što nisu imale ni poslednju jabuku da stave u poderanu prtenu torbu, koja je najčešće landarala prazna preko ramena srpskog vojnika.
Nemci, Austrijanci, Mađari i Bugari, sa svojim uhranjenim vojnicima i konjima, opkolili su Srbiju sa svih strana. S mržnjom i osvetom, sa isukanim noževima i pobesnelim psima, počeli su krvavi pir nad srpskim narodom.
A u svetu nigde nikog da pruži ruku pomoći i kaže reči utehe i nade!
Jedino Mišić pruža otpor sa Prvom armijom i zadobija dovoljno uspeha, koliko da omogući drugima što bezbednije odstupanje. Samo je on, za čudo i divljenje, u najtežim časovima, kad su svi drhtali i strepeli, umeo da sačuva ledenu mirnoću, razboritost i spokojstvo.
- Ne sme se kapitulirati! - viknuo je Mišić. - Dokle god postoji vladalac, vlada i vojska, pa ma kolika njena jačina bila, država nije izgubila svoje biće i s njom svet mora da računa kao sa realnom činjenicom.
Na reči prestolonaslednika Aleksandra o skorom pristizanju savezničke pomoći iz Petrograda i Pariza, Mišić je odgovorio:
- Rusija je u haotičnom stanju korupcije i nespremna; vrlo je daleko da bi za pet nedelja, a kamoli za pet dana mogla da dobaci svoju pomoć.
- Računamo i na Engleze - rekao je prestolonaslednik.
- U toj matematici računajte samo na minus - odvrati Mišić, dok su ostali ćutali.
- I Francuzi su obećali pomoć - okrete se Aleksandar Mišiću.
- Od obećanja do ostvarenja toliko je dugačak put da mnogi ostanu zauvek na njemu, ne dočekavši obećano.
- Francuzi su jak oslonac, Mišiću!
- Osetili smo to na svojim plećima, visočanstvo! - reče Mišić i povisi ton - Savezništvo u srpskim ratovima ne postoji!
To je obmana koju srpski vojnici plaćaju najskuplje, i zabluda kojoj su iskreno pevali. To je srpska širokogrudost koja nas je uvek dovodila u teskobu, i kratko pamćenje zla, koje se, zbog brzog zaborava, uvek ponavljalo. To je srpska navika na štetu, koja je podmirivala tuđu rečenicu. Upamtite! Zahvaljujući "saveznicima" Srbi su u svim ratovima bili više patnici nego ratnici, više nesrećnici nego borci, više poniženi nego naoružani i više osramoćeni nego priznati!
Prestolonaslednik Aleksandar i Nikola Pašić gledali su Mišića izbezumljeno, ukočeno i razrogačenih očiju. Prestolonaslednik nije hteo da otrpi:
- Upamtite Mišiću! Dolazi vreme kada će se ceniti samo ljudi bez jezika i psi bez lajanja.
- Daj bože - odgovori Mišić - da Vi to dočekate, a ne daj bože da ja razgovaram sa mutavima i lajem umesto psa.
Zora je zorila poslednje krajičke tame koji su izbelivali plavetnilo novoga jutra. Odmor koji je dao prestolonaslednik niko nije iskoristio da bi legao i zaspao. Odluka o povlačenju, kao oštra britva, sve ih je porezala, učinivši im glasove nesigurnim, drhtavim i isprekidanim. Svi sede za stolom, zaokupljeni jednom mišlju sa dva pitanja: Kuda? Kako? U vratima, vidno bunovan, pojavio se prestolonaslednik. Tek na drugu Pašićevu ponudu da sedne, spustio se na ponuđeno mesto. Neispavan, podnaduo, sa modrim kolutovima oko očiju, velikom talasastom borom po sredini čela i izrazito zakrvavljenim levim okom, više liči na očajnika koji se propio i nesrećnika koga su svi ostavili i zaboravili. Ovako kao on izgledaju brodolomnici spaseni u poslednji čas pred potonuće. Kockari koji svesno zalažu poslednji imetak imaju više nade u očim i više želje u srcu od njega. Spuštene veđe više odaju paćenika nego ratnika.
Iskosa gleda Pašićeve ruke, koje nečujno, između palca i kažiprsta, vrte olovku, čas na jednu, čas na drugu stranu, i ritmički bockaju slova na papiru. Ostali gledaju ispred sebe.
- Koliko sam obavešten, koliko vidim i čujem, nedovoljno je da objasnim tragediju u kojoj smo se našli - kao da se sašaptava sa nekim - procedi prestolonaslednik.
Vetrušina tresnu ogolelim granama po prozoru i gomilice snega, verući se jedna preko druge, rasuše se po donjem delu okna.
- Pa, gospodine Pašiću - povišenim tonom nastavi prestolonaslednik - izvolite. Ko je kriv što smo dovedeni u tesan klanac? Vi, Vlada, ministri, vojska, saveznici, neprijatelj... Možda ja! Ili svi pomalo. Pa hajde da to "svačije pomalo" izvagamo dok ne svane.
Vetar ponovo ošinu preko prozora, pa plamsaji sveća zatitraše skoro do nestajanja.

MIŠIĆ - HEROJ
DOKTOR Arčibald Rajs, profesor Lozanskog univerziteta:
"Valjevo je bio glavni stan srpske vojske. Veliki šef vojvoda Putnik bio je nevidljiv... Jedan drugi čovek, isto tako u generalštabu, učinio je na mene takođe, i to u prvom susretu, dubok utisak. To je bio general Živojin Mišić. Instinktivno imao sam utisak da imam pred sobom nekog najprvoklasnijeg. Nisam se prevario, jer je Mišić postao heroj od Kolubare. On ima spoljašnjost lepih seljaka iz oblasti odakle je rodom. On je seljačko dete i opravdano se time ponosi. Pravi srpski tip: odlučno srce, čovek visoke inteligencije i neukrotive energije."
Albin Kučbah, nemački tajni agent u Srbiji, u službenoj belešci:
"Mišić važi za sposobnu, najfiniju glavu. Vojno veoma visoko obrazovan predstavlja dušu najvišeg srpskog komandovanja. Sigurno je najsposobniji srpski oficir i srpski vođa."
(Nastavlja se)