Smrt sultana Sulejmana

Piše: Ismet Kočan
MEHMED-paša Sokolović postao je prvi vezir Porte u trenutku kada su se na prestolima zapadnih zemalja i u Rusiji odvijale krupne promene, a nove krunisane glave najavljivale da neće još dugo da trpe diktate Porte iza kojih su stajali autoritet i moć ostarelog Sulejmana Veličanstvenog. Veliki vezir Semiz Ali-paša, koji je važio za mirovnjaka, umro je gotovo istovremeno kada su u Carigrad stigle vesti o turskom porazu na Malti. Sultan se bez dvoumljenja odlučio da državni pečat poveri svom dotadašnjem drugom veziru i zetu svog naslednika, Mehmed-paši Sokoloviću. Nije prošlo ni deset dana, a iz careve kancelarije su krenula naređenja mnogim begovima i pašama, od Ohrida do Ćustendila i Nikopolja do Temišvara, da budu u pripravnosti i da se polako primiču ka Sofiji, Smederevu i Beogradu.
Novi veliki vezir, Mehmed-paša Sokolović pogađao je želje sultana da još jednom, na samom izmaku života, krene u vojni pohod na zapad. Period mira koji su 1562. postigli Busbek i Semiz Ali-paša još nije bio istekao, a već je bio povređen, jer su osmanski upravljači Erdelja bili zaposeli nekoliko mesta koja su pripadala Austriji. Austrijanci su se preko svojih poslanika u Carigradu žalili na ovo Sulejmanu Veličanstvenom, ali su istovremeno udarili na napadače. Sve se ovo dešavalo upravo kada je Semiz Ali-paša umro i kada je na njegovo mesto došao Mehmed-paša Sokolović, koji se, kao ratnik, odmah odlučio na objavu rata Austriji.
Sulejman Veličanstveni, koji je vladao osmanskom imperijom punih dvadeset pet godina i bio neprikosnoveni gospodar gotovo triju kontinenata, naslućivao je svoj skori kraj. Zašao je bio u 72. godinu života i mučila ga je teška kostobolja. Ipak, naviklom na blistave pobede, najteže od svega pao mu je turski poraz na Malti, a neprebolna rana mu je bilo neuspešno opsedanje Beča. Sa svetske istorijske pozornice hteo je da siđe isto onako kako je na nju i došao: novom i efektnom vojnom protiv “neposlušne” Austrije i pohodom na Siget, koji je trebalo da bude predigra novom opsedanju, i po njegovim zamislima konačnom zauzimanju Beča, koji je bio zadnji bedem za osmanske prodore u bogate zapadne hrišćanske zemlje.
Ostarelog padišaha, koji je iza sebe, kao vojskovođa, imao pohode na Beograd, Rodos, Mohač, Beč, Kišeg, Bagdad, Krf, Sučavu, Budim, Gran, Tebriz i Nahdživan, na trinaesti i poslednji pohod, nagovorio je najviše netom ustoličeni prvi vezir Mehmed-paša Sokolović, koji je osvajanje Sigeta, a odmah potom i Beča, smatrao obavezom i krunom blistave vladarske karijere najvećeg osmanskog padišaha, ali i svojim ličnim uspehom, koji bi ga, kako je smatrao, uvrstio u najodabranije osmanske velikane istorije osmanske imperije.
U rat protiv Austrije pošlo se prvog maja 1566, a opsežne pripreme i ceremonije koje su pratile izlazak sultanove vojske iz Carigrada nadmašile su sjaj svih dotadašnjih pohoda. U ime starog i onemoćalog sultana, koji se samo formalno nalazio na čelu vojske, komandovao je veliki vezir Mehmed-paša Sokolović.
Međutim, još na prvom odmorištu se videlo da ostareli Sulejman nema snage da jaše, pa je najveći deo puta provodio u kolima ili nosiljci, pojavljujući se na konju samo u paradne svrhe, kada je trebalo da ujaše u naseljena mesta, Beograd na primer, pokazujući se kao predvodnik jedne, po snazi i sjaju, do tada neviđene vojne armade.
Sve konce pohoda na Siget, čija je opsada započela 5. avgusta 1566. držao je veliki vezir Sokolović, zajedno sa najodanijim mu ličnim sekretarom Feridunom. Četrnaestog dana po Sulejmanovom dolasku pod bedeme Sigeta, kojeg je branio čuveni junak Nikola Zrinjski, postali su opsedatelji gospodari vanjske utvrde, dok se unutrašnja još suprotstavljala. Obe strane su se junački borile, a turski hroničari beleže da je veliki vezir Mehmed-paša Sokolović, čak tri puta, ludom srećom izbegao smrt.

Ujutro, 5. septembra, sve je usplamtelo i preraslo u silan požar, kao Sulejmanova mrtvačka baklja, jer je on u noći od petoga na šestoga septembra umro, bilo od staračke slabosti, dizenterije ili udara kapi. Nije mu dato da za utehu pred smrt vidi pad Sigeta ili da čuje za predaju đule... Nestrpljiv zbog dugotrajne opsade Sigeta, pisao je sam Sulejman, još kratko vreme pred smrt velikom veziru: “Zar se taj dim još nije razišao, ne odzvanja li već truba o osvajanju?”

Sulejmanova smrt je prećutana ne samo vojsci, nego i vezirima, a vlastoručno sultanovo pismo je objavljeno kao dnevna zapovest. Autor zapovesti je bio Džafer-aga, tadašnji vrhovni štitonoša kojeg je jedinog s tajnim pisarom Feridunom veliki vezir uputio u državnu tajnu o smrti. Oni su obojica opravdali poverenje i kasnije će, za Selima Drugog, ili bolje reći za vladavine velikoga vezira Sokolovića, prvi da postane njegov zet i janičarski aga, a drugi reisefendija. Opsada Sigeta je nastavljena, a da se ne bi posumnjalo u sultanovu smrt, navode tadašnji turski hroničari, Sokolović je naredio da se Sulejmanovo mrtvo telo balsamuje, a uz pomoć šminke i oponašanja gestikulacije, na carski presto posadi Imam Hasan-aga, koji je mnogo ličio na padišaha.
Varka je uspela, a mir u vojsci koja je još više kidisala na bedeme tvrđave, očuvan. Pošto je osvojen Siget, održan je sledećeg dana divan, a tri najveštija pera carstva: nekadašnji nišandžija i sadašnji muteferika Dželal-zade, reisefendija Mehmed čelebi i sekretar Feridun-beg ispisali su pisma o pobedi, koja su poslata svim namesnicima u carstvu, krimskom hanu, šerifu Meke, persijskom šahu i drugim silama, a u sultanovo ime. Ujedno su podeljene nagrade i povišice plata, a Sulejmanova poslanica što ju je napisao vrhovni štitonoša džafer, koji je znao da oponaša njegov rukopis, objavila je da je jedan deo vojske upućen na osvajanje Baboča, a drugi određen za izgradnju sigetske tvrđave.
Objašnjeno je dalje da je nemoguće da se sultan zbog otečenih nogu javno pojavi, te da će on, nakon završetka izgradnje sigetske džamije, da obavi u njoj molitvu u petak i zahvalnicu za tako sjajnu pobedu. Tako je državna tajna o Sulejmanovoj smrti u potpunosti sačuvana do dolaska njegovog sina i prestolonaslednika iz Kutahije u Carigrad mudrošću i oprezom velikog vezira.

DOČEK SELIMU
TEK kada je pao Siget, otpravi Mehmed Sokolović čauša Hasana prestolonasledniku Selimu u Kutahiju s vešću o Sulejmanovoj smrti, za koju vojska još nije znala. Pismo je napisao Feridun, najpoverljiviji sekretar velikog vezira, dok je čaušu usmeno rečeno da sultan neće da krene nazad dok se Siget ne obnovi za odbranu. Čauš je jahao tako brzo da je osmog dana bio kod Selima. A, i ovaj je pohitao, te je sa svojim najpoverljivijim osobama bio već trećeg dana kraj Carigrada u Kadičoju. Nakon malog nesporazuma sa namesnikom Carigrada, Iskender-pašom, koji o svemu ništa nije znao, dođe Selim s carskom galijom i uz topovske pozdrave u Uskudar, te tako i glavni grad sazna za sultanovu smrt.

Nastaviće se