Ratnik đačke čete

Osećaj pripadnosti naciji bio je kod Sremca izuzetno izgrađen, i u trenutku kad je Srbija odlučila da krene u oslobodilački rat od Turaka, 1876-1878. godine, on nije imao nikakvu dilemu, već se odmah priključio tom pokretu. Profesor Milan Kujundžić, u književnosti zvani Aberdar, osnovao je tada takozvanu Đačku bateriju i Sremac se u nju, među prvima, dobrovoljno upisao.
Međutim, nisu svi bili blagonakloni u odnosu na ovaj potez. Đačku bateriju dobrovoljaca neki su nazvali "mider baterijom", a među protivnicima je bio i Sremčev ujak Jovan Đorđević. On je formiranje ove baterije smatrao avanturom, a ne dovoljno promišljenim potezom.
- Da si ti temeljitije konstitucije i vojnički spreman za borbu, ko bi bio tako glup da te zadrži - govorio je Đorđević. - Pa i bez toga ne branim ja tebi da se boriš za ideale srpstva, za koje bi i sam dušu svoju dao. Ali, ti ideš tamo gde ćeš gladovati i cvokotati od zime; gde ćeš da pomogneš Kujundžiću da stekne kolajnu, a sebi jektiku ili sigurnu smrt... U ime tvoje pokojne matere i u ime tvog pokojnog dede, hoću da ti prigovorim... Njima sam se zaverio da ću da bdeti nad tobom. To sam do danas vršio savesno, pa moram i sad, možda poslednji put da vršim, kad ti mesto njih kažem: Ne idi!
Đorđević je objašnjavao Stevanu da Đačku bateriju ne vodi nikakav vojskovođa, već zanesenjak, lirik kome ostali treba da posluže kao dekor za sticanje slave. Međutim, sestrić ga nije poslušao.
- Za mene bi bila najveća sramota ne uzeti učešća u borbi za oslobođenje, ma ko me vodio! - odgovorio je Sremac svom ujaku. - Svi ste nas tome učili, a vi ponajviše: da živimo i ginemo za srpstvo! Učili ste nas punih dvadeset godina... Svi kličete godinama kroz svoje pesme: "Dole ropski lanci! U sveti rat!" - a sad, kad je rat na pragu - "Nemoj u rat!" Kad se treba latiti puške - "ne diraj, to nije za tebe!" Idu toliki da prolivaju svoju krv za srpske vekovne svetinje, a ja šta! - da za to vreme obijam kavanske pragove. Ne, to ne smem, ne mogu, to neću. Ne pripadam ja samo sebi i porodici, nego i naciji... tako ste me sami učili!"
Smatra se da je odlazak u dobrovoljce bio prvi i jedini sukob sestrića i ujaka.
U BOJEVIMA Sremac nije učestvovao, jer prilike za to nije bilo. Pa, ipak, bili su to izuzetno teški dani. Đačka baterija bila je prepuštena sama sebi. Sremac je išao peške od Beograda (pošao 8. januara) do Aleksinca (stigao 14. januara), pa zatim dalje do Niša i Vranja. Na putu se gladovalo i cvokotalo od zime. U vojsci je dobio čin kaplara. Iz tog pohoda jedva je izvukao živu glavu.
U uspomenama njegovog saborca i prijatelja Mihaila Cerovića ostalo je zabeleženo da je na putu od Vlasotinca ka Vladičinom Hanu, gde se kretala njegova jedinica, Sremac od umora i iscrpljenosti zaspao u snegu i umalo tu nije ostao. Samo je pretnja revolverom vozačima poštanske kočije, na koju je Cerović bio prinuđen, doprinela da kasnije poznati pisac bude spasen, tako što su ga ovom kočijom prevezli do Vladičinog Hana.
Sremac se brzo oporavio i priključio svojoj jedinici koja je stigla do Vranja, gde se ulogorila. Međutim, njegove muke nastavljene su i u Vranju.
- Smestili smo se, upravo zbili u jednu sobu, snisku i vlažnu, ležimo kao prasci, jedan uz drugoga - pisao je Sremac svom ujaku Jovanu Đorđeviću. - A, što se tiče hrane, tu tek ličimo na prave prasce. Dosad smo se na putu hranili živim, a sada kuvanim kukuruzom. Dobro je samo kad ga ima i kad idemo napred!
Iz rata Sremac se vratio iscrpljen telesno, ali ne i duhovno. Veliki rodoljub i pobornik oslobođenja verovao je da je rat iz koga dolazi samo predigra jedne nove, veće drame, koja se u budućnosti mora odigrati, "jer su u posedu vekovnog neprijatelja i dalje ostali Kosovo, Drenica, Sandžak, Povardarje - mesta stare srpske slave i veličja".

UNUTRAŠNjI GLAS
JANUARA 1878. godine javio se Stevan Sremac pismom svom ujaku Jovanu Đorđeviću i još jednom pokušao da opravda svoj odlazak u rat.
- Poštovani i dragi ujo - piše on - izvinite, nisam vas mogao poslušati. Zove me sveta dužnost. Skoro ćemo dalje krenuti, dok se malo odmorimo. Putovali smo osam dana, sve peške, s početka po mraku, a docnije po blatu i snegu. Poslednjih dana kad smo išli preko nekih planina, duvao je jak vetar i sneg je vejao, tu smo se malo namučili... Još jednom izvinite što sam poslušao svoj unutrašnji glas i poziv, a ne vaše savete.

(NASTAVIĆE SE)