Sremac iz Bačke

PIŠE: ZORAN ARACKI

SREMAC je u Niš došao druge godine po oslobođenju od Turaka. Postavljenje za predavača u niškoj gimnaziji, bilo je od izuzetnog značaja za karijeru ovog pisca, ali i za grad koji je tek počeo da diše novim slobodnim životom.
Stari Niš - parađumiš, kako su ga tada nazivali, sa krivudavim ulicama i ćorsokacima sladunjavih imena; Šefteli sokak, Kevina mala, Sotiraćevo sokače, Donina česma i sličnim bio je pun cveća. U "Politici" iz 1935. godine piše da je "varoš s večeri mirisala na bosiljak, kaloper i majčinu dušicu", a da su ljudi puštali srcu na volju i znali za pusti dert, "ubavo živuvanje" i "merak". Iz kuća "duboko povučenih od ulice i skrivenih pojasom zelenila, čuli su se pesma i glasan kikot razdragane mladosti".
Na ulicama počele su da se sudaruju razne tetka Doke, arbanaške čorbadžike, čiraci i gospoda. Sve je manje bilo skrivanja iza ćoškova i kapidžika. Kafane su postale središte novog društvenog života. Žene, doduše u pratnji, išle su slobodno, otkrivena lica. Događala se prava unutrašnja revolucija.
Mile Pavlović, Sremčev prijatelj i biograf, piše da je ta sredina bila prepuna neiscrpnih motiva i tipova potpuno novih, neiskorišćenih, nepromatranih, nezabeleženih. Kao Kolumbo što je otkrio Ameriku, tako je on ovde otkrio novi svet - nove ljude i novu književnost. Tu su bili, nadomak, Ivko i Smuk, Zona Zamfirova, Ibiš-aga i čitava povorka tipova; tu su bili ljudi starog kova, njihova mišljenja i jezik, tradicije i verovanja; tu zurle i gočevi, ćemane, bubnjevi, dahire i talambasi, Cigani, bašte, lojze, dimlije, sevdalinke, gugutke u kavezima, libadeta i tepeluci, čočeci, sevdasi, slavuji, kubure, tufeci i mesečina - sve puno neke topline, prostote i naherenosti.
Stevan Sremac je sve to posmatrao, beležio i potom pretočio u svoje izuzetno uspele pripovetke. Nišlije su ga opisale kao "vrlo otmenog, u hodu i po odelu, sa šeširom velikog oboda, ispod koga su izbijali pramenovi bujne kose, milog pogleda"... "rumen u licu, on je sa pritajenim osmehom ispod uglađenih brkova, pozdravljao meštane ne čekajući da bude prvo pozdravljen".
Sremac je bio rado viđen u svakom društvu. Međutim, pored sve svoje pristupačnosti i sklonosti da i sam pusti srcu na volju, on se za sve vreme bavljenja u Nišu družio sa nekoliko svojih kolega i još nekim "čaršilijama" srednjeg staleža. Naročito omiljeno društvo bili su mu Kole Rašić, Đorđe Stanković Marger, čuveni Milenko, kelner iz hotela "Orijent", bakalin Grebenarević, Kosta pisar, praktikant Mita Beamter, Laza kmet, kafedžija čika Aksentije i mnogi drugi. Kafana "Marger" godinama im je bila zborno mesto. Nažalost, danas ove kafane više nema. Porušena je zbog izgradnje stambene zgrade.
Najveći deo događaja i anegdota koje su mu poslužile kao materijal za književna dela čuo je u "Margeru" ili "Bosni", kao i na teferičima svog užeg društva, "gde su se rashlađivali, dok im se za meze peklo jagnje na ražnju i to na "lozinkama", a piće hladilo zakopano u pesak".
Stanovao je samo u niskim, tipično staroniškim kućama. Njegova soba nije bila veća od dva i po sa četiri metra i visoka jedva dva metra. Na zemljanom podu bile su prvo asure, rogoze i preko njih čerga. Sa doksata te kuće, koja se nalazila u blizini kuće Živka jorgandžije, čiju je slavu opisao u pripoveci "Ivkova slava", Sremac je pratio "veselo živuvanje" i petodnevno svetkovanje Ivkove družine.
Njegovi savremenici tvrdili su da su mnogi od njih pročitavši o sebi u Sremčevim pripovetkama, posebno u "Ivkovoj slavi", bili ljuti na pisca. Ali i pored toga rado su odlazili na predstave putujućih pozorišta ne bi li videli svoj nekadašnji život. Stanko Stojiljković je u "Politici" 1932. godine tim povodom napisao da su "namičući jače kapu na oči ili se više zabuljujući u maramu, oni i one, ulazili na sporedne ulaze i iz sklonitog kraja gledali, ljutili se i smejali, ali i priznavali da, iako je sve hiperbolisano, ipak je to "ono njino". Sremac je sačuvao uspomenu na te ljude, a oni su dali svoj sud o njemu govoreći da je bio:
- duševan čovek...
SUSRET SA KRALjEM

PROFESORI niške gimnazije imali su priliku da se poklone kralju Milanu, koji je Niš smatrao drugom prestonicom. Kad je došao red na Sremca, on se poklonio i rekao svoje ime i položaj.
- Vi ste iz Srema? - zapitao ga je kralj.
- Ja sam iz Bačke, veličanstvo - odgovorio je Sremac.
- A predavač ste u Nišu? - zapita kralj.
- Jesam, veličanstvo.
- Sremac iz Bačke, predavač u Nišu - ne razumem - reče kralj i s tim rečima otpusti Sremca.
Sremcu je uvek bilo krivo kad bi ga ko podsetio na ovaj događaj.