Tri Sremčeva grada

Piše: Zoran Aracki
Sremac je malo putovao, ali su njegova omiljena mesta, pored Sente i Niša bili Mostar, Dubrovnik i Sokobanja. U Mostaru je drugovao sa Aleksom Šantićem, Svetozarom Ćorovićem, Atanasijem Šolom, popom Jovanom Protićem, Vasom Radulovićem i mnogim drugim. Čudio se kako su njegove pripovetke iz niškog kraja prihvaćene u jednom tako dalekom kraju, za koji je mislio da je posve drugačiji. Međutim, njegova "Ivkova slava" doživela je veliki uspeh i u Mostarskom pozorištu.
- Nisam mislio da je mostarski život tako sličan niškom i da u Mostaru još ima ljudi-đidija iz starog zemana, poput Kalče, koji će ga na pozornici onako oduševljeno pozdraviti - pričao je Sremac, u Jelića mehani u Mostaru, društvu u kojem su bili Ćorović, Šantić i ostali.
I u Mostaru, kao uostalom i u mnogim drugim mestima, Sremac je izbegavao da odlazi u tzv. ekskluzivne kafane. Svetozar Ćorović je zapisao kako ga je molio da "ne idu u finiju gostionicu".
- Da odemo u našu mehanu, gde je mehandžija kakav Cincarin ili barem nalik na Cincarina, i gde sede obični hamali, radnici, seljaci.
U vreme kada je Stevan Sremac putovao u Dubrovnik, ovaj grad je bio skoro nepoznat za Srbiju. Njegov biograf Pavle Popović tvrdi da je Sremac u Dubrovnik putovao "da vidi srpski svet tamo". Bilo je to, zapravo, "kao nacionalno krštenje, hadžiluk srpski, zavet jednog patriote".
U Dubrovnik je stigao 31. jula 1899. i tu ostao deset dana. Bio je oduševljen Srbima u Dubrovniku, dopadao mu se njihov patriotizam. Na Preobraženje je išao u pravoslavnu crkvu. Posetio je sve uglednije srpske trgovce: Berberovića, Bubala, Tošovića. Posetio je Dum Ivana Stojanovića, Srbina kanonika katoličkog. S Antunom Fabrisom, urednikom "Dubrovnika", najčešće se prepirao o vođi radikalne stranke Nikoli Pašiću, kojeg liberal Sremac uopšte nije voleo.
TRI godine kasnije, Steva je u Dubrovniku ostao cela dva meseca. Tada je takođe svraćao u Mostar i Sarajevo.
Ova putovanja nisu odigrala neku veću ulogu u njegovom književnom radu, ali su značajna samo zbog toga što se Sremac tada upoznao i sa Srbima koji su živeli u tim krajevima. U isto vreme počeo je i da sarađuje sa kalendarima i listovima koji su tamo izlazili - "Dubrovnikom", "Srđom", "Zorom"...
Osim Dubrovnika i Mostara, Sremac je posebno voleo Sokobanju. Tamo je odlazio kad god je to bilo moguće. Sa poslednjim danom školske godine pakovao bi se i odlazio u ovu banju. Prema sopstvenim rečima, tamo je nalazio mir, kakvog u Nišu i Beogradu nije imao.
- Da ne čitam novine, da ne slušam razgovor o politici i da se sklonim od mojih kolega profesora, koji ni o čemu drugom ne umeju da govore do o školi - govorio je on.
Međutim, Branislav Nušić, u "Brankovom kolu" iz 1906. godine, tvrdi da su njegovi motivi za odlazak u Sokobanju bili drugačiji. Nušić i Sremac su, inače, drugovali u Beogradu i Sokobanji.
- Nije to sredina u kojoj bi se on osećao kao svoj, u kojoj bi se on mogao da povuče u sebe - napisao je Nušić. - Od svih banja od je izabrao Sokobanju. Ne zbog njene lekovitosti, ne ni zbog lepote prirode, koja je okružuje, već zato što je u njoj mala palanačka čaršija, što se na njenim dušanima još spuštaju ćepenci, što kroz njene ulice gamiče Vukadin i Tasa škembar; što u njenim malama još bije goč i pište zurle. To je sredina u kojoj je Sremac bio svoj, u kojoj je mogao da nađe odmor.
Nažalost, u toj sredini Stevana Sremca je sustigla i rana smrt.

APETIT
BORAVEĆI u Dubrovniku (1899), Sremac se obreo na plaži u Kolorini, na kojoj su se okupljali svi dubrovački Srbi.
Jedan mu preporuči:
- Progutajte malo vode, to otvara apetit.
- Nemam računa - reče Sremac. - Nije me niko zvao na ručak.

(NASTAVIĆE SE)