Orgije žutog Selima

Piše: Ismet Kočan
Dva dana po dojavi o smrti oca, Selim napusti Carigrad i u najvećoj žurbi uputi se ka granici. Desetog dana bio je u Beogradu, gde se nije zadržavao, nego je odmah produžio u Vukovar. Tamo ga zadrža poruka velikog vezira koji mu je javio da bi mu bolje bilo boraviti u Beogradu nego se uputiti u tabor. Objašnjeno mu je da bi mu ovde vojska, po starom običaju, tražila dar za ustoličenje, a u taboru nema dosta novaca na raspolaganju. Budući sultan se na to okrene i čekao je dolazak vojske u Bajram-begovoj kući u Beogradu.
Iz straha od nereda, Sulejmanova smrt se pred vojskom još tajila i premda se pročula vest o Selimovom dolasku u Carigrad, ipak se sultanova smrt još nije javno oglasila. Posle isteka prvog kvartala godine isplaćena je vojsci plata i ujedno je najstrože naređeno rumelijskom i anadolskom beglerbegu da čete raspuste kućama. Posle tri dana pošlo se uz uobičajeno slavlje dalje sa šatorom velikog vezira i sultanovim, uz klicanje čauša, koji su im dali blagoslov.
Sulejmanov leš su nosili u uvijenoj nosiljci kao da je još živ. Utrobu je Sokolović dao da se odmah pokopa na licu mesta, a to su učinili oni koji su bili upućeni u tajnu i tamo je kasnije sagrađeno turbe. Četiri postaje pred Beogradom, konačno je Sokolović dozvao čitače Kurana i naredio im da u noći, četiri časa pre svitanja okruže nosiljku i naizmenice čitaju Kuran te mole u ime božje.
SVA je vojska zapala u takvo jadikovanje i plač da je stalo svako dalje napredovanje. Veziri su se okupili oko velikog vezira i žalili zbog smrti, premda se za nju kriomice već znalo. Kada se razdanilo, prođe veliki vezir gomilom i uputi joj ove reči: "Drugovi u oružju, zašto stojite i zašto nećemo dalje ići? Zar ne bi trebalo radije slaviti padišaha islama koji je tolike godine vladao nad nama, zar nećemo zaučiti: Bog je jedan, slava Bogu!" On je Ugarsku učinio kućom islama i svakoga je od nas hranio dobročinstvima; zar da mu to bude nagrada, zar ne bi radije njegov leš nosili na našim glavama njegovu sinu koji vas čeka kod Beograda da izvrši poslednju volju svog oca, koji vam je oporukom ostavio darove i povećanje plata?Budite odvažni, dajte da čitači Kurana izmole svoju molitvu i idite dalje.”
U tri etape stigli su do Mitrovice. Ovde su veziri poslali sultanu poniznu molbu da izvoli primiti poklonstvo vojske na novom zlatnom prestolju koji su sa sobom poneli u rat i da vojsci po starom običaju obeća dar prigodom dolaska na presto.
Veliki vezir je sazvao da se novom sultanu ljubi ruka. U gradu je u međuvremenu već izbila gužva, vojnici su tukli one koji su stigli s mrtvim telom sultana i grdili. Čaušima je zbog toga naređeno da mrtvaca potajno odvezu u Carigrad. Zatim je tri dana držan divan za oficire četa kojima su podelili dar prigodom dolaska na presto. Janičari su negodovali da im nije dovoljno dato, ali su dobili odgovor da nije dosta novaca poneto. Petoga dana je vojska pošla u Carigrad.
Jozef fon Hamer, u svojoj “Istoriji Osmanskog carstva”, navodi jedan primer koji na najbolji način oslikava karakter mekušnog i uživanjima sklonog Selima, koji nijednom svojom osobinom nije bio dostojan naslednik velikog mu oca i najvećeg osmanskog padišaha Sulejmana: “Na smederevskoj ravnici jahala su dugo kraj sultana oba kazaskera (vojna suca), rumelijski, Mevlana Hamid, i anadolski, Mevlana Perviz efendija. Bili su tako slobodni najponiznije prikazati sultanu, koji je voleo da popije, kako bi bilo poželjno da se u potpunoj strogosti održi zabrana točenja vina, što ju je izdao umrli sultan Sulejman. Kada su stigli u Smederevo, obojica su smenjena. U Sofiji i u Plovdivu bio je dan odmora, a Selim je u oba grada posetio kupalište.” U Jedrenu je stigla vest da je Sulejmanovo mrtvo telo stiglo u Carigrad i da je pokopano.
IAKO je u dotadašnjoj osmanskoj istoriji bio običaj da se za nove vladavine menja i ministarsko veče, zajedno sa velikim vezirom, novi sultan, Selim Drugi, odlučio se da ne dira Mehmed-pašu Sokolovića. Razloga za to je bilo više: veliki vezir mu je bio zet, a prevagnulo je i njihovo dugogodišnje drugarstvo i prijateljstvo, dokazano u trenucima kada je Selim bio odsudnu bitku sa svojim bratom, princom Bajazitom, oko prestola.
Ipak, glavni razlozi su druge prirode: Selimu Drugom, koji je bio svestan svoje nesposobnosti, bio je potreban čovek koji ga je tako trijumfalno doveo na presto. Osećajući se zaštićenim sposobnostima velikog vezira, Selim Drugi se malo bavio državnim poslovima, prepustivši se, umesto vođenja imperijom, čulnim uživanjima.
Sokolović je za Selimova doba bio veliki vezir blizu osam godina i skupio je za sve to vreme svu vlast u svojoj moćnoj pesnici, održavajući neograničenom samovlašću Osmansku imperiju na vrhuncu slave, na koju ju je ostavio veliki padišah Sulejman. Dok se “žuti” Selim, kako su sultana zvali zbog njegove plave kose više bavio u haremu i bio poznat kao bludnik, proždrljivac i vinopija, pretpostavljajuči državničke obaveze sviračima i blagougodnim razgovorima sa pesnicima, Sokolović je vukao konce rata i mira. Suprotstavljajući jedno drugom, i posle sedmomesečnih pregovora, naterao je 1568. Austriju ponovo na mir, a taj dokument u 25 tačaka, od kojih je najveći deo bio u korist Porte, kao i mnogobrojni specijalni pokloni koje su Austrijanci bili primorani dati, bio je diplomatsko delo velike Sokolovićeve umešnosti, koji se, dve godine iza toga, osvajanjem Arabije, ponovo dokazao i kao veliki ratnik.

STRAH OD VEZIRA
KOLIKA je bila moć velikog vezira, čak i u očima samog sultana, oslikava jedan događaj kojeg navodi Jozef fon Hamer u “Istoriji Osmanskog carstva”, kada je Selim Drugi, na samomom početku vladavine, povukao jedini svoj samostalni potez, bez saglasnosti sa jedinim gospodarom carstva, Mehmedom Sokolovićem: On je imenovao svoga nekadašnjeg vrhovnog dvorskog upravitelja Lala Mustafu, koji je bio u nemilosti, za zadnjeg vezira Kubeta; no njegova bojazan od velikog vezira bila je tako velika da se nije usudio posebno ga pozvati k sebi, nego, da bi s njim bar po usvojenoj formi javno govorio, održao je pri povratku iz lova divan na konjima, na kojem je po redu govorio sa svim vezirima, a onda i sa novoumilostivljenim.
(NASTAVIĆE SE)