Ispit pred Srbijom

Piše: Mića ŽIVOJINOVIĆ
SNEG navejava i zatrpava. Prvu armiju. Ibarsku klisuru napušta i poslednji komordžija. Na Kosovu se slivaju i utapaju jedni u druge pokidani delovi divizija i pukova.

U četiri navrata Mišić je na Kosmetu pokušavao da ubedi Đeneralštab da, oslanjajući se na pogodne položaje, pruži odlučni otpor neprijatelju.

"Borimo se za otadžbinu bez garancije. Garancija su svi mučenici koji brane kuće. Politički je, vojnički i nacionalni razlog da branimo svaku stopu, a mi se povlačimo od Save i Dunava bez bitke... Ove planine se isprečile kao da bi same htele reći: "Dosta! Stanite!" Zašto da se ne okušamo?

Ne tražimo pobedu, nego da stanemo, a tad će i neprijatelj da stane. Dajmo dokaza da smo iskrvavljeni do srca kad sahranjujemo otadžbinu. Najzad, neka ova borba bude poslednji plotun junaku kojeg u grob polažemo".

A onda se ponaosob obratio komandantima armija:

"Stepo, nije vojska ono što je obučeno kao vojska, no ono što živi, bije se i mre kao vojska! Šturme! U borbi zrno ubija telo vojnika, a poraz duh vojske. Ne treba se plašiti zrna, već poraza!"

Uz njega je, u početku, stao samo Stepa Stepanović, koji ga je podržavao, a ubeđivao ostale komandante da poslušaju Mišića i da će sigurno otuda moći da pređu u protivofanzivu, ubeđujući ih da je bolje "svi oni da se, pre nego što unište oružje, i pre nego što svojim rukama zadave Srbiju, podave u Jadranskom moru".

Konačno, u Peći 17. novembra 1915. godine, na predlog vojvode Živojina Mišića, vojvoda Stepa Stepanović zakazuje sednicu Veća komandanata. Promrzli vojnici, gladni i bolesni, prolazili su pored kuće u čijoj sobi su sedeli komandant Prve armije vojvoda Živojin Mišić, komandant Druge armije vojvoda Stepa Stepanović, komandant Treće armije đeneral Pavle Jurišić Šturm, komandant odbrane Beograda đeneral Mihajlo Živković, artiljerijski pukovnik Čedomir Marković, i komandanti divizija: đeneralštabni pukovnik Božidar Terzić, pešadijski pukovnik Ljubomir Mirijić, artiljerijski pukovnik Mirko Milosavljević i đeneralštabni pukovnik Miloš Anjić. Sednicu je otvorio vojvoda Stepa Stepanović, a zatim dao reč vojvodi Živojinu Mišiću:

- Gospodo! Danas je prošlo deset dana otkako mi i naša vojska ne znamo gde su ni Vlada, ni kralj Srbije, ni Vrhovna komanda, niti mi imamo vezu sa ovom našom vrhovnom upravom, niti ona sa nama. Ona ne zna uopšte ništa o nama i o vojsci. Mi ne možemo više da ostanemo u stanju u kome će svaki od nas da radi na svoju ruku. Potrebno je da najstariji među nama primi komandu nad celom vojskom, a to je vojvoda Stepa Stepanović. Prema pismenom izveštaju komandanta pešadijskog puka trećeg poziva, neprijatelj nas više ne goni, zato predlažem da se odavde otpočne kontraofanziva. Ako vojvoda Stepa Stepanović neće da primi komandu nad celom vojskom, ja ga molim da se, kao stariji, potčini pod moju komandu bar za pola sata. U meni se unedrila i sazrela misao za otporom prema neprijatelju. Dokažimo Švabi da ne beži svako ko okrene leđa!

- Ne mogu da prihvatim tu ulogu - reče Stepa i otkopča dugme pod grlom.

- Od čega te strah, Stepane!

- Od prevelike odgovornosti, Živojine! Okrenuti se sad licem prema neprijatelju, znači sesti za kockarski sto bez ikakvog uloga. Na koju kartu da zaigram?

- Na kartu Srbije, Stepo!

- Izvini, ali sa tom kartom ne smem da se kockam. Ne samo ja... Ti znaš da ni kralj, ni Vlada nisu podržali Putnikov i tvoj predlog o prelasku na nov način ratovanja.

- Pobeda, Stepo, pripada onima koji najviše veruju.

- Imam, ja, kuraži Živojine. Ali u ovakvoj situaciji neću ni da ti komandujem, niti da mi komanduješ!

- Imaš i snage, Stepo, za pobedu, ali ti je iščilela vera u nju, pa si postao gubitnik pre nego što si započeo bitku.

- Gospodine, vojvodo - za reč se javi đeneral Mihajlo Živković - i luda Nasta vidi da smo u teškom stanju.

- Ali ne i u bezizlaznom, Živkoviću!

- Ja tražim da se produži odstupanje prema Skadru, jer prema izveštaju komandanta Timočke divizije pukovnika Mirka Milosavljevića, u tom pravcu su se povukle i Vlada i Vrhovna komanda.

- Kad ste se čuli sa Vrhovnom komandom?

- Nisam se čuo ima deset dana.

- Pa šta mislite, gospodine đenerale, da tako nasumice idete! Vodite vojnike i poput slepca pipkate belim štapom po snegu tražeći Vrhovnu komandu! Ako je pamet slepa, mala je korist od očiju! Gde vam je inicijativa?!

- Potčinjeni nema pravo na inicijativu...

- Samo dok postoje objektivni uslovi za vezu sa pretpostavljenima, Živkoviću. A i sami priznajete da se deset dana niste čuli sa Vrhovnom komandom.

- Ja, gospodine vojvodo, imam naređenje o povlačenju, i ono je za mene Sveto pismo.

- Čime ste obezbedili povlačenje? Pitam vas, Mihajlo, šta ste preduzeli da vam se toliki broj vojnika ne smrzne? Čime hranite vojnike i konje? Nabrojte mi jedinice koje vas bočno obezbeđuju? Ko vam je u zaštitnici? Gde ste ostavili ranjenike i bolesnike? Čime ih lečite? Znate li, bar, da mi kažete koliko ima trenutno vojnika vaša jedinica. Koliko ste ih poveli, koliko ćete da ih dovedete tamo gde ste naumili i da li razmišljate kad ćete i šta ćete da vratite u otadžbinu?!

- Gospodine vojvodo, ja nisam kod vas na ispitu.

- Niste kod mene, ali pred Srbijom jeste!

DIVOVSKA HRABROST
EGON Ervin Kiš, književnik iz Praga, kaplar 11. puka austrougarske 9. divizije, učesnik Kolubarske bitke:

"Tek u Srbiji 1914. godine shvatio sam da je ljubav prema slobodi malih naroda jača sila od nasilja velikih i moćnih. Tek sam ovde shvatio Šatobrijana da neumitna sila - volja savlađuje sve, a da je slabost sile u tome što veruje samo u silu..."

General Kraus, komandant Kombinovanog korpusa, feldmaršalu Poćoreku, telefonom:

"U toku noći 7/8. decembra, u napadu na Varovnicu izgubili smo preko hiljadu vojnika, podoficira i oficira. Doživeli smo potpuni krah. Svi beže u haosu i neredu. Molim vas obustavite ofanzivu. Nemojte uzalud da se naprežete. Moramo da se povlačimo. Sve je bilo uzalud".
(Nastaviće se)