Vezir odan sultanu

Piše: Ismet KOČAN
VELIKI iskorak Mehmeda Sokolovića na pozornicu osmanske imperije, dogodio se 1546, godine. Umro je Hajrudin Barbarosa, stari gusarski vuk za čije su ime vezane najslavnije stranice turske pomorske istorije i strah i trepet svega što plovi Sredozemljem. Na opšte zgražavanje njegovih saboraca i iskusnih pomorskih komandanata, za prvog čoveka mornarice, kapudan-pašu, imenovan je Mehmed Sokolović, za kojeg se jedino znalo da nema nikakvog pomorskog iskustva! Tada je među turskim hroničarima, koji će od tada pomnije pratiti svaki njegov korak, počelo raspitivanje za ovog, kako se tada mislilo, “miljenika dvora”.
Istoričar Ismail Hami Danišmend čak bljuje vatru na ovakvo Sokolovićevo imenovanje, nazivajući to Kanunijevom greškom. Prema nekim turskim istoričarima, Sokolović je na toj dužnosti bio četiri godine, od 1546. do 1550, dok M. Tajib Đokbilen u turskoj Islamskoj enciklopediji, u tekstu o Mehmed-paši Sokoloviću, tvrdi da je dve godine više bio na toj službi, dok naš Radovan Samardžić smatra da je on upravljao pomorskim poslovima Turske do 1551. godine, kada je bio unapređen u zvanje rumelijskog beglerbega.
Malo je ko od ovih kritičara razumevao dalekovidost Sulejmana Veličanstvenog koji je imao velikog dara i osećaja da odabire prave ljude za prave funkcije i koji je, nasuprot uvreženom mišljenju da odbranu stečenih pozicija na moru treba ostaviti nekadašnjim gusarima, odabrao za admirala mornarice proverenog čoveka koji će u njoj zavesti red i poredak i čija sudbina neće zavisiti od hirova, trenutnih raspoloženja i odmetanju sklonih gusarskih komandanata, kao što su bili čuveni Hajredin Riđobradi i njegov nesuđeni naslednik i ništa manje proslavljeni gusarski kapetan Turgut Reis.

POSLE punih četvrt veka haranja Sredozemljem i totalne zavisnosti osmanske mornarice od severnoafričkih, egejskih i albanskih gusara koji su se stavili pod njenu zastavu, osmanska flota je, rukovođena mudrom rukom novog kapudan-paše Mehmeda Sokolovića, počela da dobija jednu sasvim drugu fizionomiju.
Za četiri godine, koliko je Sokolović proveo na ovoj funkciji, preuređena i po svim vojnim pravilima ustrojena turska mornarica je izrasla u veliku pomorsku silu koja je bila kadra i za mnogo veće poduhvate nego što su to bili kratkoročni piratski uspesi njenih dojučerašnjih gusarskih kapetana.
Da bi ostvario te svoje ciljeve, Mehmed-paša Sokolović je dao da se preurede i izgrade nova brodogradilišta i pristupio izgradnji brodova određenih tipova, veće zapremine i kvaliteta. Početkom pedesetih godina 16. veka, u Zlatnom Rogu, podignut je arsenal koji je imao sto trinaest svodova, pod kojima je stalno radilo oko četiri stotine radnika. “Čim se jedna galija porine u more, na istom mestu započne gradnja druge... Za kratko vreme i uz silne napore, Turska je dobila veliki broj novih brodova, i to pre svega zaslugom novog kapudan-paše. Da bi se obezbedila sredstva za ovaj posao, preuređen je poreski sistem u nekoliko provincija, najviše Grčkoj, a pojedini rodovi vojske prilagođeni su za službu u mornarici.”
Prema Radovanu Samardžiću, ali i mnogim turskim hroničarima i istoričarima, Mehmed Sokolović se nije upuštao u okršaje na moru, ali nije ostao isključivo vezan za carigradski arsenal, gradnju brodova i podešavanje poreskog uređenja i vojnog potencijala potrebama pomorstva. Postoje nagoveštaji da je on već tada smišljao planove o turskom prodoru u područje Indijskog okeana... Zbog nemogućnosti prolaza Gibraltarom, kojeg je čuvala, za to uvek ujedinjena hrišćanska flota, u njegovoj glavi se još tada rađala ideja o prokopavanju Sueckog kanala, poduhvatu koji bi omogućio izlazak osmanske flote iz Sredozemnog “jezera” i učinio osmansku imperiju istraživačem i gospodarom novih mora i svetova. Poduhvat koji je on ostavio za docnija vremena, kada će kao veliki vezir imati moći da se uhvati u koštac sa realizacijom jedne tako velike ideje i ideje o prokopavanju kanala Volga - Don.
Posle ministra mornarice, Sokolović je, milošću i voljom Sulejmana Veličanstvenog, naznačen za rumelijskog beglerbega. To je bila funkcija koja je značila prekretnicu u njegovom životu i karijeri. Dobiti zvanje rumelijskog beglerbega, značilo je i neposredno približavanje najvišoj vlasti. Namesnici Rumelije, umesto u Sofiji, koja je bila njhovo sedište, stolovali su praktično u Carigradu i, dakle, bili u blizini dvora i učestvovali su na carskom divanu odmah posle vezira. Drugim rečima, dužnost rumelijskog paše dodeljivan je zvaničnicima obično neposredno pred njhov ulazak u ministarsko veće.
KAO rumelijskom beglerbegu, Sokoloviću se osmehnula sreća da se sa svojim sposobnostima još više nametne padišahu Sulejmanu. Mir koji je 1547. bio postignut sa Austrijom bio je pokvaren i pojavilo se kao sporno pitanje Erdelja. Erdelj je bio osmanski begluk i osmanlije su tražile njegovu predaju. Iz tih razloga počele su pripreme za rat koji je trebalo da vodi rumelijski beglerbeg Mehmed-paša Sokolović. U Islamskoj enciklopediji se navodi da su 1551. Sokoloviću za taj rat pridodate snage smederevskog sandžakbega Rustem-bega, jedan deo konjanika sa Krima i Dobrudže, a iz Istanbula je stiglo i 2.000 janičara. Sokolović je za ovaj rat uzeo i druge snage: Mihaloglu Ali-begove akindžije i Hadum-pašine snage. Njegova vojska je nadmašila 80.000, dok je neprijatelj, s druge strane, na tvrađavama imao 50 topova.
Za razliku od ovog vojnog pohoda, koji Sokolović nije uspeo da dobije diplomatskim putem, turski istoričari ističu njegovo briljantno učešće u padišahovom vojnom pohodu na Nahdživan, koji je održan 1552. i 1553. godine. Sokolović je sa rumelijskom vojskom, pod komandom velikog vezira, otišao do Gruzije. Po završetku vojnog pohoda došao je u Amasju, gde je, kako beleže turski hroničari, na ratnom divanu, kojeg je 1554. održao padišah, već učestvovao kao treći vezir.
Sokolović je još od prvog dana stupanja na vezirsku funkciju, osetio svu težinu njene odgovornosti, predosećajući uz to sve prednosti, a još češće moguće opasnosti koje se nadvijaju nad topuzom vlasti, bilo zbog sultanovog nezadovoljstva nekim postupcima svojih najbližih podanika, bilo zbog uplitanja harema u državne poslove, koje je počelo da pokazuje svoje prve znake još za vladavine Sulejmana Veličanstvenog.
Kao treći vezir, Mehmed-paša Sokolović se našao u središtu vihora intriga najvoljenije Sulejmanove žene, sultanije Hurem, nekadašnje Rokselane, koja je podstakla braću, prinčeve Selima i Bajazita na bratoubilački obračun oko nasleđa za presto. Bajazit je bio sposobniji, ali je, po pravu nasleđa, presto pripadao Selimu. U bratskoj svađi oko nasleđa, Sulejman Veličanstveni je bio neumoljiv. Poslao je vojsku na mlađeg sina, a glavnu ulogu u njegovom porazu i izgonjenju u Persiju, odakle je na veliki pritisak Porte morao biti izručen i zajedno sa sinovima zadavljen, odigrao je upravo Mehmed-paša Sokolović, koji se našao na strani princa Selima. Dostojanstveno držanje trećeg vezira u tim dvorskim intrigama, a docnije i na bojnom polju, ostaće duboko urezano u sećanju jedinog preživelog princa i pretendenta na osmanski presto, što mu potonji osmanski vladar, Selim Drugi, neće nikada zaboraviti.

SULTANOV ZET
SOKOLOVIĆ se uspeo do položaja drugog vezira 1561. godine, posle smrti velikog vezira Rustem-paše. Na položaj velikog vezira doveden je Semiz Ali-paša, dotadašnji drugi vezir, a njegovo mesto je zauzeo Mehmed-paša Sokolović. Godinu dana iza toga, postao je i sultanov zet, oženivši šesnaestogodišnju Selimovu ćerku Ismihan (Esmu), što mu je sada, kao članu porodice Osmanovića, definitivno odredilo dalju sudbinu.
(NASTAVIĆE SE)