Toj beše život

Piše: Zoran ARACKI
NEMA sumnje da je "Ivkova slava", koja ovih dana zahvaljujući reditelju Zdravku Šotri i odličnoj glumačkoj ekipi, puni bioskopske sale širom Srbije jedno od najboljih dela Stevana Sremca. Priča je zasnovana na istinitom događaju, a pisac je učinio samo nekoliko izmena. Gazda Ivko je u stvarnom životu bio jedan od prvih Sremčevih komšija iz niške Muftijske ulice i zvao se Živko. Slavio je Svetog Jovana, a ne kao u pripoveci Đurđevdan - i to je bilo uglavnom sve od izmena iz stvarnog života. Ostali deo priče koji se odnosio na Kalču, Smuka, Kurjaka, Kevu i ostale u potpunosti je odgovarao stvarnom događanju.
Priča iz "Ivkove slave" se odvija poslednjih godina devetnaestog veka, u smiraj burnih istorijskih dešavanja koja su dovela do konačnog oslobođenja južnih srpskih krajeva od viševekovne turske okupacije. Baš u to vreme ugledni niški domaćin jorgandžija Ivko rešio je da pun optimizma u miru i slobodi proslavi svoju krsnu slavu. Nakon višednevnih priprema pod nadzorom Keve, Ivkove žene, osvanuo je slavski dan.
Napunila se kuća uglednim i manje uglednim građanima, a na čelo stola, kao i svake godine, zaseli su Ivkovi verni prijatelji - nadaleko čuveni maštar i lažov Kalča, ispičutura Smuk i veliki ljubitelj dobre kuhinje Kurjak. Svoje mesto za stolom našao je i Svetislav, mladić koji se uvukao na slavu zagledan u Mariolu, devojku koja služi goste i za koga niko nije znao ni ko je ni odakle se stvorio. Zato je i nazvan - Neko.
Kao što to na srpskim slavama, ponegde i dan-danas biva, uz pesmu, jelo i piće, druženje se produžilo do duboko u noć. Gosti, čak i oni najizdržljiviji, su se razišli, ali Kalča, Smuk, Kurjak i Neko nadmašuju sve ostale. Ivko i Keva odlaze na spavanje, a četvorka najupornijih ostaje da dokaže kako se kod Srba slava slavi tri dana.
Drugog dana slave stižu i novi gosti, a slavna četvorka se ne razilazi. Astal su izneli u dvorište, da ne smetaju uglednim gostima, i tu nastavili slavlje. Ivko bi da ih otera, ali zna da se gosti sa slave ne mogu izbaciti. Oni to koriste. Udvaraju se Marioli i njenoj majci udovici Siki. Jedu, piju, pucaju, tamane kokoške, pevaju serenade. I tako to traje i druge noći.
Trećeg jutra premoreni i očajni Ivko rešava da ode kod predsednika opštine ne bi li ih ovaj svojim autoritetom izbacio iz dvorišta. Posle nekoliko sati vraća se kući, uveren da im je konačno doakao. Međutim, tamo muzika, igranje, pevanje, čočeci, jagnje na ražnju, veselje još veće nego dok je on bio tu. Na čelu parade predsednik opštine lično.
Ispostavlja se da je tog dana Kurjakova slava, pa svi nastavljaju da slave i tu slavu, ali u kući gazda Ivka, jorgandžije. Ivko je već u agoniji, jer ne zna da li će se slaviti još tri dana. U taj čas predsednik opštine mu predlaže da njih dvojica isprose Mariolu i Siku za Svetislava i Kurjaka, a ovi će se za uzvrat povući iz Ivkovog dvorišta. Ivko i Keva radosno isprose žene za dvojicu svojih gostiju koji potom sedaju u kočije i odlaze u obližnje selo da nastave svoj gastro-maliganski pir.
Sve ličnosti, kao prototipovi, postojale su u stvarnom životu. Kalča je Mikal Nikolić, kujundžija i lovdžija. Ivko je Živko Mijalković, jorgandžija i više sevdalija. Smuk i Kurjak su zanatlije i đuveč-kardaši. Sremac je te obične, male, do tada anonimne ljude uveo u književnost realističnim postupkom.
O tome je davne 1932. godine novinaru "Politike" svedočila Ivkova (Živkova) žena, po Sremcu Keva, a u stvarnom životu Dika.
- E, moj sinko, četrdeset je već godina kako je njega nestalo, a umro je pre svoje četrdesete godine savladan teškom bolešću, u Beču gde je bio na lečenju i gde sam ga sahranila - svedočila je Dika. - Ivko nije bio samo meraklija, već priznat i viđen čovek, čija se reč, što no vele, jela u čaršiji. O slavi svet naiđe toliko, da ispuni sve gostinske sobe, a Ivko kad vidi da se okupe gosti koji nikako ne izlaze on bi tada otvorio sporedne odaje, dao im lanjsku slavsku sveću i kolače sa povečernje i sve takve goste koji ne nameravaju da ostanu samo jedan dan, tamo okupio bi rečima: "Evi vi kolač, eve sveća, slavite, braćo moja, dok vam stiga, a podrum isto je onoliko vaš, kol`ko što si je moj!" Slavili smo zimskog Sveti Jovana, a tad bejahu opake zime, kamen i krš od mraza puca, kijamet, kako mi vikamo, a kod nas se slegne čitav svet. Ama, toj beše život.

(Nastaviće se)