Studije u Zagrebu

Piše: Radovan POPOVIĆ 4.

PORED mosta na Drini, Andrić se rado sećao i odlazaka u Višegradsku banju, ali i izleta do Dobruna, do pravoslavne crkve iz 14. veka - to su prve freske iz jedne srpske bogomolje koje je video: car Dušan sa svitom. Bilo mu je više od sedam godina kada je Dobrun prvi put pohodio:

"Kao da je juče bilo: dobrunski prota (opisao ga je u `Anikinim vremenima`: `... taj dobrunski proto, prav kao proštac, duboka i svečana glasa, ukočena pogleda, siv u licu, siv odnekud i u odelu, kao da uvek dolazi iz vodenice...`) prostro ćurak na zemlju, tu smo seli i ručali mahune s kajmakom. Ja sam razrogačenih očiju buljio u dugačku protinu bradu, ne znajući za dve čuvene stvari koje su tu blizu mene. Reč je o freskama kralja Dragutina i o mudrim pesmama koje je pisao Vahdeti (muslimanski pesnik i mislilac rođen u Dobrunu)... U blizini Dobruna nekada se nalazilo i imanje poznatog narodnog i `mog` junaka Alije Đerzeleza..."

Tri epistole Ive Andrića iz Višegrada, upućene prijatelju iz gimnazijskih sarajevskih dana Vojku Durbešiću, koji leto 1912. godine provodi u Zenici, govore o ferijama.

Piše mu 19. avgusta:

"Vrativši se s puta po selima, zatekoh tvoju lepu kartu i bio sam ti blagodaran... Ovde je nesnosno. Posediću ako ostanem još dugo. U Sarajevu više nemam kuće. Raskućilo se. I sad nemam kome doći. Kad sam ono pre mesec dana bio, noćio sam u hotelu i zapisao se u `Knjigu stranaca`..."

U drugom pismu, početkom septembra 1912. godine, žali se što mu prijatelj ne piše. Prijatelja moli da mu kupi kofer, ali lep ("ti znaš moj smisao za sitnice").

"... O sebi. Živim u ovom gnezdu žalosnom, težak od prošlosti, zabrinut radi budućnosti... Živim u odsutnosti duha i lepote, s ljudima koji me ne vole i koje mrzim. Nedostojan život..."

I treće pismo je - melanholično - prijatelju kaže da sanja odlazak u Zagreb ili u Beč na studije, priželjkujući stipendiju "Napretka", hrvatskog potpornog društva.

Otići će u Zagreb u oktobru 1912. godine i upisaće Mudroslovni fakultet Kraljevskog sveučilišta Franje Josifa Prvog. Dobiće i "Napretkovu" stipendiju i slušaće predavanja na prirodoslovno-matematičkom odseku.

ZIMSKE ferije 1913. godine provodi u Višegradu.

Vojku Durbešiću, koji je otišao na studije u Beč, 13. februara piše da mu je jedan zajednički prijatelj u Sarajevu pokazao i čitao neki njegov litererni sastav:

"Mora da si mu u Beču ili ti čitao ili on slučajno našao; molim te lepo: moji listovi tebi i za tebe. Danas kad se brižno krije svoja unutrašnjost, pisma su jedini iskreni odraz njen i pokazati svom neprijatelju list znači dati neprijatelju plan... Ovde je mirno, stare nervoze nema.

Na proletnjem snegu i pod proletnjim suncem bude uvek sve dobro..."

Martovsko pismo Ive Andrića iz Višegrada Durbešiću je veoma opširno. On najpre prijatelja podseća:

"Kratko, ljubezni: moja pisma tebi i za tebe. Uostalom, ja sam i onaj gospodin još dobri, tek dođemo katkad u konflikt, kao pravi geniji i jedni literati... Da se protumače društveni konflikti - oni su kod mene u poslednje vreme vrlo česti..."

I pošto opisuje atmosferu u Zagrebu, njegove susrete i viđenje sa pesnicima Vladimirom Čerinom i Antunom Gustavom Matošem ("I ja ga poštujem, jer je nesrećan, i još više, jer ne zna da je nesrećan..."), nastavlja:

"Nekoliko spoznaja u samoći neka ti kažu kako sam - čovek si duha i razumećeš; žalosno u mom životu dolazi od ljudi. Istina je da me tek bolest ili ovako takva nezgoda veže za moju sobu i stavlja dušu moju u njen pravi položaj i telo moje u mir i lepotu, koja njemu jedino doliči. Kod kućnih vrata prestaju uticaji ljudi i ako nas zli ljudi pohode, oni, na pragu, sa blatom otaru i zle namere i u predsoblju ostave teške reči. O, kako sada jasno vidim koliko treba poštovati svoje telo i voleti svoju dušu.

I kad ovako u samoći provedem neko vreme i izolovan od uticaja zlih ljudi i ružnih stvari pogledam mutnu reku za sobom nailazi na mene nepodnosiv osećaj; i nije to kajanje, nego neka bezgranična žalost da je to sve moralo biti, sve to, svi dani, sve noći, sve niske misli, sav jadni nemir, sve crne želje, sve ružno, lažno i odvratno. U sudbini svojoj vidim tisuću tuđih prstiju i osećam prisutnost pokojnika u životu svom... O živi i pokojni u meni, teret su velik i neminovan su zakon, ali će ih osenčiti moja bela duša i oni će biti nešto, što je bilo, jer je ona jača i od živih i od mrtvih... Primi ovu epistolu pisanu polako, na dugu danu, kao znak pažnje i piši mi brzo, jer je tvoj list u ovoj samoći senzacija. Radujem mu se..."

(NASTAVLjA SE)